Nastavak suđenja za ubistvo Ćuruvije: Izbledela sećanja pripadnika Devetog odeljenja

Sudsko veće, kojim predsedava sudija Snežana Jovanović, o ovom predlogu još nije donelo odluku, ali ako ga odobri, to bi moglo znatno da ubrza ovaj sudski proces.

Vlasnik Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin ubijen je 11. aprila 1999. godine, u pasažu ispred zgrade u kojoj je stanovao, u Svetogorskoj ulici broj 35 u Beogradu.

Za njegovu smrt Tužilaštvo za organizovani kriminal tereti tadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti Radomira Markovića (koji u ovom trenutku služi kaznu od 40 godina zatvora), ondašnjeg načelnika beogradskog centra RDB Milana Radonjića i bivšeg glavnog inspektora Druge uprave RDB Ratka Romića (obojica u pritvoru od 2014. godine), te bivšeg pripadnika RDBMiroslava Kuraka, koji je u bekstvu.

Samo bi neposredno ispitivanje svedoka, njih 90, koje je predložilo Tužilaštvo, potrajalo godinama.

Osim toga, kao što je veliki broj svedoka do sada isticao tokom svedočenja, činjenica da je od ubistva prošlo 17 godina uticala je na njihovo pamćenje. „Ne sećam se“ – rečenica je koja se mnogo puta čula na ovom suđenju. Iskazi dati istražnom sudiji uzeti su osam, odnosno devet godina pre glavnog pretresa koji je u toku, kada je sećanje na vreme ubistva bilo mnogo svežije.

Sud je u petak uspeo da sasluša čak dva svedoka, što se retko dešava. Svedočili su Dragan Bakšunović i Srđan Jovanović, pripadnici druge smene Devetog (pratećeg) odeljenja beogradskog centra RDB, koja je na dan ubistva trebalo da prati Slavka Ćuruviju od 16 sati do ponoći.

Bakšunović, koji je bio jedan od tri vozača u toj smeni, u neku ruku je bio i povod za predlog odbrane da se čitaju ranije izjave umesto neposrednog saslušanja svedoka. On se, naime, odmah na početku svedočenja ogradio, rekavši da su na njegovo pamćenje uticali protok vremena i sve ono što je tokom godina čuo ili pročitao u medijima.

Ko se čega ne seća

Pratili smo Slavka Ćuruviju nekoliko dana pre ubistva, možda tri, četiri ili pet, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Radili smo vrlo kratko tog dana, preuzeli smo kontrolu nad ‘objektom’ u Knez Mihailovoj ulici kod restorana ’Kolarac’“, rekao je Bakšunović, koji je objasnio da je na smenu dovezao kolege „pešake“ Srđana Jovanovića i Sašu Đurđevića, tada pripravnika na obuci.

„Došao sam sa svojom ekipom na Studentski trg, moji ljudi su izašli, presekli ka Knez Mihailovoj i ’Kolarcu’, gde su preuzeli ‘objekat’“, rekao je ovaj svedok.

Međutim, kada je Bakšunoviću predočeno da je Svetozar Mirčević, vođa njegove ekipe, koji je ranije svedočio, rekao da su se pre početka smene svi okupili na taksi stanici preko puta zgrade Politike, on je rekao da se toga ne seća.

Činjenica je da je i Srđan Jovanović, koji je svedočio odmah posle Bakšunovića, rekao da su on i Đurđević, koliko se seća, do „Kolarca“ došli iz pravca palate „Albanija“.

Mirčević je svedočio i da je Bakšunović u nekom trenutku bio stacioniran u Cetinjskoj ulici, ali je Bakšunović decidirano rekao da to nije tačno.

U svakom slučaju, Bakšunović je opisao kako je sve vreme slušao radio-vezu, preko koje su njegove kolege javljale kako prate Ćuruviju, a deo ekipe i njegovu vezu. Raniji svedoci su, naime, ispričali kako je Ćuruvija na početku šetnje, kod palate „Albanija“ sreo njima nepoznatog muškarca, čiji je identitet trebalo utvrditi, pa je od tog trenutka i taj čovek bio praćen.

„Ćuruvija je veoma brzo posle našeg preuzimanja smene izašao iz restorana, krenuo Knez Mihailovom ulicom, prešao Trg Republike, prošao pored tržnog centra ’Staklenac’, ušao u Makedonsku i krenuo u pravcu Ulice Lole Ribara“, rekao je Bakšunović.

On kaže da je polako pomerao vozilo u pravcu kretanja Ćuruvije i Prpe, a da je preko radija čuo da je praćenje prekinuto kada su oni bili negde kod zgrade Politike, kada je on sam tek ušao u Makedonsku ulicu. Posle toga se uputio ka mestu okupljanja na skveru kod Kalenić pijace, kaže „verovatno Dečanskom“, a da je ubrzo potom čuo naredbu da se i ostatak ekipe priključi praćenju Ćuruvijine „veze“.

Pre nego što je stigao do mesta gde se tada nalazila „veza“ („bio sam negde u Proleterskih brigada, ulazio sam u Molerovu…“) čuo je da se i taj posao prekida, pa je otišao na mesto okupljanja, gde je trebalo da smena sačini izveštaj.

