Čovek koji je otkrio drugo lice rata

Džulijan Asanž postao je planetarno poznat pošto je njegov sajt „Vikiliks“ (Wikileaks) objavio poverljiva dokumenata Pentagona o Avganistanu. Priču su preneli Gardijan, Observer, Njujork tajms i Špigl, a on sam postao je udarna vest i lice sa naslovnih strana.

Nije prvi put da Vikiliks objavi senzacionalne podatke, ali pošto je preko 90. 000 dokumenata o Avganistanu postalo dostupno celoj planeti preko ovog sajta, Asanž je postao heroj i izdajnik, čovek kom se treba diviti i čovek kome treba suditi. Nesporno je jedino da je uzdrmao bezbednosni sistem najmoćnije države na svetu.

Na pitanje koje je on, sam Asanž odgovara: „Ja sam novinar, publicista i izumitelj. Pokušavam da stvorim sistem koji će rešiti problem cenzure u svetu.“

Iz njegove ne previše detaljne biografije zna se da je rođen 1971. godine u Australiji, da se do svoje 14 godine selio 37 puta, da je do 16. živeo u gotovo stalnom bekstvu sa polubratom i majkom koja se skrivala od nasilnog bivšeg supruga.

Džulijan je studirao matematiku i fiziku u Melburnu, ali je napustio studije. Prvu hakersku provalu napravio je sa 20 godina, kada je sa prijateljima provalio terminal kanadske telekomunikacione kompanije Nortel. Proglašen je krivim po 25 tačaka optužnice, ali je osuđen samo na manju novčanu kaznu.

Godine 2006. osnovao je „Vikiliks“, portal koji objavljuje poverljive podatke i dokumenta državnih institucija ili privatnih preduzeća. Nekoliko stalno zaposlenih ima pomoć preko hiljadu saradnika, a objavljuju se isključivo originalni dokumenti. Kako objašnjava Asanž, koriste se napredne kriptografske i pravne tehnike kako bi se zaštitili izvori, a prihvataju se svi „neobjavljeni, cenzurisani i drugi materijali političke, diplomatske ili etičke sadržine, čije je objavljivanje ograničeno.“ Ne prihvataju se „glasine, stavovi ili drugi materijali i izveštaji koji su već dostupni javnosti“.

„Vikiliks“ tvrdi da poseduje više od milion dokumenata. Inače, svako je pozvan da anonimno dostavi ono što smatra zanimljivim, a njihov tim odlučuje šta će biti objavljeno.

Za rad koriste više servera, a najvažniji je u Švedskoj čiji zakoni snažno podržavaju akcije koje su u javnom interesu, a njihov rad, tvrdi Džulijan, upravo je time motivisan.

„Mi smo se specijalizovali u tome da omogućimo objavljivanje materijala onima koji nemaju gde to da objave anonimno i novinarima koji su cenzurisani“, kaže Asanž.

Do sada se na ovom sajtu moglo pročitati štošta, od odluke somalijske Unije islamskih sudova koja je pozvala na egzekuciju vladinih službenika, preko dokumenata o Gvantanamu, podataka o korumpiranom nekadašnjem kenijskom vladaru Danijelu Arap Moiju, privatne prepiske Sare Pejlin, dokumenta američke obaveštajne službe u kojima piše da Vikiliks predstavlja „opasnost po armiju SAD“, pa do snimka američkog napada u Iraku, koji je aprila ove godine obišao svet.

Video-snimak iz 2007. godine na kome se vidi kako američki helikopter u Iraku ubija grupu ljudi koja hoda ulicom, između ostalih i dva Rojtersova novinara, pri čemu se čuje kako se posada smeje i naziva žrtve „mrtvom đubradi“, izašao je u javnost zahvaljujući „Vikiliksu“. Asanž je, tvrdi, pomogao da se video pusti iz sigurne kuće na Islandu, koju on i njegovi saradnici nazivaju „bunkerom“.

Američki vojnik Bredli Mening optužen je da je ovaj snimak prosledio Asanžu i sudi mu se zbog odavanja poverljivih informacija i ugrožavanja nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država. Američka vojska navela je tada da se prema pitanju upravljanja poverljivim informacijama odnosi veoma ozbiljno, jer je ono važno za bezbednost zemlje.

Ali još jači udarac došao je nekoliko meseci kasnije, takođe sa „Vikiliksa“. Dokumenti o Avganistanu teško optužuju NATO snage za ubistva i ranjavanje civila, a Pakistan za dvostruku igru u kojoj zvanično sarađuje sa Amerikom, a nezvanično sa talibanima. Objavljeno je i da se znalo za kretanje Osame bin Ladena, koji je prisustvovao sastancima terorista na granici sa Pakistanom, ali da NATO nije iskoristio te prilike da ga uhapsi.

