Ekonomski rizici rata u Iraku

Amerikanci su prošlog vikenda masovno kupovali zalihe vode za piće i lepljive trake. Šta je sledeće?

"Irakofobija" – strah od posledica verovatnog rata sa Irakom – krivac je za loše stanje u svetskoj privredi i ovogodišnji pad dolara. Ako je strah krivac, onda bi kratak i uspešan rat trebalo da eliminiše nesigurnost koja destimuliše potrošnju, pospeši ekonomsku aktivnost i ponovo podigne cene deonica. Tako je prošle nedelje rekao Alan Greenspan, predsednik američke Centralne banke. Ali Irak je samo jedan od problema sa kojim se globalna privreda suočava. Ostali će  nastaviti da proizvode svoje efekte i kad se tenkovi i bombarderi vrate u baze.

Napad na Irak koji bi predvodila Amerika vrlo je verovatan. Međutim, prilično je teško utvrditi ekonomske posledice takvog jednog napada usled velikog broja nepoznanica i neizvesnosti. Koliko će, na primer, sukob trajati? Da li će se proširiti na susedne zemlje? Da li će naftna polja pretrpeti štetu kao što se to dogodilo tokom Zalivskog rata 1991? Da li će zemlje OPEC-a povećati proizvodnju kako bi se održao balans? I u kojoj meri će biti pogođeno poverenje biznismena i potrošača? Na ta pitanje ne može se odgovoriti jednostavnim ubacivanjem podataka u kompjuter. Ipak, nekoliko investicionih banaka i analitičkih agencija daju svoju procenu.

Većina tvrdi da je kratak i uspešan rat najverovatniji scenario. Cene nafte će na kratko skočiti na oko 40 dolara za barel, a zatim će po okončanju rata pasti. Nasuprot tome, vrednost dolara i deonica će se povratiti, poverenje će oživeti, što će sve proizvesti jak privredni oporavak. Pojedini ekonomisti smatraju da bi rat čak mogao imati pozitivne efekte na svetsku privredu: on bi eliminisao današnje osećanje neizvesnosti, stimulisao bi vladinu potrošnju, i na srednji rok spustio cene nafte nakon uspostavljanja nove iračke proizvodnje.

John Llewellyn, glavni ekonomista u Lehman Brothers, manje je optimističan. On smatra da su, sve u svemu, rizici po svetsku privredu veći nego ikada od naftne krize 1973-74. Čak i ako se rat bude odvijao po planu, smatra on, on neće, kako se to investitori nadaju, eliminisati sve probleme. Period nakon završetka rata nosi neizvesnost; i dalje će postojati rizik od terorističkih napada; a tu je i sijaset drugih briga, Severna Koreja je samo jedna od njih.

Ratni izdaci

Ekonomski troškovi rata mogu se razbiti u tri kategorije. Prvo, to su direktni vojni troškovi. Preračunato u današnje cene, Zalivski rat iz 1991. koji je trajao šest nedelja koštao je 80 milijardi dolara (od čega su najveći deo platili američki saveznici). Pod pretpostavkom da ovaj današnji rat traje isto toliko kratko, Kancelarija američkog Kongresa za budžet i Budžetski komitet procenjuju da će ukupni vojni trošak dostići približno 50 milijardi, odnosno 0.5% američkog bruto nacionalnog proizvoda (GDP). Drugi smatraju da bi nešto duži rat Ameriku mogao koštati i čitavih 150 milijardi dolara.

Drugo, tu su i potencijalno daleko viši indirektni troškovi mirovnih operacija, humanitarne pomoći i obnove. William Nordhaus, ekonomista na Univerzitetu Yale, smatra da će to Ameriku u sledećih deset godina koštati između 100 i 600 milijardi dolara.

I na kraju, ali ne i najmanje bitno, postoje i makroekonomski troškovi izgubljenog autputa. Naročito ako rat krene pogrešnim tokom, ovi troškovi mogli bi znatno premašiti ostale, koji su u suštini samo gubici u efikasnosti. Nordhaus procenjuje da bi Ameriku, tokom perioda od deset godina, rat sveukupno mogao koštati između 100 milijardi i 1.9 biliona dolara. Trošak bi stoga mogao dostići 2% američkog GDP za svaku od tih deset godina.

