Bojan Z: Barjaktar sa džezom u ruci

„Jednog dana ušao sam u svoj studio u predgrađu Pariza i ostao zakovan za vrata – ušao sam u studio koji sam nacrtao sa četrnaest godina. Ne preterujem, još tada sam sanjao klavijature, instrumente, note i onda sam seo i nacrtao studio u kojem bih želeo da radim. I četvrt veka kasnije, ulazim u taj studio! Sve je bilo kao što sam nacrtao, iako se zaista nisam trudio da pretočim taj crtež u stvarnost. Jedno vreme sam čak i zaboravio na njega...“

Ovako govori čovek koji je ostvario veliki broj svojih snova. Rođeni Beograđanin sa višedecenijskom adresom u Francuskoj, Bojan Zulfikarpašić je prošle godine za svoj album „Soul Shelter“ dobio priznanje„Victoires du jazz“, najprestižniju nagradu u Francuskoj iz oblasti džeza, kao i zvanje zvanje najboljeg džez muzičara. Zaista zvuči kao ostvarenje bar jednog sna bilo kojeg džez muzičara. Uoči najavljenih koncerata u Beogradu i Novom Sadu, ovaj proslavljeni pijanista, koji je svet osvojio džezom uvijenim u balkanske note, pušta vas u deo svog univerzuma.

Klinac – sedi, ćuti i uči!

„Kada sam još u Beogradu ušao u ozbiljnu džez ekipu, gledali su me kao picopevca. Klinac, sedi, ćuti i uči! Mnogi klinci u toj situaciji kažu - Marš bre tamo, ti ćeš da mi kažeš nešto - i okrenu se nekoj drugoj vrsti muzike. Međutim, ja sam seo i rekao sebi - Hajde da vidim da li ja tu imam nešto da naučim. I onda sam počeo da kapiram da svi ti ljudi znaju više o muzici od mene, znaju više o mojim idolima od mene, znaju više o korenima te muzike od mene. Tada sam došao do zaključka da u džezu zaista postoji ta afrička tradicija učitelja i učenika, u kojoj ti učiš od drugih gledajući šta oni rade. Možeš i da zabušavaš, ali ako nastaviš tako, zavaliće ti šamarčinu jer možda zbog tvojeg zabušavanja neće padati kiša koju muzikom prizivaju.“ Brdoviti Balkan sa džez tradicijom

„Balkanska muzika ima mnogo mesta za improvizaciju, što je jedno, možda i najvažnije, obeležje džeza. Onaj čobanin koji šeta planinama ne svira nešto što je učio u školi, već svira ono što oseća, što je čuo od svog oca, dede. U muzici je to prebacivanje kroz gene vrlo često. Tako da mi imamo genetsku predispoziciju za džez. Ali kao u bilo kojoj drugoj sredini, i ovde postoje konzervativni tokovi i snage. Mislim da se u mojoj muzici vrlo često vidi koliko sam otvoren za sve uticaje. Zbog toga mnogi ne mogu da me svrstaju u bilo koji kalup.“

Geografija – naša sreća i nesreća

„Kada sam se našao u Francuskoj, postojala je jedna ideja o Balkanu. Mada, moram da priznam, većina ljudi nije ni znala gde smo nego nas je otkrila tek sa ratovima. Tako su se ređale prilično uske slike o Balkanu. Čak i Kustiruica sa svojim filmovima nije ponudio mnogo različitosti. Naravno da to kod ostatka sveta stvara određenu sliku o Balkancima koji se šamaraju i piju zajedno.

