Šeri Džons: Žene u “muškom svetu”

Autorka kontroverznog romana „Dragulj Medine“ Šeri Džons doputovala je u Srbiju povodom izlaska njenog trećeg romana „Četiri sestre, četiri kraljice“. To nije jedini razlog posete. Zanimljivost je da je „Dragulj Medine“ svetsku premijeru imao upravo u Srbiji uprkos protivljenju predsednika Mešihata Islamske Zajednice Moamera Zukorlića koji je tražio “adekvatnu akciju i reakciju svih islamskih vernika protiv izdavača ove knjige“.

Možda upravo zbog kontroverzi koje su pratile prva dva romana, a koji govore o životu Ajše, omiljene žene proroka Muhameda, Džons odlučuje da se tematski „povuče“ u zapadnu Evropu. Priča trećeg romana prati četiri sestre koje su u XIII veku postale kraljice Francuske, Engleske, Nemačke i Sicilije. Iako uticajne, čini se da ih je istorija zaboravila.

Šeri Džons za B92 govori o ženama u “muškom svetu” u istoriji i danas, o problemima koji su pratili izdavanje njenog prvog romana i, na kraju, kako je „Dragulj Medine“ svetlost dana ugledao upravo u Srbiji.

B92: U jednom intervjuu opisali ste svoju poslednju knjigu („Četiri sestre, četiri kraljice“) kao priču o „psihologiji ženske moći u muškom svetu“. Šta nam roman o tome govori?
Šeri Džons: To je roman o četiri sestre i majci koja ih je odgajila veoma svesna da će one živeti u muškom svetu. Ona ih je obrazovala kao da su muškarci, kao da će jednog dana biti na poziciji moći. Te sestre su postale kraljice, a to je najviši položaj koji je žena mogla imati u to vreme. Međutim, moć svake od njih je bila ograničena patrijarhalnim sistemom. One su imale onoliko moći koliko su njihovi muževi to dozvoljavali. Čak i Eleonora, koja je živela u srećnom braku sa Henrijem III, kada je pokazala da je sposobna da vlada i postala moćna, oterana je iz kraljevstva. Svaka od sestara, iako su veoma inteligentne, obrazovane, često i kompetentnije od svojih muževa, nisu mogle da steknu moć koju su imali muškarci. Ja se stalno vraćam toj temi jer mi se čini da se to i danas događa i veoma sam zbunjena. Zašto su žene i danas na neki način drugorazredne i imaju lošiji status samo zbog svojih tela?

Pre nego što su postale kraljice, sestre su od majke dobile jedan savet: da im porodica uvek bude na prvom mestu. Zanimljivo je da ga se one nisu pridržavale. Zašto je podrška porodice za njih bila toliko važna?
Mislim da, ako ste žena u muškom svetu, potrebna vam je podrška i to je ono o čemu im je majka govorila. Margarita je otišla u Francusku, a njena porodica je morala da se skloni, te je ona je tamo ostala sama. Sanča, kada se udala za Ričarda Kornvolskog, i te kako je osetila posledice izolovanosti od porodice. Eleonora je, pak, bila veoma uspešna kraljica. Iako joj se narod Engleske svetio jer je bila naklonjena svojoj porodici iz Provanse, ona i njen suprug su, upravo zahvaljujući toj podršci, izašli kao pobednici. Beatrisa, najmlađa sestra, nije imala podršku svoje porodice, ali je imala dobar odnos sa svojim mužem. U tom istorijskom dobu, to je, nažalost, od presudnog značaja.

Vi ste se i kao novinarka bavili temom ženskih prava. Da li je to uticalo da se time pozabavite i u romanu?
Ne, mislim da je više uticalo ono što sam imala prilike da vidim u svom radnom okruženju. Kao reporterka, često sam bila kažnjavana za nešto što sam činila, a što se smatralo nepriličnim. Međutim, da sam muškarac, to bi bilo u redu. Imam i primer: radila sam priču za jedan list u Montani o jednom neobičnom noćnom klubu. U klubu je gostovao bend „Nashville Pussy“. Došla sam bliže sceni. Momak koji je svirao gitaru bacio se u masu i tu su počela guranja, šutke. Dok se sve to dešavalo, neko je tom gitaristi ukrao novčanik. Kada sam došla u redakciju i ispričala to, moja urednica me je pozvala na razgovor sa još dva urednika tvrdeći da sam bila neprofesionalna što sam se toliko približila sceni i učesvovala u šutki. Ta reakcija je bila prilično smešna jer to nije ni izdaleka ličilo na ono što se događa na velikim koncertima. To je bio mali klub. Samo mesec dana kasnije, „Pearl Jam“ je gostovao i imali su nastup na stadionu u Vašingtonu. Tu je zaista bilo ozbiljnih šutki. Kolega i ja smo pratili taj koncert. Kolega je tada napisao neku vrstu kolumne u kojoj je opisao kako je to naći se u sred šutke. Svi su smatrali da je to dobra kolumna.

