To nije posao, to je avantura

Nema boljih reči da opišu strah brojnih generacijâ, pogotovo onih koji su "na projekciju ušli kao dečarci, a izašli kao muškarci" – prvo 1977. sa Ratova zvezda (odnosno Ratova zvezda: Epizode IV – Nova nada, kako se danas, jednostavno, zovu), a onda i 1981. godine, sa prve avanture prekaljenog pustolova kome šešir ne spada čak ni kad ga neko svojski odalami po vilici. Oba filma razvila su se u najunosnije trilogije (ova o arheologu otela je blagajnama preko milijardu zelembaća, dok je druga iznedrila još bolji nastavak i religiju pride) i omogućila Darthu Lucasu i Imperatoru Spielbergu da postanu najmoćniji ljudi Holivuda. Kao i da, u međuvremenu, načine brojne zločine protiv detinjstva.

Pustinjaku sa ranča "Skywalker", recimo, decenijama se nije dalo da režira nešto novo, već je, uglavnom, lickao svoju spejs-operu čim bi njegova firma za specijalne efekte, Industrial Light & Magic, napravila sledeći tehnološki pomak – "poboljšavajući" usput pokoju scenu, kao što je ona u kojoj Han Solo više ne ubija lovca na glave hladnokrvno i bez okolišanja, već u samoodbrani. Za to vreme, jedan od najveštijih reditelja na svetu nastavio je da snima blokbastere (budući da ih je i izmislio) paralelno sa "ozbiljnim stvarima", ali je i on stigao da omiljenog vanzemaljca E.T.-ja prilagodi dobu političke korektnosti, zamenivši sačmarice uperene u decu voki-tokijima, a termin "terorista" rečju "hipi" (što je isto samo u glavi Erica Cartmana). Inicijativa za očuvanje voljenih filmova od sopstvenih autorâ ima, nažalost, čvrsto uporište i van animirane satire. "Tome je mesto u muzeju", pobunio bi se neko čija se kožna jakna, šešir i bič danas nalaze u Smitsonijanu.

Još jedan način da se drugima ukaljaju divne uspomene jeste kad autori zaborave da je dirati u Sveto trojstvo jednako pogubno koliko i otvarati kovčeg u kojem su Jevreji čuvali deset Božijih zapovesti. Lucasova nova pred-trilogija lakše bi se zaboravila da mi Liam Neeson nije objasnio kako "Sila", naime, nije nekakva kul zen-materija koja prožima kosmos, već, u stvari, nešto što se kod svakog dobrog Džedaja očitava u krvotoku... ili kako već (Yoda iz mene progovara: "Sviđa se to meni ne!") A sada je Spielberg, posle godina potrage, našao kako da svom najistrajnijem junaku podari i četvrtu avanturu. Manje sam se plašio za Johna McClanea, moram priznati.

Svejedno, dok ovo budete čitali, Indijana Džons i kraljevstvo kristalne lobanje već će se vrteti u obližnjem multipleksu, sa Harrisonom Fordom, starijim od Seana Conneryja kad mu je ovaj igrao tatu, Spielbergom iza kamere, i Lucasom iza mašine za brojanje para. Podsetimo se zašto nam je stalo da ga ne zabrljaju. Drž'te se za šešir.

PROLOG: Havaji, 1977

Sve je počelo u udaljenoj galaksiji zvanoj "sedamdesete", na jednoj plaži. Dvojica mladih filmadžija sklonila su se tamo da prave zamkove od peska i na miru sačekaju izveštaj o prodatim ulaznicama za Star Wars (one prve verzije u kojoj Han Solo ubije... nema veze). Po prispeću ultramegaokej vesti, smesta su se bacili na izgrađivanje sopstvene Imperije od opipljivijeg materijala nego što je pesak. "Šta bi hteo sledeće da radiš?" pitao je samouvereni Lucas mladog Spielberga, kome je loš prijem ratne komedije 1941 kvario dotadašnji prosek koji je i među publikom i kritikom stekao zahvaljujući Ajkuli i Bliskim susretima. Priznao je da bi ponovo zamolio producenta Broccolija da mu dozvoli da snimi jednog Jamesa Bonda. "Imam nešto bolje. Zove se Otimači izgubljenog kovčega", rekao je Lucas. Izneo je ideju koja mu je skupljala prašinu na polici otkad se, umesto nje, odlučio za naučnofantastični spektakl: o arheologu koji – u duhu starih bioskopskih matine-serijala – iz jedne avanture srlja u drugu dok po celom svetu juri za određenim artefaktom mističnih svojstava. Spielberg je odmah prihvatio, tu, na plaži.

