Perovićeva: Srbija se samodefiniše

Istoričarka Latinka Perović u intervjuu za Jutarnji list govori o kontekstu presude, aktuelnim odnosima Beograda i Zagreba i ratu.

Na pitanje kojim putem će ići hrvatsko-srpski odnosi nakon oslobaćajuće presude Gotovini i Markaču, Perovićeva odgovara:

"Ta je presuda u Srbiji izazvala revolt, ali i potištenost koja nije vezana samo uz tu odluku, nego i za trenutak u kojem je došla. A trenutak je za Srbiju više nego težak i komplikovan: to je na neki način bilansni trenutak i otuda tako žestoka reakcija na presudu. Srbija je zaista u vrlo teškoj ekonomskoj krizi, što nije samo posledica recesije u svetu, već i posledica rata, dugog unutrašnjeg devastiranja, propasti industrije, odlaska mladih, dubokih promena u srpskom društvu. Ta je kriza sada na nivou kada je svaki čovek u Srbiji neposredno oseća. Drugo: tu je i Kosovo, pitanje koje se privodi rešenju, što, naravno, ne ide jednostavno. Tu su i problemi integracije, početka pregovora s EU. To je trenutak u kojem se Srbija nakon 25 godina samodefiniše, utvrđuje šta se dogodilo i kakve su posledice. U tom trenutku došla je ta presuda…"

Na pitanje zašto je presuda izazvala takvu reakciju kad je generale oslobodio haški a ne hrvatski sud, Perovićeva odgovara:

"O toj se presudi razgovaralo isključivo na jednom nivou. No, osim emotivne reakcije, naročito reakcije potištenosti ljudi koji su bili žrtve rata, ona ima više nivoa. Kao istoričarka, o presudi ne mogu razmišljati van istorijskog, pravnog i političkog konteksta. Razmišljanje na tim različitim nivoima pokazuje koliko je ta presuda složena i koliko je ne možemo uzeti kao neki sudnji dan u istoriji Srba i Hrvata. To jednostavno nije tako."

Upitana u koji bi istorijski kontekst stavila tu presudu, ona kaže:

"Srbija je bila identifikovana s Jugoslavijom i Srbi su je smatrali svojom državom u kojoj žive i drugi narodi. Hrvatska to nikada nije prihvatila. Jugoslavija je odvajala lična i građanska prava od prava čitavih naroda da tu državu smatraju svojom i zato je imala funkcionalnu grešku koja je dovodila do nesporazuma. Ta je država od nastanka do svojeg kraja bila potresana nacionalnim pitanjem. Imala je dugu evoluciju i vrlo se teško došlo do federalne formule. Srbija nikada nije prihvatila složenu državu. Hrvatska, pak, koja je bila neki “admiralski brod”, kako to kaže Ivo Banac, nikada nije prihvatila asimilaciju i gubljenje nacionalnog identiteta, gubljenje ideja o vlastitoj državi."

"Jugoslavijom je bilo vrlo teško upravljati jer su u sukobu bile različite ideologije i vrlo česte ustavne promene u Drugoj Jugoslaviji bile su izraz traženja prihvatljive, podnošljive formule. Jugoslavenske republike u suštini su bile nacionalne države, nisu bile etničke države i taj jedinstven sistem omogućavao je nekakvu ravnotežu. Možda se to najviše izoštrilo početkom sedamdesetih kada se išlo ka tom konfederalnom Ustavu iz 1974. Pravi i retki konsenzus koji je o tome u Srbiji postignut bio je otpor tom Ustavu. Ustav iz 1974. donesen je na bazi odnosa političkih snaga u kojem je Srbija bila na jednoj, a sve ostale republike na drugoj strani. Naravno, krajem tog poretka, Titovom smrću, otvorilo se to pitanje i taj ustav je jednostavno odbačen, iako je bio posledica nekog konsenzusa," priča Perovićeva.

Na pitanje da li je to seme iz kojeg je proklijao rat, ona odgovara potvrdno.

