Nije svako veče Badnje veče

Piše: Milena Trobozić Garfild

Nedavno sam u izvanrednoj kolumni Vladimira Skočajića na ovom istom sajtu pročitala:

“Tužna činjenica je da većinu kultura ovde ne zanima. U najboljem slučaju, ljudi se lože na reklamu i na hajp. Zbog toga se otegne red za potpisivanje Ljosinih knjiga, za besplatne pozorišne karte, na festivalu autorskog filma često se traži karta više, a na koncert sjajnog beogradskog rok benda Stray Dogg (koji nije mejnstrim), dođe čak i do 800-1000 ljudi. Međutim gde su svi ti ljudi drugim danima? Jednom sam ostao bez karte za film sa autorskog festivala i on je pukim slučajem otkupljen i prikazan van festivala. U sali nas je bilo šestoro, a tu računam i ono dvoje iz poslednjeg reda koji sigurno nisu gledali film”

Ovo je veoma tačno opažanje, a evo i zašto je tako. Zato što je i jedno i drugo. I Vargas i Ljosa i festival autorskog filma predstavljaju specijalne događaje. Šta karakteriše specijalni događaj u odnosu na svakodnevna dnevna kuturna dešavanja?

Eksksluzivnost: događaj je pre svega i iznad svega nešto što je jedinstveno, specijalno osmišljeno i često neponovljivo u vremenu ( kao ovaj primer sa prisustvom Vargasa Ljose u Beogradu), nešto sto ne postoji nigde drugde, što možemo da iskusimo samo tada, na tom mestu i u tom trenutku. Time događaj postaje iskustvo za pamaćenje.

Postoje i događaji koji se ponavljaju kao sto je na primer pomenuti festival Autorskog filma koji je takođe u kolumni naveden kao primer događaja koji okuplja publiku, te se traži karta više za filmove koji kasnije u redovnom repertoaru nemaju ni deset redovnih gledalaca.

Festivali su filmski događaji jer su neponovljivi (program je uvek drugačiji), ograničeni u vremenu od nedelju ili deset dana i dešavaju se samo jednom godišnje. Baš kao i Badnje veče.

Njihova privlačnost je kao kod praznika upravo u tome što znamo tačno kada će se ponovo desiti, na kome mestu, na koji način, što su uvek drugačiji a opet uvek isti, što na njima srećemo iste ili slične ljude koje ne viđamo u redovnim prilikama. Takvi događaji u nama stvaraju osećaj zajednice, praćenja i onaj navazniji osećaj pripadanja odabranoj grupi ljudi koja sa nama deli ista interesovanja te nam stvara neki osećaj ekskluzivnosti ali i bliskosti poput pripadanja nekom klubu ljubitelja, krugu prijatelja ili čak i porodice istomišljenika. Stvara nam dakle osećaj prijatne posebnosti.. Posebno odabran program je posluženje koje je domaćin osmislio i servirao specijalno za nas, i koje nam servira na poseban način. Na tim događajima se osećamo kao dragi gosti, oni imaju svoje ime (Badnje veče a ne svako veče) imaju određeni ritual dešavanja, otvaranje, zatvaranje, pozdravljanje, poklanjanje i prisustvo autora i svečane nagrade. Time oni poprimaju karakter slavlja i svečanosti koji stvara dodatno uzbuđenje i doživljaj. I zato bilo da je u pitanju Badnje veče, festival ili premijera oni imaju posebnu draž i privlačnost društvenog okupljanja. U okruženju neprekidnih dešavanja kojima smo neprekidno napadnuti samo događaji postaju praznik kome se radujemo, koji iščekujemo, koji pamtimo i što je naročito važno za sve kulturne poslenike danas u ovoj gužvi sadržaja, o kojima pričamo, bilo kroz medije ili istinski “uživo”. Zato događaji imaju publiku koja traži kartu više a redovne predstave, projekcije i izložbe istih sadržaja, ali bez ekskuzivnih slavljeničkih svetala ostaju poluprazna dešavanja.