Koliko su događaji opisani u romanu istiniti? Na primer, delovi koji opisuju kralja Luja IX kao religijskog fanatika?
Svi događaji opisani u knjizi su se dogodili, postoje jedino neki za koje nismo sigurni. Delovi koji se odnose na kralja Luja IX su istiniti. On se bičevao svakog dana i to od 14 godine kako bi se sačuvao od greha. Posle smrti njegove majke, postao je još ekstremniji. Odsekao je čak jednom čoveku usne zbog blasfemije. Kasnije je postao i svetac.

Zanimljiva je priča kako je srpski izdavač „BeoBook“ prvi na svetu izdao roman „Dragulj Medine“. Kako se to dogodilo?
Moj prvi izdavač trebalo je da bude „Random House“ u SAD-u. Međutim, jedna profesorka u Teksasu je rekla da bi izdavanje moje knjige bilo opasno jer će muslimanska zajednica reagovati na neke delove u knjizi sa seksualnom konotacijom. Njena argumentacija je bila da je Ajša, baš kao Devica Marija u hrišćanstvu, žena koju ne bi trebalo smeštati ni u kakav seksualni kontekst, inače će se povrediti osećanja vernika. Međutim, to nije tačno. Prorok Muhamed u islamu nikada nije bio viđen kao aseksualno biće. On je imao dvanaest žena i konkubina, imao je i dece. Međutim, ta profesorka je ubedila izdavačku kuću da povuče knjigu.

Međutim, oni nisu javili „BeoBooku“, kome su prodali prava na prevođenje, da neće objaviti knjigu. „Random House“ mi je onda ponudio ugovor u kome se obavezujem da neću javno govoriti o tome šta se desilo. Ja sam tada ipak odlučila da razgovaram sa novinarkom lista „Wall Street Journal“ i rekla joj šta se dogodilo. Novinarka je sačekala da mi izdavač isplati ono što mi je dugovao i tada sam dala intervju . Negde u to vreme kada je priča o kontroverznom romanu objavljena, „Beobook“ je prvi izdao moj roman.

Šta se konkretno u tom romanu smatralo spornim?
Tu je samo reč o neznanju i strahu. Ja smatram da moja knjiga jeste u nekom smislu kontroverzna, ali je pisana iz poštovanja prema islamu. Ironično, ljudi koji mrze islam bili su mnogo više ljuti zbog knjige nego sami muslimani. Najuvredljivija pisma sam upravo dobila od islamofoba. Međutim, profesorka je moj roman okarakterisala kao pornografski, a u mom romanu postoji samo jedna scena u kojoj je Ajša još devojčica i gleda kroz prozor u par koji vodi ljubav. Ona tada i ne razume šta se to događa. Ja nisam opisivala čin, delove tela jer ta scena nije o seksu, nego o njenom strahu od seksualnog kontakta. Roman je proglašen kontroverznim jer ga niko nije čitao, a verovalo se u sud profesorke iz Teksasa.

Kakve su bile posledice takve ocene?
Najtužniji deo te priče je da su prostorije mog engleskog izdavača bile zapaljene. Trojica muslimanskih ekstremista zapalili su prostorije verujući da je moja knjiga upravo onakva kakvom ju je profesorka opisala. Ekstremisti su pretili i knjižarama i ja u Britaniji više nemam izdavača. Oni koji žive u Britaniji, Novom Zelandu, Australiji i Indiji moju knjigu mogu naći samo onlajn.

Da li imate utisak da se vaši romani nekada posmatraju kao dela „površnog američkog pisca“ nesposobnog da razume svet izvan američkog kontinenta?
Da, i pre mene pisci su pisali o Ajši. Izašla su dva romana, u Holandiji i Francuskoj. Oni nikada nisu imali problema i njihove knjige nisu proglašene kontroverznim. Biti američki pisac je za mene svakako deo problema.