Jedni kažu da je to njegov najbolji film, drugi da je najbolji avanturistički film svih vremena, treći da je, naprosto, najbolji film koji su ikada gledali. Sem dodatog Indijana Džons i u naslovu, Otimači do dana današnjeg nisu bitnije "poboljšavani". A i kako poboljšati savršenstvo?

Kad ideš u avanturu, ponesi bič

Sve su se kockice namestile kako treba. Spielberg je analno pripremio svaki kadar, ali je i dobre ideje saradnikâ prihvatao na licu mesta, insistirajući jedino da "za ovu scenu moramo da nađemo još zmija". George se brinuo da ne premaše budžet, a povremeno se prihvatao i kamere; snimatelj Douglas Slocombe spojio je Technicolor ugođaj na širokom platnu sa puno senki, kostimograf skrojio heroja koji će biti prepoznatljiv i kao silueta, montažer rez "po osećaju", a John Williams – izuzmemo li muziku za Star Wars – svoju najpoznatiju filmsku melodiju, još uvek čest izbor zvonjave na mobilnom telefonu ako se dâ suditi na uzorku iz beogradskih tramvaja.

Međutim, ništa im to ne bi vredelo bez pravog pisca i pravog glumca. Da se Lucas pitao, Indijana se ne bi umnogome razlikovao od Bonda – bio bi neuništivi plejboj kojem sve ide od ruke. Lawrence Kasdan, unajmljen da ispiše ruku scenarija, napravio je od njega običnog čoveka u neobičnim okolnostima koji jedva izvlači živu glavu iz belaja i raduje se predstojećoj avanturi na kakvoj egzotičnoj lokaciji koliko i bliskom susretu sa zmijama. Uz puno živosti, humora i dijaloga dostojnog Bogyja, nabacio mu je na vrat pohotne studentkinje (arheologija je seksi), naciste, i kočopernu žensku sa dugogodišnjim pikom na njega, visokom tolerancijom na alkohol, gadnom naravi, i još gadnijim direktom umesto poljupca za dobrodošlicu. "Drago mi je što devojka s tobom još uvek može lepo da se provede!" besneće na njega ispred svoje zapaljene kafane, a nešto kasnije mitraljezom izbušiti kamion pun Nemaca. Zdravo, Marion.

Već je bilo sigurno da će Indianu Jonesa igrati Tom Selleck, sa sve brkovima, kad ga je, srećom, prethodno potpisani ugovor za jednu televizijsku seriju u tome sprečio. Zbog toga je Lucas, duboko u pripremama za produkciju, morao da pristane da stvori još jedan film sa Harrisonom Fordom. I, kada se, u desetoj sekundi trećeg minuta Otimača, Fordovo lice ukazalo ispod senke šešira i tropske džungle, svi su mogli samo da klimaju glavom na prvu Indianinu repliku. "To je to."

Fordu je profesor Jones oduvek bio miliji od Han Sola, i noge je polomio da bi od njega napravio životni lik. Bukvalno. Najbolje scene u Otimačima improvizovane su na njegovu inicijativu, i uključivale su fizički bol: tokom tuče ispred aviona, smišljene u hodu, pokidao je ligament na kolenu, a unapred koreografisani obračun sa zabrađenim negativcem koji vitla sabljom sveden je na čuveni momenat pošto je Ford, jedva na nogama od dizenterije, predložio: "A da ga ja prosto upucam, a?"

Formula Howarda Hawksa za uspešan film glasila je "tri dobre scene i nijedna loša". Lucasova slovi da samo prvih i poslednjih pet minuta moraju biti odlični, a ovo između i nije toliko bitno. Otimači i na nedavno gledanje imaju fenomenalan početak, čuveni kraj, bar tri legendarne scene, i nijednu osrednju.

Čupanje srca u srcu tame, ili: rado ide Indy u Indiju

Indijana Džons i ukleti hram (1984) smatra se najslabijim delom trilogije, a kao razlog redovno se navodi da je isuviše mračan. Istina, Lucas je u to vreme prolazio kroz gadan razvod i, po sopstvenom priznanju, to je i te kako uticalo na opšti ton prednastavka Otimača u kojem Indy, silom prilika, mora da oslobodi otetu decu što dirinče u rudnicima i usput mazne sveti kamen Sankara iz ruku obožavatelja boginje Kali – a oni imaju tu ružnu naviku da ljudskim žrtvama naživo iščupaju srce pre no što ih otpreme u ponor bolesnozelene boje. Ali i središnji deo Lucasove sage o svemirskim kaubojima, Imperija uzvraća udarac, ubedljivo je najmračniji, a najbolji. Lakše je potražiti objašnjenje, opet, u scenaristima. Ukleti hram napisali su Willard Huyck i Gloria Katz, više nego solidno – ali Imperiju su ipak potpisali Lawrence Kasdan i scenaristkinja Howarda Hawksa, Leigh Brackett.

