Ring Ring: Subotnje veče kontrasta

Treće večeri ovogodišnjeg Ring Ring festivala, nastupila su dva trija - jedan američki (Mary Halvorson), drugi nemački (Kammerflimmer kolektief). Osim istog broja muzičara i kontrabasa kao zajedničkog instrumenta, ove dve grupe nemaju baš nikakve sličnosti, no upravo je to spajanje različitosti jedna od najprepoznatljivijih odlika ovog festivala.

Mary Halvorson je relativno novo u ime u svetu jazz gitare. Ipak, iako je diplomirala tek pre 9 godina, do sada je u svoj CV upisala saradnju sa takvim imenima kao što su Anthony Braxton, Tim Berne, Marc Ribot, Jessica Pavone i mnogi drugi. Između ostalog, zbog ta saradnje sa muzičarima koji su bliži avangardnom nego mainstream jazzu, na njenim koncertima ćete pre naići na publiku koju na jazz gitaru više asocira, na primer, Sonny Sharrock, a ne recimo John Scofield. Verovatno je i to jedan od razloga zašto je njena prva poseta Beogradu bila u okviru Ring Ringa, a ne Beogradskog jazz festivala.

Foto Ivana Èutura (Jazzin.rs)

Koncert je počeo dvominutnim solo uvodom Halvorsonove na gitari, tokom kog smo čuli mnogo (naizgled) nepovezanih i isprekidanih tonova, koji u njenom izvođenju zvuče potpuno skladno. Ispostaviće se da je upravo taj kratki intro sažeo njen stil sviranja tokom celog koncerta. Iako je njen instrument sinoć najčešće zvučao kao klasična jazz gitara, utisak je da su najinteresantnije bile one numere u kojima je kombinovala klasičan jazz sa eksperimentalnom rock gitarom, u čemu su joj pomogli članovi njenog benda. Pored Mary, trio su činili mladi bubnjar Ches Smith i prekaljeni kontrabasista John Hebert (svirao sa jazz velikanima kao što su Paul Bley, Lee Konitz, Paul Motian, Uri Caine i drugi). Koliko su njih troje usvirani, mogli ste primetiti tokom nekoliko naglih prelaza, iza kojih se jasno čulo iskustvo sa par stotina koncerata koje je ovaj trio do sada održao. Možda jedina zamerka ide na račun tempa u kom nije bilo preteranih oscilacija.

Iskreno sam se nadao da će Mary u jednom monetu ustati sa stolice, nagaziti pedalu i (u prenesem značenju) pokidati žice na gitari, no to se nije desilo. Međutim, iako Mary Halvorson Trio zvuči više strejt nego njen kvintet (u kom su još trubač i saksofonista), ne može se reći da je njen sinoćnji koncert bio dosadan. Uostalom, svirke ovog tipa (ne računajući par festivala) u Srbiji gotovo da uopšte ne viđamo. S obzirom da je Mary mlada i da je pred njom, po svemu sudeći, blistava karijera, iskreno se nadam da ćemo je (bar kad pokupi par Downbeat nagrada) videti i u okviru nekog budućeg Beogradskog jazz festivala, možda u još brojnijem bendu.

Ako je Mary pomalo koketirala sa jazz tradicijom, koncert koji je usledio posle njenog nije imao nikakve veze sa klasikom ili standardima bilo kog žanra. Kammeflimmer Kollektief čine Thomas Weber (gitara i elektronika, osnivač grupe), Johannes Frisch (kontrabas) i Heike Aumüller (glas i harmonijum). Iako u ovoj postavi sviraju od 2002, već su uspeli da steknu kultni status među poklonicima improvizacije, čak i u Srbiji. To smo mogli uočiti sinoć kada je nekoliko ljudi neobuzdano aplaudiralo i glasno se oduševljavalo već kad počnu prvi taktovi pesama. Nije ni čudo da pored takvih fanova Thomas Weber danas živi isključivo od bavljenja muzikom, bez obzira na njenu nekomercijalnu prirodu.

Foto Ivana Èutura (Jazzin.rs)

Kammeflimmer Kollektief su prošle godine objavili album „Wildling“ (prvi na kom Heike Aumüller peva od početka do kraja) te ne čudi da su kompozicije sa njega sinoć bile u centru pažnje, dok su starije pesme uglavnom bile u nešto izmenjenim aranžmanima. Upravo zbog toga je veći deo koncerta odisao ambijentalno-elektronskim zvucima umesto krautrok ritmovima, kojima je Weber bio sklon na početku karijere.

Za glas Heike Aumüller se ne može reći da je neponovljiv i neverovatan, ali činjenica je da ona sa njim čuda pravi. Bez obzira da li je na ivici vriska, ili peva melodičnim polušapatom, ona sve vreme kreira jedinstvenu atmosferu kojoj će svako od nas nadenuti ime i smestiti je u sopstveni deo života. Kad smo kod atmosfere, ona ipak počinje od Webera, koji čas svira morriconeovsku gitaru, čas koristi loop, semplove i ritam mašinu, da bi onda zašao u apstraktne post-rock vode. Frischov kontrabas je gotovo sve vreme bio sinhronizovan sa Weberom, bez obzira da li je ga svirao gudalim ili prstima. Dok mnogi muzičari koji dolaze iz sličnih voda kao i Kammerflimmer Kollektief često umeju da preteraju u igranju sa tišinom ili bukom, njihov osećaj za vreme u kom improvizacija počinje i završava se je precizan kao švajcarski sat.

Iako je njihov koncert odisao melanholijom i nekom severnoevropskom hladnoćom (koju ponekad čujemo u muzici bendova kao što su Sigur Ros npr), retko ko je napustio salu bez pozitivnih utisaka. Naime, bez obzira da li preferiraju elektroniku, jazz, post-rock, pop, folk ili neki šesti žanr, svi koji su sinoć bili u Rexu, prisustvovali su javnom času iz oblasti eksperimentalne muzike.