Suve šljive kao dva Noletova pehara

Pre 114 godina, Srbija je napravila prvi posao u Americi, prodavši 30.000 tona suvih šljiva, a u prva četiri meseca ove godine, izvezla svega 800 tona.

Vrednost izvoza šljiva od januara do aprila bila je tako svega dva miliona dolara, koliko Novak Đoković stavi u džep kada pobedi na dva turnira masters serije, a Nemanji Vidiću je za tolike pare potrebno oko tri meseca rvanja u šesnaestercu sa opakim centraforima Premijer lige. Hajde da vidimo kako je bilo pre 114 godina. Te 1897. godine Srbija je obavila prvi veliki posao u Americi. Naši slavni i izvozno orijentisani preci, prodali su Amerikancima 30.000 tona suvih šljiva i inkasirali tada neverovatnih 30 miliona dolara!

Austrougarskoj je Srbija, pod kraljem Aleksandrom Obrenovićem, kome Draga Mašin očigledno do kraja nije popila mozak, izvezla toliku količinu tovljenika da je šljivarska i svinjarska Srbija ostvarila suficit u ekonomskim odnosima sa svetom.

Danas, kada glavni tok ekonomske misli u Srbiji još peva ode radosti slobodnom tržištu, i kada našu ekonomiju vode doktori ili specijalizanti s najprestižnijih svetskih univerziteta, u savezništvu sa stranim konsultantima, dok istovremeno taj strani svet sve više jača državni intervencionizam – ali na svom terenu – mi godišnje izvezemo manje od 5.000 tona suvih šljiva. A svinje – uvozimo.

Uvozimo i sve ostalo: džempere s Madagaskara, muške gaće iz Egipta, potkošulje i majice, pletene ili kukičane, ali iz Mongolije, koje su uvoznici prošle godine platili 5.306 dolara.

I to nije sporno, jer je tržište slobodno. Takvu vrstu neoliberalnog gospodstva prate i lepi maniri, pa iz sveta kupujemo i cveće, naročito iz EU, za 9,8 miliona dolara. Mirisno i ukrasno, cveće stiže iz Kenije za 382.500 dolara, a iz Ekvadora za 154.600 dolara.

Za neurotične pušače uvezeni su upaljači na gas koji se ne mogu ponovo puniti, pa je u dim prošle godine otišlo 1,75 miliona dolara.

Ali, kada pomenemo da je za uvoz hemijskih olovaka sa izmenljivim uloškom ispisano 1,8 miliona dolara, da maštoviti uvoznici umeju da na srpskom gladnom tržištu prodaju i ljudsku kosu, gas maske ili egzotične noževe iz zemalja koje na globusu moraju da se traže pod mikroskopom, te stavke bizarnog uvoza – budimo pošteni – čine manje od pola procenta ukupnog uvoza. I on nam naravno, ne pravi deficit, koji za prva četiri meseca ove godine iznosi 1,8 milijardi evra. Iako je minus u razmeni sa inostranstvom povećan 9,2 odsto u odnosu na isti period prošle godine, Srbija ima relativno visoku stopu oporavka robnog izvoza. Za prva četiri meseca, ostvarena vrednost izvoza je 2,6 milijardi evra, što je više za 21,1 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Na suprotnoj strani spoljnotrgovinskog bilansa, uvezli smo robe u vrednosti od 4,53 milijarde evra.

Ta „relativnost“ oporavka robnog izvoza ipak zavisi od toga da li se poredimo sami sa sobom, pa kada se posmatramo u ogledalu, izgledamo lepše nego prošlog proleća, ili se ipak poredimo sa drugima.

„Izvoz Srbije po stanovniku, od 1.033 evra u 2010, je jedan od najnižih od svih zemalja u tranziciji”, kaže ekonomista Goran Nikolić. Ohrabruje, takođe, činjenica da pokrivenost uvoza izvozom iznosi 59,1 odsto, što je rast u odnosu na pokrivenost u istom periodu prethodne godine, kada je iznosila 54,6 odsto.

Za Branislava Gulana iz Privredne komore Srbije ilustrativan je još jedan podatak:

“Prošle godine je izvoz bio 2,2 milijarde dolara, uvoz 1,1 milijardu. Dakle, ostvaren je suficit od 1,1 milijardu. Ali izvozili smo sirovine za proizvodnju hrane. Izvoz popljoprivrede predstavlja četvrtinu ukupnog izvoza Srbije. Međutim, prošle godine izvezli smo 1.700.000 tona kukuruza. Sa tim kukuruzom, okolne zemlje su hranile tovljenike, poput Makedonije. Onda su nam Makedonci prodavali svinje ugojene našim kukuruzom. Prošle godine smo uvezli ukupno 4.000 tona svinjskog mesa”, kaže Gulan, koji je s profesorom Đurom Stevanovićem radio na istraživanju „Odumiranje srpskog sela”.

A kada je reč o goveđem mesu, bivša Jugoslavija je 1990. godine izvozila 50.000 tona bebi bifa. Od toga je iz Srbije odlazilo 30.000 tona. Mi smo prošle godine u EU izvezli manje od 1.000 tona, a već punu deceniju imamo dozvoljeni kontigent od 8.875 tona bebi bifa. Taj kontingent nikada nismo ostvarili. Treba nam oko 100.000 grla godišnje, a imamo svega 15 do 20 hiljada.

Uniji nedostaje 700.000 tona junećeg mesa godišnje i evropski komesar za meso je na zatvorenom sastanku našoj državnoj delegaciji pre izvesnog vremena rekao: „To vam je šansa za naredne tri, četiri decenije”. Ali za sada nema pomaka. Kao ni nade za domaći kupus i kelerabu koji stižu spolja.

Možda je sve tako zato što u jednoj oblasti imamo apsolutni suficit. U odlivu mozgova.