Stounsi- Razlog za cepidlačenje

Nastali su, slučajno, kada su se sreli Kit (Ričards) i Mik (Džeger). Prvi je želeo da svira bluz a drugi da peva pop. Kompromis je bio oličen u tome da su Stounsi jedno vreme bili uspešni Bitls klonovi. Od samog početka, kada su im Lenon i Mekartni darovali veliki hit “I Wanna Be Your Man”, pa sve do psihodeličnog slinavog malog brata Bitls remek dela “Sgt Pepper’s Lonely Heart Club Band”, koji se kod Stonsa zvao “Their Satanic Majesties Request”. Iste godine, isti koncept! Previše slučajnosti….

Ipak, onda je pala odluka da se krene drugim putem, ka američkoj muzici, i da se što više odalji od Bitlsa. I zaista, Stounsi su posle svoje londonske faze, u kojoj je bilo nekih dobrih albuma (“Aftermath”), odjednom otkrili američki jug, vudu, bluz, Memfis, Roberta Džonsona, Blajnd Lemon Džefersona, Grema Parsonsa….i postali još veći plagijatori. Bitlsi su za sedam godina diskografske karijere uspeli da osvoje svet, snime pet filmova, trinaest albuma, puše travu sa Dilanom, jedu LSD za doručak, izmisle psihodeliju, odu u Indiju, puste brade, poožene se, posvađaju i rasture, dok su Stonsi jedno vreme bežali od Bitlsa, a onda oportunistički ugrabili prostor posle raspada svojih, nazovi, drugara i postali "najveći rokenrol bend na svetu”.

A šta smo mi kao publika dobili? Pa, dobili smo kreativni vrhunac između 1968-1972. u vidu albuma “Beggars Banquet”, “Let It Bleed”, “Sticky Fingers” i “Exile on the Main Street”, na kojima se svojski trudilo (producent Džimi Miler) da snimci zvuče maksimalno mutno i “močvarno”. Ričards se družio sa Gremom Parsonsnom (potpisali su “Wild Horses”), najtužnijom i najznačajnijom figurom američkog rokenrola, dok je Džeger pravio ekscese. Stav koji su Stounsi nudili, kao nepatvoreni buntovnici, ubrzo se istopio posle neslavne epizode na koncertu u Altamontu, gde su, iznajmljeni kao obezbeđenje, “Anđeli pakla” na smrt pretukli afroameričkog mladića.

U svakom slučaju, za ovih pet godina epifanije dobili smo koketiranje sa nečastivim u “Sympathy for the Devil”, obradu Roberta Džonsona (“Love in Vain”) i nekoliko valjanih originalnih pesama.

Kako legenda kaže, Džegera je trebalo ubiti posle “Exile on the Main Street” jer je upao u kolotečinu mediokritetstva. I on sam je umeo da izjavi da Stounsi posle tog albuma zaista nisu morali da se trude. I tu nastaje glavno težište za tezu da Stounsi od 1973. žive na staroj slavi. Na potonjim (polovičnim) albumima isporučivali su nam samo nekoliko vrednih pesama, međutim, mnogo više skandala po novinama (seks i droga) i zaista odličnih koncerata. Pamti li iko neku suvislu pesmu sa “Goat Headed Soup” a da se ne zove “Angie” ,koja je zašećerenija od “Yesterday”? Onda, ko se seća bilo koje pesme sa inače pristojnog albuma “Black and Blue” pre filma “Beautiful Girls”, gde je iskorišćena “Fool To Cry”.

Pank nije ni dodirnuo sada veće multimilionere, ali su snimili svoj disko-fanki album “Some Girls”, a onda i njegov lošiji sikvel “Emotional Rescue”.

Slede osamdesete u kojima se Džeger i Ričards još više svađaju, međutim, album “Tatoo You” kao da donosi dve pristojne pesme “Start Me Up” a onda i “Waiting for a Friend”. Dno se dotačinje najgroznijim albumom na svetu ikada snimljenim – “Dirty Works”, te konačnim prekidom saradnje “Glimmer Twinsa” jer je Džeger bio uveren da može i sam. Međutim – ne može. Posle četvorogodišnjeg hijatusa, sledi prostojni i upeglani “Steel Wheels”, kome sledi pristojna i upeglana karijera Stounsa u devedesetim godinama. Nekoliko zanimljivih lajv albuma, jedan, opet oportunistički – “Stripped", anplagd, pa još jedan simpatičan, “Voodoo Lounge”, i jedan apsolutno katastrofalan - “Bridges To Babylon”. Ričards je snimio dva odlična solo albuma, a Džeger pre nekoliko godina izdao još jedan promašaj (ali su kritičari bili egzaltirani), koji se katastrofalno prodaje.

Suma sumarum, pogledajmo istini u oči, Roling Stounsi ne zaslužuju ovoliku slavu. Dobro, znamo da umeju da zapale mase, Džeger ume još uvek da vrcka stražnjicom kao da ima hemoroide, i dalje se svi katastrofalno oblače, ali od 1973. do danas prošlo je trideset godina! Čak i neki solo albumi Pola Mekartnija imaju više digniteta i rokenrola od inercije karijere Roling Stounsa!

S druge strane, postulati po kojima su Stounsi imali hitove šezdesetih i sedamdesetih godina, nisu isti kao danas, što znači da bi pesme poput “Ruby Tuesday” ili “We Love You” ili, čak, “Gimme Shelter”, krasile vrhove nezavisnih lista, ali bi se jedva popele u top 20 nacionalnih lista. Stounsi žive od fenomena prošlosti, odbleska svoje slave i medicinskog produžavanja karijere sa tri pristojne pesme po deceniji. Setimo se skandala kada su Džegeru na uvce šapnuli da njihov veliki hit od pre nekoliko godina “Anybody Seen My Baby” refren duguje minornom hitu kanadske lesbian-friendly zvezde KD Lang. Na kraju, pogledajte credits za ovu pesmu “Jagger/Richards/Lang/Mink”.

Zbog svoje pohlepe, zaslepljenosti i besa, Stounsi ne mogu da se mere sa ispisnicima sa dignitetom kakav je recimo Bob Dilan, Pit Tauzend (The Who), Rodžer Voters (Pink Floyd), pa čak i Brajen Vilson (Beach Boys), da mu nije bilo projekta "Smile" skoro da je zaboravljen danas. Zbog svega ovoga prestanimo sebe da obmanjujemo i damo Stounsima mesto koje zaslužuju. Nije u pitanju nikakva teorija zavere, već urbani mit koji je zapečaćen pre mnogo vremena, a svih ovih godina doživljava rđave reinkarnacije. Zato preporuka za sve rokenrol konzumente jeste da pored gore nabrojanih albuma koje moraju da poseduju, naprave sebi jedan mrsan CD sa ostatkom Stouns kataloga. Sve valjane pesme garantovano staju na 74 minuta trajanja iako se radi o trideset godina i više od deset albuma. A ko se vrati sa svetog Ušća, gde su bili veliki "white riots" protiv proevropskih ideja i gde je svetici Ceci letela haljina, taj neka sedne i neka zapita sebe da li bi bilo bolje da je otišo na plažu Jaz.... Bar je na moru....