Od jahanja slona Ford je na ovom snimanju povredio kičmeni pršljen i morao na operaciju, a celokupna produkcija na pauzu. Indiana je morao da trpi dijametralno suprotnu – mada jednako nezgodnu – partnerku, koja se žali na polomljeni nokat dok im hici zvižde oko glave, i sve vreme vrišti. Karakterna glumica Kate Capshaw imala je dva problema: nije umela da vrišti i nije mogla da podnese druženje sa zmijama. Spielberg ju je naučio kako da pusti glas, odustao je od zmija ali je zato izdašno polio bubašvabama i stonogama. Ona mu je, zauzvrat, izrodila petoro dece. Još uvek su zajedno.

Sem srećnog braka, Ukleti hram bitan je i kao prvi film koji je dobio oznaku PG-13 (smislio i izdejstvovao lično Spielberg, jednim telefonskim pozivom), kao međurešenje između strogog PG i R-rejtinga, što je značilo da su trinaestogodišnjaci mogli nesmetano da vide čupanje srca na koje su im se roditelji onesvešćivali. "Kalimaaaaa..."

Svi najbolji arheolozi imaju problema s taticom

Oca Indiane Jonesa, svi su se složili, mogao je da igra samo James Bond, i to onaj pr(a)vi. Ser Sean Connery rado je pristao da ga maltretira ("Juniore! Juniore!") i tako je nastala jedna od najvrcavijih i najuzbudljivijih verzija potrage za Svetim gralom. Indijana Džons i poslednji krstaški rat (1989) dočekao je uigranu ekipu profesionalnih saradnika i glumaca koji se nisu pojavili u prethodnom delu ponovo na okupu, raspoloženog Spielberga, i Lucasa koji je zakerao samo zato što su i Jones Stariji i Jones Mlađi spavali sa istom ribom (bondovska plavuša Alison Doody kao Elsa Schneider. Jeffrey Boam je, slava mu, drugi čin rascepkao na gomilu urnebesnih epizoda – katakombe u Veneciji, pune pacova, potera gliserima, zamak na granici s Austrijom, poseta Berlinu baš u trenutku kad je "Nemačka objavila rat Jonesovima", vožnja cepelinom koja se nastavlja u avionsku bitku, ono ludilo sa tenkovima u pustinji. Legendarni dramaturg Tom Stoppard zaslužio je svaku paru (i ono milionče zelembaća bonusa) za poliranje dijaloga između oca i sina. U genijalnom prologu, u desetoj sekundi trećeg minuta, vidimo plaćenika kome će mladi Indy skinuti stil oblačenja, kao i kako je zadobio ožiljak na bradi i strah od zmija.

Stand by Me: Indie-Indy

Za sve to vreme, između premijere Izgubljenog kovčega i Krstaškog rata, tri dečaka iz Misisipija provela su svaki letnji raspust svoje adolescencije snimajući, uz pomoć štapa, kanapa i VHS-kamere, "rimejk" Otimača izgubljenog kovčega – kadar po kadar. Znate li koliko godina su pokušavali da naprave onu kotrljajuću kamenčugu a da to liči na nešto? Koliko puta su zapalili roditeljsku garažu, osmudili sopstvenu kosu, odrali kolena pokušavajući da snime Indyja dok ga vuče kamion, bez ikakve zaštite? U novom milenijumu, opsesija im se isplatila. Raiders of the Lost Ark: Adaptation sigurno ne izgleda kao holivudski blokbaster, ali u gikovskim krugovima važi za sveti artefakt fanovske posvećenosti, a Ericu Zalai, Chrisu Strompolosu i Jaysonu Lambu – koje tokom Adaptacije pratimo kako izrastaju u mladiće – mora se odati priznanje na srčanosti. Spielberg se sreo s njima, pohvalio ih, i valjda im dao neke pare. Internetom kruže tračevi da neko već priprema film o njihovom mladalačkom poduhvatu. Ludilu nikad kraja.