Od sva tri, je najteže zauzdati upravo taj makroekonomski trošak – trošak za svetsku privredu, ne samo za američku. Rat u Iraku mogao bi pogoditi privrede kroz četiri glavna kanala: cenu nafte; berze; vrednost dolara, i poslovno i potrošačko poverenje.

Cene nafte već su dostigle najviši nivo u poslednje dve godine. West Texas Intermediate je povećao cenu preko 36$ za barel, što je 50% više u odnosu na jun prošle godine. Međutim, kako stvari stoje, ovo je neuporedivo manje povećanje u odnosu na period pred rat 1991. U realnim terminima, današnja cena nafte niža je od polovine u odnosu na 1980. godinu. Tako je logično zaključiti da će cena nafte po okončanju rata žestoko pasti, kao što se desilo 1991. Kada je počeo kopneni rat, cene su tada sa 40$ pale na nivo od pre rata. Opitimisti danas tvrde da će pobeda dovesti do oslobođenja ne samo iračkog naroda, već i njegove nafte. (Sve ovo pod pretpostavkom da Iračani ne unište sopstvena naftna polja ili nalazišta svojih suseda.)

Stoga se mnogi nadaju da bi se i ovaj put cena nafte, nakon što rat počne, mogle približiti cifri od 20$. Ali da li je 1990-91. pravi etalon? Čak i ako rat bude kratko trajao, cena nafte ovog puta možda neće toliko pasti jer je okruženje sada drugačije. Ekonomisti iz Goldman Sachs smatraju da nedavno povećanje cene nafte ima više veze sa prekidom proizvodnje u Venecueli nego sa brigama oko Iraka.

Možda je štrajk venecuelanske naftne industrije okončan, ali male su šanse da će ta zemlja uspeti da tokom ove godine uspostavi više od dve trećine svog autputa. Goldman Sachs smatra da kombinovani uticaj venezuelanskog i iračkog diskontinuiteta u proizvodnji ima potencijal da postane najveći šok u istoriji tržišta nafte, čak i ako drugi proizvođači povećaju ponudu da bi se očuvala ravnoteža.

Sledeći razlog zbog kog cena nafte možda neće dostići onoliko nizak nivo kao 1991. je činjenica da je tržište nafte sada mnogo rigidnije. Izrazito hladna zima na severnoj hemisferi prouzrokovala je skok potražnje u trenutku kada su američke naftne rezerve na najnižem nivou od 1975. Godine 1991, rezerve nafte bile su znatno iznad uobičajenog nivoa.

OPEC danas takođe raspolaže smanjenim kapacitetom kojim bi mogao da popuni ovu pukotinu. Kada je Irak 1990. napao Kuvajt, ovaj kartel je imao kapacitet od 6 miliona barela dnevno u odnosu na današnjih 2 miliona. Kontinuirane nestašice u Venecueli, uz čak minimalan gubitak u Iračkom autputu mogli bi vrlo brzo da iscrpe tu količinu. U svakom slučaju Irak neće moći da nastavi sa punim obimom proizvodnje istog trenutka kada se rat završi. Goldman Sacsh stoga procenjuje da u proseku cena nafte u sledećih 12 meseci neće pasti ispod 27$.

I mada bogate države danas koriste upola manje nafte po dolaru svog GDP-a nego što je to bio slučaj sedamdesetih, visoka cena nafte i dalje može ugroziti njihove privrede. MMF je procenio da ukoliko cena nafte skoči za 10$, i ako se takvo stanje održi godinu dana, globalni GDP će nakon dvanaest meseci pasti za 0.6%. Ova cifra deluje nevelika, ali problem sa ovakvim proračunima je što oni uzimaju u obzir samo prvi udar. U njima se ignoriše potencijalno žešći uticaj na poverenje i berze, a ignoriše se i efekat koji sledi posle izvršenih promena u monetarnoj i fiskalnoj politici.

Konstantno potcenjivanje

Međutim, čak i kada se ovi činioci uzmu u obzir, većina stručnjaka smatra da će američka privreda upasti u recesiju ako rat potraje duže, cene nafte porastu više nego što se sada očekuje i berze padnu za najmanje 20%. A opet, ekonomisti neprekidno potcenjuju ekonomski uticaj naftnih šokova.

Tokom prethodne tri decenije cena nafte je drastično skočila u četiri navrata: 1973, nakon prvog embarga OPEC-a; 1979, posle revolucije u Iranu; 1990, nakon iračke invazije na Kuvajt; i 1999-2000 kada je nastupio bum u svetskoj privredi, a OPEC smanjio proizvodnju. Svaki put cena je više nego utrostručena, a to je doprinelo globalnoj recesiji.

