"I svet je 'Farma', ali na engleskom jeziku"

Poznati reditelj o srpskom teatru, pozorišnim planovima, nedostatku uzora i ideala... Nušićev "Dr" predstavlja idealan pozorišni komad za današnje vreme

Povodom značajnog jubileja, pedeset pet godina Omladinskog pozorišta Dadov, reditelj Kokan Mladenović postavlja na scenu autorsku predstavu provokativnog naslova "Slučajevi - Lost in Serbia". Premijera je 27. decembra, a ovogodišnji bilans poznatog reditelja vredan je pažnje: njegove dve predstave ("Zona Zamfirova" Pozorišta na Terazijama i "Opera ultima" teatra Ujvideki sinhaz) osvojile su čak 28 festivalskih nagrada. U ponedeljak će mu biti uručena i godišnja nagrada Pozorišta na Terazijama.

U tekućoj sezoni Mladenović je režirao u Kopru, Temišvaru i Rijeci, ali ga beogradska pozorišta (osim Dadova) nisu pozivala na saradnju. Da li "slučaj Ateljea 212" i njegov angažman na čelu kuće, ima veze sa ovom činjenicom, Mladenović ne želi da komentariše. Ako u Beogradu nema posla, ima u regionu: pred njim su već dogovorene režije u Kruševcu, Rijeci, Splitu, Mađarskoj i Rumuniji. Ali, pre nego što se otisne na novi put, s posebnim razlogom i zadovoljstvom, nakratko će se vratiti sopstvenim umetničkim počecima: "Dadov je jedini omladinski teatar u Srbiji koji više od pola veka neguje duh pobune i rokenrol pogleda na svet. Gotovo da nema imena među glumačkim veličinama, a da na ovaj ili onaj način, nije prošlo kroz Dadov. Od nekada četrdesetak scena, Dadov je uz dramsku scenu 'Krsmanca' jedini omladinski teatar koji je preživeo bahato uništavanje amaterskih pozorišta, kulturno-umetničkih društava i svih drugih sjajnih institucija za okupljanje mladih koje su proglašene reliktom socijalizma.

Novosti: Zato ste vi okupili dvadesetak mladih ljudi u novom projektu?

Mladenović: Predstava "Lost in Serbia" govori o današnjoj generaciji tinejdžera i njihovim problemima u zemlji u kojoj odrastaju. Barem polovina od 25 učesnika rođena je posle 5. oktobra 2000. Dakle, u demokratiji. Za razliku od naše generacije koja opravdanje za svoju nesreću nalazi u raspadu Jugoslavije, ratovima, nacionalnoj katastrofi za vreme Miloševićeve vlasti - pred ovom decom nemamo nikakav alibi za to što se osećaju izgubljeno i nesrećno. Kakvu smo to zemlju napravili i kakva je to demokratija u kojoj gotovo 70 odsto mladih svoju budućnost vezuje za odlazak iz zemlje, gde je više od polovine učestvovalo u nekom obliku vršnjačkog nasilja (a svaki četvrti bio žrtva), a više od 50 odsto omladinaca kao svoje osnovno osećanje u životu navodi nezadovoljstvo? I gde čak sedam odsto srednjoškolaca razmišlja o samoubistvu... Te statistike ima i u predstavi.

Kako ste umetnički uobličili ovu predstavu?

Moji saradnici i ja više smo medijatori tog nezadovoljstva, oni koji daju scenski oblik njihovoj pobuni, nego autori predstave. Ona, pak, govori o svemu što tinejdžere okružuje: školi koja je odavno izgubila svoju vaspitnu (sad gubi i obrazovnu) ulogu, porodicama koje su formalni zakloni gde deca spavaju i jedu (ali sve manje mesta za ostvarenje lične sreće), Ministarstvu omladine i sporta koje se uvek i isključivo bavi sportom - a ne mladima. Tokom rada na predstavi do kakvih ste zaključaka došli, ko su uzori današnjim tinejdžerima?

Za mene je zaprepašćujuće otkriće da nemaju nijedan moralni uzor, ništa u šta veruju u zemlji u kojoj žive. Svesni su da se pamet i učenje ne isplati, da je poštenje demodirano, a da nemoralni ljudi uspevaju mnogo više od moralnih, čineći neuništivo jezgro našeg javnog života. Mladi nemaju uzore, oni imaju interesovanja. I po tome se nimalo ne razlikuju od tinejdžera u svetu. Sve ih objedinjuje apsolutno odsustvo bilo kakve kolektivne svesti ili potrebe da urade nešto za opšte dobro. Zemlja koja nema ideološku osnovu i koja ne nudi nikakve ideale, projektuje sebične, odnosno sebi okrenute ljude. Jednog dana će nam zatrebati hiljade mladih, školovanih i poštenih ljudi da preuzmu državnu upravu, školstvo, sudstvo. A kako ćemo sa ovakvim sistemom vrednosti odnegovati takve ljude?

Urušavanje sistema vrednosti nije samo ovdašnja pojava?

Čovečanstvo se na početku 21. veka nalazi na nižem stupnju razvoja nego što je bilo na kraju 19. stoleća. Evolucija nije uvek progresivna, postoje mnogi periodi ljudskog razvoja i misli u kom je svet bio pametniji, hrabriji, prosperitetniji nego danas. Upravo zato što su definisali neke obrasce kolektivnog napretka i što je duboko humanistička svest bila u temelju njihovih namera. Današnji svet je svet reklama, novca i estrade. Ako je Srbija jedna velika "Farma", onda je to i svet. Samo se njihova "Farma" odigrava na engleskom jeziku. Raspad sistema vrednosti nije specijalitet srpske kuhinje. Ali, naša deca su se u njemu našla posle ratova, bombardovanja, štrajkova i svega onog što jednu zemlju čini neuređenijom od ostatka sveta. U poslednje vreme više radite izvan Beograda nego u njemu. Kakva su vaša iskustva?

Imao sam sreću da radim u teatrima koji razmišljaju i posluju po pravilima EU i svega onog što se u tim pozorištima podrazumeva, a u Srbiji deluje nemoguće: uslovi rada, način angažovanja i obaveze umetnika, odgovornost prema profesiji, zakonska regulativa... Naš pozorišni sistem je do te mere anahron i neodrživ da sve ove igre oko izbora upravnika, upravnih odbora i ostalog što se dešava u nesrećnim teatrima, posmatram kroz prizmu apsurda. Mi smo se opredelili za kupovinu socijalnog mira, a ne za pozorišnu umetnost. U Beogradu se ne finansiraju ideje nego isplaćuju plate. Socijalna sigurnost u umetnosti ne proizvodi umetničku hrabrost i nove scenske forme već učmalost.

Šta vam je sledeće na sopstvenom repertoaru?

Prvi projekat biće u Kruševcu, u koprodukciji tamošnjeg pozorišta, Narodnog pozorišta iz Sombora i grada Smedereva. Radiću prvog Nušića u karijeri. Biće to "Dr" - idealan komad za današnje vreme kupovine diploma, obezvređivanje znanja, "megatrendizacije" i "singidunumizacije" obrazovanja. A zatim sam ponovo u Rijeci gde režiram "Don Kihota"...