IKS MEN – Do diplome ima još dosta

Nakon X-Men Last Stand (koga se jedva i sećam) i Wolverinea (koga želim da zaboravim) bilo je prilično očigledno da nešto radikalno treba uraditi sa ovom profitabilnom Marvelovom ekipom. Kao i mnogo puta do sada (007, Star Trek) rešenje je pronađeno u povratku na početak priče, u vreme i prostor u kome se priča može ispričati na sasvim drugačiji način. Naročito drugačiji od onoga zbog koga prosečan bioskopski posetilac ovih dana sve češće ima konjuktivitis.

Za potrebe tog zadatka angažovan je Matthew Vaughn koji je, što se mene tiče, svoju zvezdicu na Holivudskom bulevaru slavnih već zaradio drskim i duhovitim autorstvom nad istotakođe superherojskim ostvarenjem Kick Ass. Priča kaže da je on, inače, bio planiran i za režiju Last Stand, ali je zbog porodičnih obaveza morao da batali taj posao. Nažalost (više nego na sreću) producenti ga nisu zaboravili.

Iks Men: Prva klasa (klasa kao generacija, a ne kao putnički standard) vraća nas prvo u vreme Drugog svetskog rata gde u paralelnoj montaži upoznajemo malog Charlesa Xaviera i malog Erika Lehnsherra. Prvi je mali bogatun u Njujorku, drugi je mali Jevrejin u Poljskoj. Nakon toga, radnja skače u šezdesete, u susret Kubanskoj krizi. Otkrivamo na koji način su se Iks ljudi našli između CIA operativaca, ruskih špijuna i bivših nacista. Kroz rasplitanje zavere, formiranje Iks tima i bukvalno sprečavanje izbijanja Trećeg svetskog rata u Zalivu svinja, kristališu se i razlozi nastanka dva Iks tabora- jednog koji će predvoditi radikalni Iks čovek Magneto i drugog koji će voditi umereni Xavier.

Vaughna treba pohvaliti zbog nekoliko stvari. Pre svega zbog još jednog sjajnog dočaravanja dekade šezdesetih, što kroz scenografske detalje špijunske administracije, što kroz meku, prosunčanu fotografiju koja je razbila šljašt i bezdušni dizajn uobičajenog holivudskog blokbastera. Kažem- još jedne, jer je prethodnih godina bilo zaista nekoliko magičnih dočaravanja 60-tih i 70-tih, od Spielbergovog Municha, preko priča o Mesrineu, Baader Meinhofu i Carlosu, tako da First Class sam po sebi ne donosi ništa novo, ali u kontekstu je više nego prijatno osveženje. Vaughnu takođe treba skinuti kapu (ali verovatno i sve škrtijim holivudskim producentima) na angažmanu čitave generacije novih, mladih glumaca koji su se iskalili u „opskurnijim“ filmovima i serijama. Tu pre svega mislim na markantnog Michaela Fassbendera (Jonah Hex, Inglorious Basterds, Fish Tank) koji je do sada crnčio uglavnom kao epizodista. Zatim na Jennifer Lawrence koja je briljirala u Winter’s Bone, Nicholasa Haulta koga pamtimo kao Tony-ja iz prve dve sezone Skins i January Mad Woman Jones. A svakako je vredno hvale i angažovanje krema frindž Holivuda, od Jamesa McAvoya, preko Rose Byrne do veterana Kevina Bacona i Olivera Platta. Pa i „dežurnog Rusa“ Radeta Šerbedžije. Vaughn je očigledno uterivanjem ovolikog broja „karakternih“ glumaca u jedan blokbaster želeo da oživotvori (jel može tako da se kaže?) matricu u kojoj potezi heroja i negativaca obično nemaju nijanse, dok većinu ostalih aktera krase uskofunkcionalne karakteristike.

On je to želeo da uradi, ali nije uspeo. Baš kao što nije uspeo ni da smeštanjem priče u jedan od najdramatičnijih perioda moderne američke istorije razbije taj preokoštali arhetip superherojskog zapleta, koji iako ga u isto vreme i definiše, u ovoj produkciji takvih priča predstavlja i njegov nezaobilazni kamen oko vrata. Galimatijas te trke za prevlašću nad svetom, ipak, je ostao više kao već poznata i skoro komična scenografija koja na planu drame ne uspeva da se dovoljno autentično uplete u sudbine naših junaka. Gradnju i razgradnju prijateljstva kakvo je bilo ovo između Magneta i Xaviera sa istom količinom neiznijansiranosti gledali smo, recimo, u poslednjem Spidermenu, ali i sa nešto više dramske kompleksnosti u Dark Knight. Jennifer Lawrence je glumica koja i kad ćuti pogledom seje različita osećanja. Ali njen angažman pada u vodu svakom narednom replikom koju smo čuli, svakim posebno neizbrušenim detaljem odnosa koji ona treba da napravi. Svi ovi glumci lako briljiraju u precizno postavljenim dramama u kojima dubina njihovog lika postaje neophodna četvrta dimenzija. U Prvoj klasi nisu samo kostimi to što ih sprečava da iskoriste svoj potencijal. A rezultati ponekad, kao u slučaju, i inače poziranju nastrojene, January Jones, neplanirano deluju Austin Powerovski auto-ironično.

Vaughn očigledno nije imao zeleno svetlo da se razmaše „spornijim“ momentima svojih likova kao u Kick Ass, koji je, iako drugačija vrsta materijala, slične „rokenroličnosti“ kao i X-Men. Deluje kao da producenti u tom domenu nisu bili voljni da mu dopuste više od onoga što je J.J. Abrams uradio u povampirenju Star Trek serijala- rokenrol, ali podoban. Linkin Park, a ne Rammstein. A upravo je to bilo polje gde je Vaughn mogao (morao) najviše toga da promeni.

Fanovi Marvelovih ekranizacija će verovatno biti prijatno iznenađeni instrumentalizacijom relikvija XX veka (nacisti, Hladni rat, Playboyevski barovi) koje, ponavljam, deluju kao prijatno osveženje. Akcione sekvence i CGI ne donose ništa novo, a naročito ne prebacuju standarde koje je postavio Singerov drugi nastavak. Možda (možžžda), zapravo, Vaughna i treba pohvaliti što u demonstriranim ratnim igrama Iks i Oks svetovi nisu tako napadno različiti, već deluju onoliko realistično koliko i mogućnost izbijanja Trećeg svetskog rata ili realizacije nekog od Reaganovih Star Wars projekata. Ili kao rani Bond...



Kako god. Iks Men: Prva klasa kao letnja bioskopska zabava vam, barem, neće narušiti očinji vid, ali u korpusu superherojskih ekranizacija ona ostaje u manjini, i to već viđenih pokušaja nečeg drugačijeg.

selektah: 6minus/ 10