Thin Lizzy: Obavezno gradivo

U subotu uveče Beograd se vratio u rane osamdesete. Plakati sa natpisom "Thin Lizzy" mnoge su naveli na pomisao da je u pitanju tribute svirka. Srećom, dobili smo mnogo više od toga - aktuelnu postavu jedne od najbitnijih grupa svih vremena i muziku kojoj godine nisu ni najmanje naudile.

U najavama ovog koncerta mnogo je govoreno o tome koliko su "Thin Lizzy" doprineli hard i hevi roku. Pominjana je Lajnotova (Phil Lynott) poetika, isticani su folklorni, bluz i kantri motivi u njegovoj muzici, ali je zanemaren značaj dvojice gitarista u postavi. "Thin Lizzy" su od maja 1974. sastav sa dve ravnopravne gitare, bez striktne podele uloga na ritam i solo. Nisu bili prvi sa gitarskim dublom na sceni, ali su spadali u pionire i taj pristup postao im je zaštitni znak, taman koliko i za hard rok često neuobičajena metrika Lajnotovih stihova, sa kojom je jedino prgavi Irac umeo da izađe na kraj i da je uklopi u pesme.

Pokojni Fil Lajnot, basista, pevač, plodan autor nepresušnog nadahnuća, prvorazredni frontmen i arhetip autodestruktivnog rokenrol heroja i želeo je da "Thin Lizzy" bude upamćen kao gitarski bend. Želja mu se ispunila; uvek više uticajna i inspirativna nego komercijalna, grupa je bila poligon gde su, između ostalih, stvarali Brajan Robertson (Brian Robertson), Geri Mur (Gary Moore) i Džon Sajks (John Sykes). Ovaj poslednji preuzeo je na sebe rolu inicijatora okupljanja "Thin Lizzy" muzičara i mesto Lajnotovog naslednika za mikrofonom u bendu koji ne stvara, već interpretira i novim generacijama otvara oči za lepotu starih vrednosti.

Struktura "Thin Lizzy" koncerta uspostavljena je još pre 30 godina, i ovekovečena na albumu „Live And Dangerous“ iz 1978. Repertoar aktuelne postave ne odstupa mnogo od tog uzora, a, adekvatno osavremenjen u zvuku i sadržaju, svoj zapis ima na cd-u „One Night Only“ iz 2000. godine.

Jeka policijskih sirena i Jailbreak otvaraju veče. Repertoar nas vodi kroz narativne i melodične stvari (Waiting For An Alibi, Don’t Believe A Word, Dancing In The Moonlight), koje se smenjuju sa gromovitim, energičnim i direktnijim pesmama (Are You Ready, Bad Reputation).

Ove druge su prilika za strujni udar, ali i briljantna ilustracija već pominjanog sinhronog dejstva gitarskih virtuoza, bilo da Sajks i Goram ispaljuju rifovske plotune teške artiljerije, smenjuju se u solo deonicama, ili se dopunjuju, pričajući nam „priču o davnim vremenima, kada su kraljevi i kraljice plesali u carstvu Crne ruže“.

Džon Sajks je osamdesetih godina prošlog veka bio viđen za ulogu metalnog gitarskog boga. Prošao je kroz sva prava mesta, ali izgleda da se na barem jednom od njih predugo zadržao, te je ostavio mnogo manje snimljenog materijala nego što je trebalo.

Kao frontmen i glavni vokal "Thin Lizzy", izgleda da je Sajks konačno na svom terenu, ali, tek da ne bude zabune, citiraćemo ga: „Svaki sekund svake pesme svakog koncerta posvećen je najvećem rokeru koji je ikada živeo, Filu Lajnotu.“

Kad je tu nesalomivi Tomi Aldridž (Tommy Aldridge), veče ne može da prođe bez solo deonice na bubnjevima. Pošto se čovek - metronom, što palicama, što pesnicama, obračunao sa svojim instrumentom, dinamika koncerta raste i stvari kreću ka kulminaciji. Atmosferu podižu epska Emerald i prašteća Suicide, Cowboy Song prilika je za nove filigranske egzibicije gitarskog dueta, a Boys Are Back In Town ostavljena je za furiozan kraj. Momci su se vratili u grad u kojem nikad nisu bili (Olridž i "Whitesnake" koncert su priča za sebe).

Potom, bis, nažalost jedini. Otvara ga Cold Sweat i taj izbor je razumljiv; u pitanju je jedina pesma iz opusa grupe na kojoj je Džon Sajks potpisan kao autor. Današnji lider priključio se sastavu 1983. i mnogo doprineo definitivnom ulasku grupe u hevi metal arenu. Lajnot je posle albuma „Thunder And Lightning“, u najčvršćoj "Thin Lizzy" fazi, proglasio kraj. Ko zna, možda je današnji pravac onaj koji bi bend zauzeo i sa Filom na kormilu.

Finale je Black Rose, koju su u čast svojoj otadžbini, „najdaljoj Tuli“ i „zemlji s onu stranu znanja“ ispevali Lajnot i Geri Mur. Odjek folklornih pasaža obezbedio je krajnje emotivnu završnicu i dao još jedan argument onima koji veruju u postojanje živih veza između Kelta i današnjih stanovnika Singidun(um)a.

"Thin Lizzy" muzika ne baca na kolena, ne izaziva euforiju, ona ispunjava, podiže i čini da se čovek oseća dobro. Doduše, auditivnoj slici bolje bi pristajao delikatniji i topliji zvuk bas gitare. Obiman opus grupe svakom je pružao nadu da će čuti „svoju“ pesmu, razume se da su mnoge želje ostale neispunjene. Mlada dama u redu iza mene nije mogla da prežali izostanak Rosalie, ja nisam imao osnova da se nadam da će se Džon, Skot, Tomi i Frančesko baš u Beogradu prisetiti stvari kao Chinatown, Genocide (Killing Of the Buffalo) i The Sun Goes Down...

Logično, set-lista mogla je da izgleda drugačije, i opet bi obilovala sjajnim numerama. Klasična situacija za grupu koja je pravila bitnu i inspirativnu muziku, makar to bilo i pre tri decenije. Pretpostavljam da bi Whiskey In The Jar izazvala totalni haos, i jednako verujem da bi sama grupa njeno izvođenje smatrala jefitinim štosom. Skot Goram (Scott Gorham) je u jednom intervjuu iz 2007. objasnio da su pesme pokretačka snaga ove "Thin Lizzy" inkarnacije. Zaista, bilo bi strašno tužno da danas nema nikoga ko bi ih odsvirao uživo; i kad ljudi nestanu, dobra muzika ne sme da umre.

Subotnji koncert u Domu sindikata predstavlja lekciju iz rokenrola koju smo bili propustili, ali koju je svakako trebalo nadoknaditi.

To je shvatila i publika, čiji profil izmiče svakoj kategorizaciji. Svi su bili tu, od klinaca do rokera-veterana. Dobar znak da uz pametan odabir prostora (akustika, kapacitet, komfor) i primerene cene ulaznica naši promoteri smeju da se prihvate i prosvetiteljske uloge i popunjavanja praznina koje su ovde pravljene decenijama. Jer, svi smo se te večeri odlično proveli uz pesme od kojih nijedna nije nastala posle 1983.