Tumbaković za B92: Poštujem Zvezdu, želimo bolje odnose

Ljubiša Tumbaković najtrofejniji je trener u istoriji FK Partizan, devet i po godina bio je na čelu ‘crno-belih’, a od maja ove godine obavlja funkciju sportskog direktora. U svojoj kancelariji u prostorijama kluba Tumbaković je za B92 govorio o razlozima loših rezultata u Evropi, slaboj poseti na stadionu u Humskoj i preranom odlasku talentovanih igrača iz Srbije. Takođe, Tumbaković se osvrnuo na svoj odnos prema Crvenoj zvezdi, izneo stav o (ne)realnosti regionalne lige, pričao o periodu kada je bio u Kini…

Saša Ozmo Srbija
Podeli

Partizan se u poslednje vreme oslanja prevashodno na fudbalere koji su ponikli u klubu, ali izostaje iole ozbiljniji rezultat na evrosceni. Šta je potrebno da se uradi kako bi se klub vratio tamo gde je bio pre 7-8 godina?

“Definitivno, sve je vezano za novac. Drago mi je da postoji ta percepcija da smo se mi opredelili da gajimo mlade igrače u sopstvenoj školi i da ih tu afirmišemo. Ipak, da bi se postigao veći rezultat u Evropi, potrebne su dve stvari. Prvo, da se napravi dopunska selekcija na nivou regiona ili Evrope, da se dovedu igrači koji mogu da donesu kvalitet veći nego što ga mi ovde već imamo. Drugo, neophodna je ozbiljna i kvalitetna liga kako bi kroz jače utakmice igrači sazrevali i onda bili ravnopravni sa klubovima u Evropi. Sada se pojavljuju klubovi, pre svega iz bivšeg SSSR-a, koji nemaju veliku tradiciju, ali imaju potrebnu materijalnu moć da kupe odlične igrače i da za dve-tri godine naprave tim kojem mi objektivno ne možemo da se suprotstavimo. Imali smo ove sezone primer AEL-a. Kažu: ‘Igramo protiv Kiprana’. Kako protiv Kiprana kada u sastavu od 18 igrača ima samo jedan Kipranin, a ni on nije igrao. Novinari to nisu previše analizirali, a AEL je imao 14-15 igrača koji su 5-6 godina igrali prvu portugalsku ligu. Nije realno da mi sa petoricom igrača između 17 i po i 19 godina igramo ravnopravno sa njima. Pa, dobiće nas na iskustvo. Za ovaj put kojim smo se mi odlučili da idemo potrebno je sazrevanje mladih igrača i strpljenje navijača i vas novinara”.

Crna rupa srpskog fudbala jeste odlazak mladih fudbalera.

“Nažalost, mi kao klub još nismo u mogućnosti da napravimo dugoročni budžet, na 2-3 godine, a da pri tom ne prodajemo naše mlade i najkvalitetnije igrače. Danas Evropa ne traži igrače koji imaju 24-25 godina, takve žele klubovi koji odmah traže rezultat. Oni pravi klubovi koji su u mogućnosti da plate traže samo izuzetno mlade fudbalere. Imamo mnogo primera u Partizanu – od Gulana, preko Ljajića, do Nastasića. Pa i Jovetić, nije on posebno dugo igrao u Partizanu – onog momenta kada je njegov talenat trebalo da dođe do izražaja, on je otišao. Kada bismo mogli da planiramo na duže staze, da imamo dugoročniji budžet, stvorili bismo ovde socijalne uslove kako bi ti mladići bili zadovoljni i želeli da ostanu. Onda bismo i mi mogli da igramo u Evropi, u Ligi šampiona, i onda bismo i mi imali novca, sve ide ukrug”.

"Ne znam kada ću da odem na Zvezdin stadion"

Iako je Partizan već pet godina prvak države i superioran je na domaćoj sceni, u Humskoj je broj gledalaca zabrinjavajuće mali. Tumbaković kaže da se na tom problemu aktivno radi.

“Ja punih deset godina nisam bio ovde i ne mogu da budem siguran koji su razlozi malog broja gledalaca na stadionu. Partizan kao veliki klub veoma temeljno i analitički prilazi tom problem. Naš marketing tim koji je zaživeo dolaskom direktorke Snežane Filipović na najboljem je putu da i taj deo našeg kluba unapredi i da na proleće imamo veću posetu. Verovatno bi u boljem ambijentu i igrači pružali kvalitetnije partije. Trenutno se bavimo pronalaženjem uzroka zašto poseta nije bolja, ljudi pronalaze razloge za to i istovremeno imaju ideju kako da stadion učine punijim”.

Najtrofejnijeg trenera u istoriji Partizana pitali smo i za njegov odnos prema Crvenoj zvezdi. Od nemilog događaja 14.10.2000. godine Tumbaković nije kročio na stadion ‘večitog rivala’, pa tako nije bio ni na poslednjem derbiju.

“Ja imam veliko poštovanje prema velikom klubu kakav je Crvena zvezda, to nikada nije bilo sporno i uvek će tako biti. Jednostavno, neke moje izjave su pogrešno interpretirane. Nije novost ovo što ću da kažem, ali bez velike Zvezde nema ni velikog Partizana, a važi i obratno. Nama je to rivalstvo neophodno, ono ide tako daleko da su naši derbiji među pet po tradiciji najboljih derbija na svetu. Ja iz subjektivnih razloga od 2000. godine ne idem na Zvezdin stadion – kada se dogodio taj incident, osećao sam se tužnim i poraženim, to je razlog. Tada je uspostavljena čuvena naša demokratija 5. oktobra, a 14. oktobra igramo bez policije, utakmica traje nepun minut i onda ti ljudi koji jer trebalo da obezbeđuju događaj prebiju igrače i rukovodstvo Partizana. I šta ja treba da mislim o tome? S jedne strane gajim veliko poštovanje prema Zvezdi jer ta grupa ljudi koja nas je tukla ne predstavlja Zvezdu koja je veliko ime, ali imam i subjektivan stav prema celom tom pitanju i u skladu sa njime se i ponašam. Da li ću ubuduće biti ili neću biti na Zvezdinom stadionu, ne znam, sada na ovom prethodnom derbiju nisam još osetio potrebu da odem na taj stadion”.