Sebe sam video kao jednog od nosilaca barjaka koji će biti malo drugačiji. Drugačiji od onoga što su na Zapadu o nama znali. Kada to počneš da radiš, publika ti postane vrlo bitna jer je ona ta koja dolazi da vidi i čuje tvoju priču. Prilaze mi tako posle koncerta sa suzama i pitaju šta sam svirao, jer ih to podseća na muziku njihove zemlje. Onda ja njih pitam odakle su i dobijem najrazličitije odgovore, od Zapadne Evrope do Izraela i Palestine. Tek tada shvataš da je taj zvuk, koji se smatra balkanskim, toliko nijansiran da se u njemu svi mogu pronaći. To je naša geografija, naša sreća i nesreća.“

Noćna mora svakog Mocarta

„Najgora stvar koja može da se desi muzičaru ili umetniku jeste da u samom startu, već sa dvadesetak godina, pokaže veliki talenat i postigne vrhunac. Ako računamo da se prosečno živi sedamdeset godina, šta će onda taj neko da radi narednih pola veka. Upravo to se dešava mnogim klincima koje okruženje odmah na početku ubedi da su geniji.

Ne mogu sebe da smatram potpunim inovatorom. To bi stvarno bilo neskromno. Ritam, melodija, harmonija, sklop... Sve to postoji na ovoj planeti otkako je čoveka. Elementi su tu već hiljadama godina. Moja uloga kao umetnika jeste da u određenom trenutnku udahnem vazduh tim elementima, i dam im život i razlog da postoje narednih nekoliko decenija. Onda će to neko drugi da nastavi.“

BOJAN Z SEXTET – uživo u Srbiji

„Čitav koncert zamišljen je veoma jednostavno. Bojan Z live in Serbia. Ništa jednostavnije. Predstaviću se sa ljudima sa kojima volim da sviram i koji su bili sa mnom u različitim etapama mog muziciranja. Prvi čovek na koga sam pomislio je Julien Lourau, sa kojim sviram već dvadeset godina. Sa njim sam po dolasku u Francusku počeo da otkrivam kako Balkan može da se uklopi u ritam i bluz. Manje više išli smo metodom dedukcije, nismo znali šta hoćemo ali smo znali šta nećemo. Tu su i gitarista Nenad Gajin, bubnjar Martijn Vink i kontrabasista Thomas Bramerie, dok će poseban začin zvukom kavala dati Teodosi Spasov. Zategni, opusti... Kad i kako, ko će to znati?

„Često zamišljam šta će publika da kaže. Prema mom mišljenju, kvalitet komunikacije zavisi od načina na koji ćeš da žongliraš između tenzije i opuštanja. Ako je čitav koncert stegnut i ne dozvoljavaš stvarima da se otrgnu i opuste na tren, posle koncerta će svi otići kući i zaboraviće ga kroz koji dan. Kad pravim listu kompozicija za koncert, uvek mislim na to.

Razlog zbog kojeg se bavim džezom, a ne nekom drugom vrstom muzike, jeste doza nepredviđenosti. Čak je i komunikacija muzičara takva da možemo da se ne vidimo dve godine, onda se okupimo, jedan počne da svira i ostali se pridružuju sasvim spontano. Publika to ne mora da zna, i u kranjoj liniji baš ju je briga ako je koncert dobar. Džez to dozvoljava, za razliku od nekih drugih muzičkih žanrova. Važno je samo da postignemo jedinstvo između nas i publike, iz kojeg će svi izaći sveži i novi.“

Tvrdoglavost uprkos svemu

„Svaki put kad radim nešto što ima veze sa muzikom ili bilo kojom vizijom umetnosti, trudim se da radim što bolje. Dok to radim, mogu da budem obeshrabren od strane mnogih, ali baš me briga. U takvim slučajevima sam tvrdoglav. Da li je to balkanska tvrdoglavost ili ne, ne znam. Ali tvrdoglav jesam. I dalje radim neke stvari za koje sam ubeđen da su ispravne, i pored toga što mnogi pokušavaju da ih ospore.

To je kao kada snimam ploče. Stalno mi govore da ne bi trebalo to da radim, da niko više ne snima albume, pogotovo kada je muzika kojom se ja bavim u pitanju. Baš me briga. Ja volim da imam celinu pred sobom, koja će imati početak i kraj, u kojoj je važno kako ćeš da počneš i čime ćeš da zaključiš. Ispostavlja se da još uvek vredi tako raditi.“

Bojan Zulfikarpašić sekstet nastupiće 5. marta u Sava centru u Beogradu, a dan kasnije u Sinagogi u Novom Sadu.