"Da, to je početak rata. Srbija je taj rat najavila i vodila ga dokazujući da nije u ratu. To je velika obmana koju danas skupo plaćamo na svojoj koži. Vladajuće je mišljenje da Srbija nije bila u ratu, da je to bila obrana zajedničke države, da to nije bila agresija i borba za teritorije… Delom, ne u celini, rat je tako tumačila i međunarodna zajednica. Međutim, sve te odluke koje su donesene u vezi s Jugoslavijom tretirale su je kao savez država i na rat su gledali kao na međunarodni rat. I presuda proizlazi iz tog konteksta. Rat ima svoju istoriju, uzroke, svoj početak i ne možemo sve strane u ratu tretirati potpuno ravnopravno. U tom su ratu počinjeni zločini i na jednoj i na drugoj i na trećoj strani, ali rat je pre svega vođen u Hrvatskoj i Bosni. Dakle, haška presuda Gotovini i Markaču, koja izaziva različite emocije, ne može se posmatrati izolovano, odvojeno od gledanja na Jugoslaviju i na karakter rata."

"Što se pravnog nivoa tiče, Hag nigde na prostoru bivše Jugoslavije nije prihvaćen s nekom nepodeljenom simpatijom. I u Srbiji i u Hrvatskoj sećate se svih teškoća oko saradnje, oko isporučivanja optuženih. Ali, oslanjam se na pravne autoritete u Srbiji, na profesora Šahovića i pokojnog Vojina Dimitrijevića koji su uz sva ograničenja Haškog suda uvek isticali da je on doprineo unapređenju međunarodnog prava, a Vojin Dimitrijević je govorio da je taj sud doprineo sankcionisanju tako teških zločina. Oni su izražavali sumnju da bi bez Haškog tribunala išta bilo osvetljeno i procesuirano. Niko nije rekao da nisu počinjeni zločini u Hrvatskoj, no sudilo se o tome jesu li dvojica konkretnih generala bili deo projekta koji se nazivao udruženi zločinački poduhvat," kaže istoričarka.

Na konstataciju da je haška presuda zahladila odnose Beograda i Zagreba, ona odgovara da je to zbog toga što je najintenzivniji taj politički kontekst."

"To je razumljivo zato što on kondenzuje sve druge aspekte o kojima svaki pojedinac nije u stanju da razmišlja i pročita stotine i hiljade knjiga koje su o tome napisane. Mislim da smo dužni da razmišljamo, a ne samo da izričemo mišljenje. Reći da su zaleđeni odnosi, da se neće skoro oporaviti, isključivanje je iz realnih potreba. Teško je zamisliti hrvatsku istoriju bez Srba, kao što je teško zamisliti i hrvatsku državu pod upravom Srba. Nemoguće je isključiti da u Srbiji žive i Hrvati, ne mogu se isključiti Hrtkovci, njihovo masovno iseljavanje, njihov položaj… o čemu ima izvrsnih, važnih knjiga. Te stvari su proučene: različite su proporcije - Srba je mnogo više u Hrvatskoj nego Hrvata u Srbiji - ali principi su isti. Razlika u proporciji će se izraziti u različitoj zastupljenosti Srba, odnosno Hrvata u predstavničkim telima Srbije, odnosno Hrvatske. Zato te kategoričke tvrdnje o trajno pogoršanim, zahlađenim odnosima, kako neće doći do oporavka, plod su emocije, plod bijesa."

Upitana da li je činjenica da je Hrvatska ušla u NATO i da je pred vratima Europske unije, a Srbija daleko i od jednog i od drugog, na neki način frustrirajuća za aktualnu vlast u Beogradu, Perovićeva odgovara da to opet zavisi od interpretacije Jugoslavije i srpsko-hrvatskih odnosa u Jugoslaviji, kao i od interpretacije karaktera rata.

"U dnevnom govoru ovde ćete čuti kako je Hrvatska nagrađena za Drugi svetski rat, u čemu se naravno gubi iz vida antifašistički pokret o kojem je nova Hrvatska, predsednici Mesić i Josipović, uvek govorila. No, ostali su stereotipi o Jasenovcu, što se ovde ne zaboravlja i obnavlja se to pamćenje. Pa se kaže kako je Hrvatska nagrađena i u ovom ratu, bez obzira na vojne operacije koje su je ispraznile od Srba. Činjenica da je Hrvatska na pragu EU ovde se uzima kao neka nagrada. U suštini, reč je o procesu u kojem su dve zemlje išle različitim tempom, jer su imale različite nacionalne ideologije: dve koncepcije Jugoslavije i dve koncepcije uređenja republika. Pokazalo se da je Srbija izgubila jako puno vremena i da mora promeniti paradigmu da se više ne može zadržati u toj opsednutosti granicama i teritorijima koje ostaju bez ljudi, da mora da hvata korak s vremenom i da ne može da ostane oaza u regiji, da iz tog položaja ne može pretendovati na vodeću ulogu u regiji."