Može li srpski fudbal da napreduje ako su odnosi Partizana i Crvene zvezde loši u meri u kojoj je to sada slučaj?

“Partizan i Zvezda su na najboljem putu da te odnose dovedu u stanje velikog sportskog rivalstva, uz obostrano dužno poštovanje. Ljudi u Zvezdinoj, ali i u našoj upravi, veoma su otvoreni i pitanje je vremena kada ćemo da uspostavimo saradnju jer mi smo avangrada srpskog fudbala, sve ono što se dešava u njemu počinje od nas, mi treba da dajemo primer ‘kako treba’. Doduše, ovog momenta pojedini klubovi mogu da se uče i na našim greškama jer smo ih pravili i mi i Zvezda. Mi nećemo kopati rovove i razgovarati preko nišana, naprotiv, vrlo smo transparentni i želimo što pre da poboljšamo odnose”.

"Regionalna liga nije rešenje"

Tumbaković je devet i po godina proveo na klupi Partizana, rekorder u Crvenoj zvezdi je Miljan Miljanić sa osam. Da li je kontinuitet ono što najviše nedostaje vodećim srpskim klubovima?

“Nesumnjivo da je tako. To je pitanje organizacije i klupske strategije. U svakom momentu klub mora da zna šta hoće i iz takve percepcije mora da se formira mišljenje po ključnim pitanjima: Kako će tim da igra? Kako da se napravi selekcija igrača? Koji trener može to da isprati? Dakle, mora da postoji kompletan krug u kojem klub svojom politikom mora da bude kontrolor svih stvari, predsednik i ljudi oko njega i ispod njega. Sve treba da bude skockano i svako da radi svoj deo posla. Tako treba da bude uređen ozbiljan i profesionalan klub. Dok sam ja bio trener, imao sam potpunu klupsku logistiku iza sebe i vodio sam brigu samo o grupi fudbalera koju sam vodio. Takve uslove moramo i sada da napravimo, ne samo mi u Partizanu, već generalno srpski klubovi”.

Regionalna liga sve češće se spominje kao rešenje za posustali srpski fudbal. Tumbaković nije saglasan sa takvim stavom.

“Mislim da je regionalna liga nerealna, a spas našeg fudbala vidim u afrimaciji domaćeg takmičenja. Nedostaje nam infrastruktura – treba da stvorimo uslove da se ljudi koji dođu na stadion osećaju prijatno. Mi smo još u prošlom veku, pogledajte naše stadione. Napravili smo dva-tri stadiona i već se dičimo – Napredak je sredio stadion, svaka čast i poštujem, Gornji Milanovac napravio stadion, Niš i Smederevo prave, ali nisu još završili. Stadioni Partizana i Zvezde su iz prošlog veka, pogledajte subotom i nedeljom nemačke, engleske, portugalske, francuske stadione… Moramo preko infrastrukture da stvorimo uslove da nam stadioni budu puni”.

"Da stvorimo ligu u kojoj nije važno ko sudi"

Koliko priče o nameštanju utakmica ugrožavaju ugled nacionalnog prvenstva?

“Preko infrastrukture koju sam maločas spomenuo stvaramo bolje uslove, time i veću posetu, a onda i kvalitetniji fudbal. To će da podigne i škole fudbala u svim gradovima. Kada budemo to stvorili, borićemo se za poštenu ligu gde se pitanje ko sudi i kako sudi uopšte ne postavlja. Za to se mi borimo. Verujte mi da ovu grupu sudija koja sada sudi uopšte ne poznajem, imam poštovanje prema svakom od njih, drago mi je da su oni tu, da se osećaju prijatno i neka odsude kako najbolje znaju. Neću nijednog momenta da sumnjam niti da verujem insinuacijama koje se pojavljuju, pa i u medijima. Time neću da se bavim”.

Dok je bio u Kini, postao je živa legenda u najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Poredili su ga sa Aleksom Fergusonom, a napravio je čudo sa do tada ‘malim’ Šandongom.

“Kina je bila sjajna epizoda mog trenerskog staža. Bio sam tamo šest godina u klubu koji je bio relativno mali kada sam došao. Sa Šandongom sam osvojio dva prvenstva i tri nacionalna kupa. Veoma lepe uspomene vežu me za te ljude, Šandong je pitoma regija koja ima 100 miliona stanovnika, tu je rođen i čuveni filozof Konfučije. Ti ljudi su tihi, mirni i povučeni, ali istovremeno i druželjubivi, tako sam ih doživeo. Mnogo mi je lep osećaj kada govorim o njima i kada se čujem sa nekim ljudima koji su mi postali prijatelji”.

Sve manje naših trenera uspeva u svetu. Zašto?

“Ranije smo bili ozbiljna sportska nacija. Nije slučajno da je Real Madrid, koji je najveći klub na svetu, imao trojicu naših trenera – Boškov, Miljanić i Antić. Danas nas nigde nema, a razlog za to je što nemamo rezultata ni na klupskom ni na reprezentativnom nivou. Destinacije koje su sada nama dostupne jesu na Istoku”.