Crkve povlašćene u vraćanju imovine

On navodi da je pitanje restitucije za sve koji potražuju oduzetu imovinu moglo biti rešeno 2006. godine kada je donet Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, koji je otklonio samo deo problema.

Vladimir Vodinelić, profesor Pravnog fakulteta univerziteta Union, koji iznosi ovakvo mišljenje, smatra da je vraćanje oduzete imovine moglo biti rešeno i mnogo ranije, a svakako onda kada je usvojen zakon o restituciji crkvene imovine. "Rešenje kojem se pribeglo u ovom zakonu je najpoželjnije moguće: vraća se svakom ono što potražuje, a ukoliko to nije moguće daje se obeštećenje u odgovarajućoj imovini ili novcu, prema tržišnoj vrednosti dobra koje se potražuje. Takođe, i tadašnje procene o vrednosti i količini oduzete imovine nisu ništa drugačije od ovih koje imamo danas", kaže on.

Razlozi kojima se objašnjava zašto se prvo vraća crkvena imovina i to po posebnom zakonu važe za bar još jednu grupu vlasnika, ističe naš sagovornik. Neki od tih argumenata su i da su crkve imale uredan popis oduzete imovine, kao i da crkvena imovina predstavlja opšte dobro.

"Isto to se može reći i za zadužbine, ali njima imovina nije vraćena. Zadužbine čak imaju preciznije popise imovine od crkava, ali nemaju takvu političku i društvenu moć kao crkve, pa se nisu našle u zakonu", kaže Vodinelić.

U očekivanju odluke Ustavnog suda Srbije, koji je razmatrao inicijative za ocenu neustavnosti odredaba Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, tadašnji državni sekretar Ministarstva finansija Slobodan Ilić izjavio je da, ako Ustavni sud odbaci inicijative, što se i desilo, država mora da primeni tri modela koji su ponuđeni u zakonu o restituciji crkvene imovine i na zakon o opštoj restituciji, koji bi trebalo da bude donet do juna.

Osim naturalne i zamenske restitucije, predviđena je i novčana kompenzacija u tržišnoj vrednosti nekretnine, a takvu naknadu Srbija nema mogućnosti da isplati, jer se vrednost oduzete imovine procenjuje na 101 milijardu evra, do maksimalno 226 milijardi evra, pa i kad bi deo imovine bio u novcu, izdatak za državni budžet bio bi preveliki, rekao je tada Ilić.

"Ako nije moguće da bude primenjen isti model koji je važio i za crkve i verske zajednice i ako na sve ostale građane bude primenjen neki drugi model, to će značiti da ni Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama neće moći da opstane u pravnom sistemu Srbije jer je onda očigledno da je diskriminatorski. Jedan od načina bio bi i da se izmeni Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, ali to bi onda značilo činjenje novih nepravdi, jer je deo imovine već vraćen crkvama i verskim zajednicama po povoljnijim uslovima", smatra Vodinelić.

Lakše bilo vratiti crkvama

Zakon o denacionalizaciji nije mogao da bude donet pre nego što se popiše oduzeta imovina, objašnjava Milan Radulović, nekadašnji ministar vera u Vladi Srbije. Takav popis crkve su imale za svoju imovinu, a i status te imovine bio je drugačiji od one koju potražuju građani zbog čega je ona postala predmet posebnog zakona.

"Bilo je lakše vratiti crkvenu imovinu jer nju sačinjava uglavnom zemljište, šume. Najčešće, ona je ostala u istom obliku u kojem je i oduzeta, nije se dakle, radilo o fabrici, na primer, koja se koristila, u koju se ulagalo, koja je menjala namene, pa je vraćanje takve imovine moglo da se preduzme bez problema", kaže Radulović.

Dva zakona, jedan za crkvenu, drugi za „narodnu” imovinu, rađena su paralelno, ističe bivši ministar vera, pa je posle usvajanja Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, bio završen i nacrt Zakona o denacionalizaciji koji se i našao pred tadašnjom vladom, ali je povučen iz skupštinske procedure i nikada nije zaživeo