Kroz izjave: Sivonja na prijemnom, Petar Pan do kraja

U intervjuu koji je 2009. godine dao za magazin "Wine Style" ističe se da ga taj vid promocije "baš više i ne zanima", a Nikolić potvrđuje i da nikada nije dozvolio sebi da poveruje da je zvezda.

"Ma ja ni danas ne znam šta podrazumeva taj pojam. Šta je to 'zvezda'? Kako se to postaje? Verovatno je to u svesti drugih ljudi. Sebi stvarno nikada nisam dozvolio luksuz da mislim ne samo da sam zvezda, nego ni da sam najbolji ili na bilo koji način veliki. Verujem da se niko neće uvrediti ako ovo kažem, ali – mislim da je to svojstvo budala – verovati da si neko drugi. Mislim da to nije pitanje odluke ili želje, već vaspitanja. Pripadam generaciji koja je svoje stavove zaista zasnivala na kućnom vaspitanju. Ako hoćete, i na uličnom vaspitanju. Sve su to posebne etičke norme koje se ne uče u školi", rekao je Nikolić.

Mangup i ulica su dva pojma koji se često vezuju za Nikolića, koga uvek prati i jasna geografska odrednica - Crveni krst.

"...Na ulici su bili ljudi istog profila i vaspitanja kao ja. Recimo, moji drugovi i ja zaista nismo pravili socijalne ili druge razlike – da li je neko siromašan ili bogat, crn ili beo. U istom kraju smo živeli i družili se sa Ciganima. Zašto da ne? To su bili naši drugovi. Ni dan-danas nemam drugačiji odnos, ni prema boji kože, ni prema pedigreu, lovi… Moj otac i drugari su na mene preneli neka pravila. Od: kad se pozdravljaš, stegni čvrsto ruku i gledaj u oči, pa dalje", rekao je Nikolić.

Gluma je za njega uvek bila igra, kaže - da je imao kompjuter, verovatno ne bi bio glumac.

"Za kompjuterom imaš već smišljene igre i možeš da se igraš sam. Kad sam ja bio klinac hteo sam da se igram i, mislim – šta da radim sam? I onda sa drugovima smišljaš: “Šta da se igramo? Koja je to igra?” Na ulici smo iz svojih glava pravili sebi zabavu. To su bila grupna zadovoljstva, učestvovanje u zajedničkoj fantaziji. To je isti osećaj kao na sceni. Mašta i igra", rekao je Nikolić.

U tom intervjuu govorio je i o tome šta ga drži da opstane.

"Spadam, što je malo i opasno, u one čiji su se snovi ostvarili. Ali opet – i sad mislim da treba da uradim još nešto. I to nešto kapitalno. Još nisam uradio to nešto. Verovatno neću nikad, ali – ta misao me drži da opstanem. I da sačuvam u sebi to nešto iz detinjstva", rekao je on.

Dve godine kasnije, za magazin "Story" je rekao da je zadovoljan svime što je postigao.

"Mogao bih da kažem da jesam, jer bi stvarno bilo jeretično da se bacam kamenjem na zvezde, ali još mislim da nisam napisao kraj. Tako da je i to nešto što ja očekujem, što se od mene očekuje i što će se možda i dogoditi. A do sada mi se sve što sam poželeo i ostvarilo", rekao je on.

Neizbežno je spomenuti i njegov brak sa glumicom Milenom Dravić. Na pitanje da li kao i ona nije opterećen godinama, rekao je:

"Ni ja se nikada nisam opterećivao godinama, čak sam kao mlad glumac govorio da imam više godina nego što sam stvarno imao. Valjda sam hteo da budem nekako zreliji, makar kroz tu laž. Nemam problem sa godinama ukoliko se ne pojave neke zdravstvene tegobe, koje imaju možda veze sa njima", rekao je Nikolić.

Za brak koji je trajao više od četiri decenije, rekao je da nema utisak da je prošlo toliko vremena.

"Iskreno ne, jer smo živeli burno i brzo, onako kako i treba živeti", rekao je Nikolić.

Takođe, imao je i savet za mlađe poznate ličnosti.

"Moj savet je da se ne razvode preko novina, da se ne zaljubljuju preko tih istih novina i ne šalju poruke preko medija, već da prosto negde pronađu svoju intimu. Tako je najbolje i to je jedino što je recept za zajedničke godine sa nekim", rekao je on.

Dvadeset godina ranije, Nikolić je u "Huperu" otkrio kako se rodila njegova glumačka klica.

"Mi smo bili sveža posleratna deca i bilo je dosta tih ratnih rekvizita koji su zaostali u vodovodu i raznim ruešvinama. Pronalazili smo šipke dinamita, nemačke šlemove, nekakve zaostale zarđale pištolje i pokušavali da ih osposobimo. Te opasne stvarčice mogle su da nam raspale maštu i mi smo se uglavnom igrali rata", rekao je Nikolić.

Naveo je da je ključ za tu klicu bila mašta.

"Jedan od preduslova da se čovek bavi glumom je mašta. Mi smo je imali, budući da u to vreme nije bilo nikakvih igračaka ili bilo kakvih drugih pomagala. Dakle, morali smo sami sebi da smislimo igru i ne samo to, već i igračke. To su neki počeci. Više smo glumili da nešto imamo, više maštali o tome da to postoji, nego što je stvarno bilo", rekao je on.

Vrata glume sebi je otvorio na čudnom prijemnom - pripremao je monolog Toma iz "Staklene menažerije" Tenesija Vilijamsa i recitaciju, ali je počeo da peva.

"To istorijsko pevanje na Akademiji na prijemnom i kasnije i na filmu je sudbinski vezano za mene i ima neke simbolike. Postojala je ogromna želja da uspem na prijemnom. Ništa me u tome tada nije moglo sprečiti. Pošto sam ušao u najuži izbor nije bilo dileme, odlučio sam: šta god da me pitaju, reći ću im da znam, da sve znam, nema šta ne znam. I profesorka me je pitala da li znam da pevam. Naravno da znam, odgovorio sam. Skočio sam na jedan sto i kao sa nekom zamišljenom gitarom u rukama počeo da se derem kao sivonja. Osetio sam da je žena bila u šoku, kao i njen tadašnji asistent Vlasta Radovanović. Urlao sam iz sveg grla '24.000 poljubaca' Adrijana Ćelentana, možete misliti, sa pomanjkanjem sluha, pevati na italijanskom jeziku, bila je to prava hrabrost. Odlučili su da me prime. Tolika doza bezobrazluka i upornosti, taj će verovatno smeti da se bavi ovim poslom, od njega će nešto biti, zaključili su profesor i asistent. I uspeo sam", rekao je Nikolić u tom intervjuu.