Skok cena nafte proizvodi loš uticaj na privredu iz dva razloga. Prvo, taj skok deluje kao porez, jer podiže troškove kompanija za svaki proizvod. Stoga, ako ne dođe do promene u tražnji, cene će skočiti, a proizvodnja pasti. Drugo, viša cena nafte dovodi do transfera prihoda od zemalja koje uvoze naftu do proizvođača nafte, što prouzrokuje smanjenu potrošnju u zemljama uvoznicama. Ekonomskim žargonom rečeno, i agregatna tražnja i agregatna ponuda će nazadovati. Autput pada, ali uticaj inflacije, i adekvatni potezi centralnih banaka, ostaju neizvesni.

Da li centralne banke treba da podignu kamatne stope i tako obuzdaju inflaciju, ili da ih snize kako bi ublažili efekat na autput, zavisi od trenutne ciklične pozicije konkrente privrede. Sva prethodna četiri naftna šoka desila su se tokom ekonomskih prasaka kada su privrede već bile pregrejane, a inflacija u porastu. Centralne banke su zbog toga bile prinuđene da podignu kamatne stope.

Danas, skok cene nafte se dešava u okruženju opadajuće inflacije. Firme imaju malo uticaja na formiranje cena, pa im je stoga teže da prođu s višim troškovima. Zato je verovatnije da će povećanje cene nafte smanjiti profit, a ne podići inflaciju. To bi, zauzvrat, dovelo do još većeg odlaganja oporavljanja korporativnih investicija. Adevatan odgovor bio bi da se reduciraju kamatne stope, a ne da se povećaju.

Izgleda da američke monetarne vlasti bolje razumeju ovaj problem nego Evropska centralna banka koju najviše brine da li će ostvariti svoje inflatorne ciljeve. Ali sa kamatnom stopom od 1.25%, Amerika nema mnogo prostora za dalja snižavanja. Stopa u Euro zoni (2.75%) ostavlja veći manevarski prostor, ali ECB će najverovatnije sporo reagovati. Na poslednjoj konferenciji za novinare (početkom ovog meseca) njen predsednik, William Duisenberg, izjavio je da bi "smanjenje stope u ovom trenutno bila kap u moru nesigurnosti", aludirajući na cenu nafte i geopolitičke rizike. S druge strane, Nemačka, najveća privreda u euro području, je izgleda ponovo u recesiji. Bundesbanka je ove nedelje potvrdila da je nemački GDP blago pao u četvrtom kvartalu 2002. Mnogi ekonomsiti iz privatnog sektora smatraju da će se tokom sadašnjeg kvartala autput ponovo smanjiti.

Amerika ima više prostora da ublaži fiskalnu politiku. Odista, uspeh u ratu pomogao bi Georgeu Bushu da dobije odobrenje Kongresa za smanjenje poreza. S druge strane, Japan (zahvaljujući već pozamašnom javnom dugu) i euro zona (zahvaljujući paktu za stabilnost) imaju malo prostora da ublaže fiskalnu politiku.

Učvršćivanje u nadi da će se Amerika vrlo brzo ekonomski oporaviti nakon rata predstavlja prećutnu pretpostavku da je njena privreda u odličnom stanju. Međutim, Amerika tek treba da krene sa prilagođavanjem. Usled rekordnog potrošačkog duga njena privreda je podložna šokovima. Poverenje američkih potrošača je već devet godina u konstantnom padu. Neki krivicu bacaju na iščekivani rat (u tom slučaju poverenje bi trebalo kasnije da se povrati). U suštini, verovatnije je da glavni razlozi leže u ogromnim dugovima potrošača, lošim izgledima za zaposlenje, i padu na berzama.

Ekonomisti strahom od rata objašnjavaju činjenicu da je rast sporiji od očekivanog – kao što su (pogrešno) tvrdili da je za američku recesiju 2001, zaslužan napad 11. septembra. Bill Dudley, ekonomista pri Goldman Sachs, odvraća da strah od rata nije glavni uzrok uspavane privredne aktivnosti. Upravo suprotno, problem je mnogo dublji: on leži su ogromnom dugu privatnog sektora i niskoj štednji.