Posle objavljivanja ovih dokumenata Hamid Karzai nazvao je Asanža neodgovornim, a američki ministar odbrane Robert Gejts čovekom koji je „okrvavio ruke“, jer je davanjem tih informacija na uvid svetskoj javnosti ugrozio živote američkih vojnika i njihovih avganistanskih saveznika.

Asanž je na optužbe odgovorio da poseduju još 15.000 dokumenata koje nisu objavili upravo zato da ne bi stradali nevini ljudi. „Sve se može dogoditi, ali ništa se nije dogodilo“, odgovara Asanž na optužbe da je doveo ljude u opasnost. „Mi nećemo prestati da radimo ono što mislimo da je dobro zato što se može dogoditi šteta... Za četiri godine koliko postojimo ne znamo da je iko ikada fizički povređen. Sa druge strane, uticali smo na promene vlada i zakona i imali smo pozitivne rezultate“.

Američkoj vladi nije preostalo ništa drugo osim da moli da se ostali dokumenti ne objavljuju. Najpre je saopšteno da podaci nisu ništa više od „hrpe neobrađenih informacija“ koje pri tom i ne otkrivaju ništa novo, ali je odmah zatim Vikiliks upozoren da je već doveo u opasnost mnoge avganistanske porodice.

„Ako su ljudi sada u opasnosti za to je odgovorna američka vojska “, kaže Asanž. „Šokirani smo njihovim odnosom prema svojim izvorima. Mi smo organizacija koja se bavi zaštitom izvora i svoje savršeno štitimo. A ovaj materijal koji smo objavili bio je dostupan svakom vojniku u Avganistanu. Američka vojska je odgovorna što nije bolje zaštitila te informacije“.

Posao „Vikiliksa“, objašnjava, nije da brine o pitanjima nacionalne bezbednosti, već o ljudima i da im omogući da budu informisani.
U međuvremenu sumnja da mu je pomogao i u ovom otkriću pala je na Meninga čije je suđenje za objavljivanje prvog snimka u toku, a Asanž je svoj planirani put u Ameriku, ipak, odložio, jer su mu, kako kaže, to savetovali advokati, a iz svojih izvora iz Bele kuće već je obavešten da će biti uhapšen.

Džulijan živi na raznim mestima. Kaže da ima četiri mesta na kojima se oseća bezbedno. A na pitanje šta smatra pod bezbednim odgovara: „To su mesta na kojima imamo snažnu političku podršku.“

Prijatelji ga opisuju kao čoveka koji spava dva sata dnevno, jede dva sendviča dnevno, nosi ranac i laptop i uglavnom živi na aerodromu.
On sam objašnjava da ga je u ovaj posao gurnula „kombinacija ličnog temperamenta, specijalnih veština i prilika koja se pružila. Moj lični temperament je da volim da zaštitim žrtve i volim intelektualnu borbu. Što se veština tiče volim kriptografiju.“

„Vikiliks“ je za nekoliko godina koliko postoji stekao obožavaoce i mrzitelje, a Asanž je proglašen herojem i izdajnikom, Robinom Hudom i kriminalcem, borcem za slobodu govora i potkazivačem. Britanski „Dajli mejl“ optužio ga je da je toliko neodgovoran da bi obelodanio i savezničke planove za Dan D 1944. godine. „To je nonsens“, odgovara Asanž. „Naša politika je da se šteta minimalizuje. Da je reč o Danu D mi bismo odložili objavljivanje.“

Tvrdi da je njegov osnovni motiv sloboda govora i nezavisno novinarstvo, da se informacije proveravaju, izvori štite, a najvažnija borba vodi protiv cenzure.

Sebe vidi, pre svega, kao borca za istinu. „Samo nas istina može negde dovesti. Bilo koja odluka koja se bazira na laži ili neznanju ne može da dovede do pravih zaključaka“.

Ipak, uprkos brojnim intervjuima i tekstovima o „Vikiliksu“ i njemu samom, mnogo je stvari koje nedostaju u priči o Asanžu. Nije najjasnije ko su ljudi koji rade najvažnije poslove, gde je sedište „Vikiliksa“, a najmanje je jasno kako se finansira. Asanž voli da kaže da je zaradio dovoljno novca da sam može da finansira ovaj portal, kao i da svi zaposleni uglavnom finansiraju sami sebe. Priznaje da postoje donatori, ali su to isključivo privatna lica, novac od država ili korporacija ne prihvata. Donacije, međutim, pokrivaju mali deo troškova, a imena donatora ne želi da otkrije jer su mnogi izbegli iz svojih zemalja.

Pored svih pitanja koja je „Vikiliks“ postavio pred svetsku javnost, jedno je ostalo i dalje bez potpunog odgovora: ko je u stvari Džulijan Asanž? Ko je njegovo Duboko grlo? I kako će čitava priča da se okonča? Da li će on biti prototip za neki novi holivudski film? Ili će i on i operacija da potonu u uzburkanom moru gorostasnih vojno-političkih mahinacija?