Luisa Valensuela: Žene menjaju planetu

Piše: J. Simić

Izvor: novosti.rs

"Postmodernizam je iz književnosti prešao u politiku. Ono što je nekada bio književni pokret, poigravanje sa žanrovima i parodija, danas se može videti u politici, pa se umesto o postmodernizmu može govoriti o postistinama, što me istinski uznemirava.

Ovaj svoj nespokoj slavna argentinska književnica Luisa Valensuela (79), gošća 11. Prosefesta, podelila je sa ljubiteljima svoje proze preksinoć u Kulturnom centru Novog Sada.

Čitaocima širom sveta Valensuela je jedan od najomiljenijih argentinskih autora jer u svojoj književnosti objedinjuje dve teme: poslednju vojnu diktaturu u Argentini i falagocentričnu književnu tradiciju protiv koje autorka diže glas. U istoriji književnosti ostaće upamćena kao autorka "postbuma" koja konačno pokreće žensku književnost.

Od rane mladosti bila je okružena velikanima argentinske književnosti. U njenoj kući okupljali su se mnogi čuveni pisci - Borhes, Bjoj Kasares i Ernesto Sabato između ostalih. Njena majka, Luisa Mersedes Levinson, takođe je bila književnica. Sve to Luisu je podstaklo da vrlo rano počne da se bavi novinarstvom i književnošću.

Živela je u Francuskoj, Španiji, Meksiku i u Americi. U Njujorku, svom skloništu od vojnog režima u Argentini, provela je deset godina (1979-1989). Tamo je i napisala "Roman noar s Argentincima" (1990). Dobitnica je brojnih domaćih i međunarodnih priznanja, prevođena na mnoge svetske jezike, danas živi, radi i neumorno piše u Buenos Ajresu.

Novosađanima se predstavila knjigom priča "Simetrije" iz 1993. godine, koju je na srpski jezik prevela Ana Marković i zajedno sa učenicama Gimnazije "Svetozar Marković" predstavila publici intrigantnu gošću.

Valensuelina zbirka se bavi neobičnim svetom simetrija u koji se upliću apsurd i fantastika. Pred čitaocem se smenjuju: nelagodna želja ćerke da ubije majku, magična pera i amajlije, maske, religijski i pseudoreligijski obredi, erotske fantazije, kanibalizam, kobne poplave... - Ovo su priče o potrazi za ženskim glasom i identitetom, a taj identitet ukorenjen je u kolektivnom iskustvu, naslanja se na tradiciju i njene ideale "ženstvenosti", ali je i menja i podriva - kazala je književnica i ovu svoju misao dopunila uverenjem da istorijska marginalizacija ženama omogućava da promišljaju sebe, svet i književnost na nov, smeo i vizionarski način.

Za ljubav novosadske publike, Valensuela se prisetila jedne anegdote u vezi sa slavnim sunarodnikom i piscem Horheom Luisom Borhesom (1899-1986) koji je, što je bio stariji, sve češće imao običaj da na dubokoumna pitanja odgovara kratko i mrzovoljno, a na kratka - opširno.

- Naročito se mrštio na pitanje otkud toliko bodeža u njegovim knjigama - kaže Valensuela koja je jednom prilikom već vremešnog pisca pokušala da isprovocira pitanjem - da li je bodež u njegovoj liretaturi zapravo metafora za falus?

On je odgovorio da mu se, u tom smislu, više sviđa metafora "božji prst", a kada je Luisa primetila da je to malo pretenciozno, pisac je šeretski odmahnuo rukom: "To je ionako ideja koju sam uzeo od Viktora Igoa".