Američka prezadužena domaćinstva, japanska deflacija i njegove upropašćene banke, evropska strukturna rigidnost i previše kruta fiskalna i monetarna politika: sve to znači da je svetska ekonomija podložna šokovima svake vrste. Osim toga, početni oporavak Amerike nakon Zalivskog rata bio je spor, najviše zbog toga što su firme morale da smanjuju dugove nastale tokom osamdesetih godina. Američka fragilna privreda takoreći opstaje uz pomoć samolepljivih traka. U januaru je potrošnja porasla za 1.3% (ne računajući automobile i benzin), ali ona verovatno odražava preventivno gomilanje zaliha konzervirane hrane, flaširane vode i druge robe.

Razmena udaraca

Mnoge berze su pale tokom svake od protekle tri godine, a investitori se nadaju da će se trulež zaustaviti kada rat više ne bude na putu. Od početka do kraja Korejskog rata, cene američkih deonica skočile su za 28%. 1991, vrednost S&P 500 porasla je više od 20% samo četiri meseca pošto su počeli vazdušni napadi.

Ali 1991. američke berze su delovale jeftinije nego danas. Tržište čiji je p/e (cene/zarade) količnik 28, a očekivani rast profita dvocifren, uprkos sporom nominalnom rastu GDP, svakako ne najavljuje loše vesti. Još jedna bitna razlika u odnosu na 1991. je ta da danas analitičari već polaze od činjenice da će rat biti brz i bezbolan. Pre Zalivskog rata bili su mnogo manje samouvereni. Zbog toga je rizik od silaznog trenda danas neuporedivo veći. Relativno dugotrajan rat mogao bi vinuti u nebo cene deonica i nekretnina.

Kako će reagovati valutni kurs? Za ozbiljan pad vrednosti dolara proteklih meseci verovatno su delimično zaslužne brige zbog rata. A tako bi, tvrdi se, brza pobeda pomogla dolaru da stane na noge. Dolar je posle Zalivskog rata, trgovinskim terminima rečeno, za dva meseca dobio 10% u vrednosti.

Ali tada i sada, velika je razlika. Amerika je 1990-91. uspela neto trošak rata, po današnjim cenama, da sa 80 milijardi dolara reducira na 4 milijarde zahvaljujući doprinosu prijateljskih arapskih zemalja i Japana. Ti transferi su pomogli dolaru da poveća vrednost, ali ovaj put Amerika će morati da sama da odreši kesu, a kako joj deficit prelazi 5% GDP-a, kakav god da bude oporavak dolara on će biti kratkog veka.

Osim makroekonomskog ishoda rata, postoji još jedna velika bojazan: da će se diplomatske tenzije između Amerike i Evrope oko Iraka preseliti sa rata na trgovinu. Dve strane već imaju nekolicinu bilateralnih trgovinskih sukoba: zbog američkih carina na uvoz čelika, a i zbog zabrane EU na uvoz hormonski tretirane govedine i genetski modifikovane hrane, na primer.

Nemačke firme su naročito uplašene da će im propasti poslovi sa Amerikom. Američka trgovinska komora u Nemačkoj prošle nedelje je proslavila 100. rođendan. Osim šampanjca i leškarenja na sofi, dosta se pričalo i o tome kako politički jaz između dve zemlje može nepovoljno uticati na trgovinske veze. Nekoliko američkih kongresmena već poziva na uvođenje ograničenja za uvoz evropskih vina, sireva i vojne opreme.

Pričalo se i kako postoji mogućnost da američke firme svoje buduće investicije preorijentišu sa "stare Evrope" – Francuske i Nemačke – na "nove evropske" zemlje – kao što je Britanija. Nemačka i Francuska već su stekle reputaciju neprijateljskog poslovnog okruženja zbog skupe radne snage i visokih poreza, kao i rigidnih tržišta. Do određene mere, ovaj politički jaz samo je još jedno u nizu opravdanja.

Jasno je, međutim, da nesuglasice oko Iraka neće pomoći da se ubrzaju trgovinski pregovori u Dohi koji su izgleda već zapali u ćorsokak. Prošlog vikenda, na sastanku ministara trgovine u Tokiju nije učinjen gotovo nikakav progres ka liberalizaciji poljoprivredne trgovine. A poljoprivreda ima centralno mesto na pregovorima u Dohi. Siromašne zemlje pretrpeće ozbiljan udarac ukoliko ne dođe do liberalizacije poljoprivredne trgovine. A još gore će biti ako u trgovinskoj bici bogati pođu logikom oko za oko.