Ali ljubav klinaca prema arheologu-pustolovu delili su i mnogi drugi kreativci. Iako je 1992. startovala simpatična serija Young Indiana Jones Chronicles (u Lucasovoj produkciji, naravno) i potrajala tri sezone, Otimači su presudno uticali na formiranje današnjih televizijskih vizionara. U Lostu, misterioznoj avanturi koja se odvija na tropskom ostrvu, nije teško u više likova prepoznati natruhe Indyjevog senzibiliteta. Da ne pominjem skrivene citate, ili, uopšte, Spielbergov pažljivi način snimanja reakcija i izraza lica, dužih kadrova i ritmične montaže, koji su postali kanon današnjih reditelja i dramaturga.

U potrazi za Svetim McGuffinom

Ljudima je Indiana Jones promenio život i zato što je izašao u doba kada si još mogao da uđeš u bioskopsku salu relativno nespreman za ono što te čeka; danas su trejleri dovoljni da ti spojliraju čitav film. Svojevremeno se Harry Knowles, šef sajta Ain't it Cool News i isti odvratni gik koji je na fanovske festivale progurao Adaptaciju otimača, hvalisao kako je pre svih odgledao procurelu kopiju Ratova zvezda, epizode I – Fantomska pretnja (vala se usrećio). Spielbergova mašinerija se ipak pobrinula da, danima uoči premijere Indijane Džonsa i kraljevstva kristalne lobanje, o filmu znamo zapanjujuće malo, imajući o vidu da se o njemu priča skoro dvadeset godina. Jedva se potvrdilo da će uz Forda zaigrati mladi Shia LaBeouf, koji je konačni naziv objavio tek na dodelama MTV nagrada. Pošto se izbrbljao o detaljima zapleta novinaru rodnog lista, budala po imenu Tyler Nelson "više nikad neće raditi u ovom gradu", i ne treba – to je kao Homer koji na izlasku s premijere Imperije pred zatečenima u redu kaže: "Ko bi rekao da je Darth Vader Lukeov otac?" Ili ona stoka zbog koje mesec dana uoči finala Losta čovek nije smeo da izađe na Internet. Neki mamlaz je za krađu digitalnih materijala sa snimanja Lobanje popio 28 meseci robije. I treba. Ne želim da znam igra li Shia Indyjevo dete, igra li John Hurt Marioninog oca, vrti li se radnja oko vanzemaljaca ili Asteka, niti koju gamad su nam ovaj put spremili (mrave? svrake? briga me!) Iovako imam previše informacija. Znam da mi je scenarista David Koepp sumnjiv, ali da sam spreman da mu dam šansu. Znam da se stara ekipa ponovo okupila, bez Denholma Elliota koji je preminuo, Conneryja kome penzija previše prija, i starog snimatelja koji je... prestar. Znam da Harrison Ford ima novi šešir, da je odbio da farba kosu, a Ruse šiba kompjuterskim bičem, i da se opet povređivao umesto kaskadera. I znam da je Spielberg rekao da su ovaj film napravili za nas. Stan iz mene progovara: "Hajd' da vidimo." Vi već znate. Je l' ga nisu zabrljali?

Pet najkulerskijih Indyjevih replika

5. "Već sam ti rekao" – izrešeta gomilu tipova – "ne zovi me Junior!"

4. "Nacisti! Mrzim te tipove."

3. (trenutak pre nego što će poseći most) "Mola Ram, spremi se da sretneš Kali. U paklu!"

2. "Zašto su morale da budu zmije?"

1. (na Marioninu konstataciju da nije isti čovek koji je bio pre 10 godina, Harrison Ford improvizuje) "Nije zbog godina, dušo, već zbog kilometraže."

Pet antologijskih momenata

5. Kad mu Firer lično dâ autogram.

4. Kad pogleda oca, pun ljubavi, nakon što ovaj galebovima i kišobranom obori "meseršmit".

3. Kad beži od stenčuge na početku Otimača.

2. Kad bičem privuče devojku sebi na kraju Ukletog hrama.

1. Kad 'ladno upuca onog tipa koji izvodi kerefeke sa sabljom.

Tekst preuzet iz novog broja magazina "Huper", koji u prodaji možete naći od 1. maja.

- Indiana
Šešir. Bič. Nova avantura

- Nick Cave
Odelo. brkovi. Novi život

- Trip hop
"Vesele" devedesete

- Ex files
Pet izgubljenih YU albuma

- Gus Van Sant
Autsajderske simfonije