Nakada se smatrao žanrom za decu, danas horor "juri" odrasle

Roditeljska krivica je ovde pravo čudovište. Preselivši se na teritoriju koja je do sada bila kraljevstvo prestižnih drama, horor nikada nije bio isplativiji i cenjeniji nego sada. Svedoci smo zlatnog doba odraslog horora. Tiha i sa razvijenim likovima, ova mešavina nezavisnih filmova i blokbastera sjajno se slaže sa anksioznostima odraslih.

Ovi filmovi su se bavili rasizmom, ekonomskim brigama i disfunkcionalnim porodicama; i dok su horori uvek odražavali društvene i političke brige svog vremena, ako biste morali da izaberete temu ove renesanse, onda je to opasnost tuge koja preplavljuje, prenosi Nedeljnik.

Lik koji se bori sa gubitkom voljene osobe je novi automobil sa tinejdžerima koji odlaze u kolibu u šumi. To je početna tačka filmova "Nasleđeno zlo“, "Goodnight Mommy“ i "Pyewacket“ koji su se pojavili u poslednje tri godine. A tu je u podžanr apokaliptičnih filmova (It Comes at Night) čiji se narativi vrte oko nestajanja ne jedne osobe već svih.

Ovogodišnji horor blokbaster "Mirno mesto“ pripada obema kategorijama. Film koji je režirao Džon Krasinski je priča o kraju sveta sa nezaustavljivim čudovištem koje je izgleda istrebilo ceo ljudski rod. Pokretač priče je pogrešna odluka žene koja dovodi do ubistva njenog brata i uništenja porodice.

"Get Out“, trijumfalni debi Džordana Pila iz 2017, govori o nesposobnosti da se procesuira tuga. Iako je liberalni rasizam izvor užasa za glavnog junaka, ono što ga čini sleđenim i bespomoćnim jeste sećanje na majčinu smrt i krivica što nije uradio više da je spase.

Nijedan od ovih filmova nije nastavak ili rimejk. Svi imaju glavne karakteristike horora – natprirodno zlo, užas, jezive podrume – ali evociraju i odgovor pesnikinje En Karson na pitanje: "Zašto tragedija postoji? Jer ste puni besa. Zašto ste puni besa? Jer ste puni tuge.“

Tokom istorije, horor se smatrao dečjim žanrom. Strašni filmovi su počeli da se menjaju krajem šezdesetih i sedamdesetih kada je nova grupa ambicioznih režisera odlučila da ih učini mračnijim, realističnijim i zrelijim ("Isterivač đavola“, "Ne gledaj“). Narednih decenija, horor je postao raznovrsniji i cenjeniji među kritičarima.

Thinkstock

Film "Nasleđeno zlo“ koji je premijerno prikazan u junu apoteoza je ovog trenda, vizuelno ambiciozna i bezobzirno uznemirujuća priča o natprirodnom koja je istovremeno i meditacija o tugovanju.

Priča počinje sa porodicom koja kasni na sahranu majke. Pošto je održala poluiskren govor o svojoj majci, Eni pita supruga (koga sa sumornim nemirom igra Gabrijel Bern): "Treba li da budem tužnija?“

Kada Enin sin, povučeni tinejdžer koga igra Aleks Volf, bude svedok nezamislivog nasilja, on se zaledi, onda ode kući, legne u krevet i nikome ništa ne kaže.

"Nasleđeno zlo“ koristi poricanje tinejdžera kao temu horora, a nedostatak odgovora na smrt deluje jezivije čak i od smrti.

Nešto u vezi sa nevoljama koje pogađaju ovu porodicu deluje neverovatno. Eni je umetnica koja radi minijaturne kuće na kojima se kamera zadržava i onde glatko prelazi u scenu prave kuće. Implikacija je jasna: ovi ljudi su minorni igrači u drami koju ne mogu da kontrolišu.

Seksualni voajerizam i eksploatacija su dugo bili oznake horora, ali su relativno odsutni u odraslim hororima. "It Follows“ koji se bavi svetom tinejdžera koristi staru formulu da seks vodi do smrti. Ali taj film nema nikakve karakteristike slešera već je namerno melanholičan i slojevit.

Zagriženim ljubiteljima horora smeta tolika okrenutost likovima. U svom podkastu, romanopisac Bret Iston Elis kritikuje takozvani "nezavisni umetnički haus horor“.

U intervjuu sa Džejsonom Blumom, najuticajnijim producentom horora danas ("Get Out“, "Split“), Elis je rekao da previše logično objašnjenje može da upropasti film.

Blum je odgovorio da njegovi filmovi moraju da budu ukorenjeni u koherentnoj realnosti.

Elis je onda naveo zabrinutost mnogih ljubitelja povodom sve veće respektabilnosti žanra. Sada, kako horor privlači bolje glumce, veći budžet i bolje scenarije, ovim filmovima nedostaje zabave. Da li je horor izgubio nešto od svojih uznemirujućih zadovoljstava, da ne pominjemo odlučnost da uplaši?

H. P. Lovkraft je napisao da je najjači strah onaj od nepoznatog. Ali što ste stariji, nepoznatog je sve manje. Vampiri, vukodlaci i zombiji nisu više toliko zastrašujući. Ali duhovi i dalje jesu – kada nas podsećaju na ono što smo izgubili.