Lako prepoznatljiv golf

Bakšunović je, odgovarajući na pitanja tužioca, rekao da praćenje Ćuruvije prethodnih dana nije bilo zahtevno, naprotiv, bilo je prilično dosadno jer Ćuruvija nije mnogo izlazio tih dana. On je govorio i o zahtevu da se 11. aprila češće javlja pozicija Ćuruvije.

„Obično se javljaju promene kretanja kad ’objekat’ promeni ulicu, a ne kad je u istoj ulici. Toga dana su javljali i šta treba i šta ne treba. Nema potrebe da se javlja pet puta kad je ‘objekat’ u jednoj ulici. ‘Pešaci’ Srđan Jovanović i Saša Đurđević, ili drugi ‘pešaci’, javljali su svaku promenu. To ne smeta na poslu, ali je neuobičajeno“, rekao je Bakšunović.

Bakšunovićevo svedočenje bilo je značajno jer je ovaj svedok u istrazi izjavio da je u blizini Ćuruvijinog stana, u danima dok je trajala mera tajnog praćenja, video beligolf 3, vlasništvo Devetog odeljenja, koji je, prema optužnici, 9. aprila predat optuženom Ratku Romiću.

„Video sam beli golf dan-dva pre ubistva, upravo u tim dosadnim smenama, kad sam išao da kupim hamburger. Video sam kako prolazi Ulicom Ilije Garašanina i skreće naniže, u Takovsku. Poznavao sam taj auto, njega je godinama dužio moj prijatelj Ljubiša Dragović. U tom trenutku, nisam tome poklanjao pažnju“, potvrdio je u petak Bakšunović.

On je objasnio da je pomenuti golf imao dve specifičnosti po kojima ga je prepoznao:

„Falila mu je ukrasna lajsna na zadnjim vratima, a imao je i neobične felne, kakvih u to vreme u gradu nije bilo mnogo. Tog dana kad sam video automobil, čuo sam i da je auto predat Operativi na korišćenje, ali ni tome nisam pridavao značaj“, rekao je Bakšunović, koji se ne seća da li je neko bio s njim u trenutku kada je video sporno vozilo, ali se seća da je tog dana, tu činjenicu pomenuo „nekom, u neformalnom razgovoru“.

On je precizirao da taj automobil nije video na dan ubistva, a da Ratka Romića nije ni poznavao, pa ne bi zapamtio ni da ga je video.

Je li bilo šifre "Važi 47"?

Svedok Srđan Jovanović, koji je bio deo trojke „pešaka“ (uz njega su to bili Predrag Krivokuća i pripravnik Saša Đurđević) koji su pratili samog Ćuruviju tog popodneva, ispričao je da je na početku smene dobio informaciju da se Ćuruvija nalazi u bašti restorana „Kolarac“.

„Pozicionirali smo se na kamenim žardinjerama u Knez Mihailovoj, blizu ’Kolarca’, odakle smo imali direktnu vizuelnu opservaciju. Prišao nam je Nebojša Soković (šef smene, prim. SĆF) i rekao da javljamo svaku promenu u kretanju ‘objekta’. Iz konteksta sam zaključio da se dogodio neki propust u prethodnoj smeni. Kad sam došao na posao, iznenadio sam se i da Ćuruvija nije u stanu. Ne sećam se da smo ga pre toga pratili na terenu. Uglavnom se sećam sedenja u kolima i opservacije stana“, rekao je Jovanović.

On je napomenuo i da su nalog za češće javljanje dobijali i u nekim ranijim slučajevima, da se to nije desilo samo ovoga puta, te da su sami „pešaci“ odlučivali koliko će se često javljati.

„Kratko smo se konsultovali, ja sam bio zadužen za obuku Saše Đurđevića koji je bio svega mesec dana na poslu, pa je dogovor bio da ćemo nas dvojica ići u paru, a Krivokuća posebno. Rekao sam Đurđeviću da će on javljati promene radio-stanicom, a ja ću mu čitati šifarnik, kako bi on učio. Ja sam stišao svoju radio-stanicu“, nastavio je svedok.

Ćuruvija i Prpa su ubrzo napustili „Kolarac“ i krenuli Knez Mihailovom ulicom.

„U skladu s nalogom, javljali smo svaku promenu, svaku poprečnu ulicu na koju bi nailazili, a kad ne bi bilo ulica, onda smo javljali po objektima: Filološki fakultet, SANU, fontana… Bila je to jedna šetnja i ništa se značajnije nije događalo. Saša i ja smo bili iza Ćuruvije, dok se levom stranom ulice kretao Krivokuća“, objasnio je svedok.

Jovanović je ispričao da im je na ulazu u Makedonsku ulicu, „u visini taksi stanice ili pre toga“, Svetozar Mirčević rukama dao znak da je posao završen.

„Ja to nisam čuo jer mi je bila utišana radio-stanica, a nije čuo ni Đurđević. Mirčevićev auto je bio parkiran u visini kafane ’Grmeč’. Prišli smo kolima i običaj je bio da se prikupimo i sačekamo ostale ‘pešake’. Stigao je nalog da se priključimo drugom delu ekipe koji je radio ’vezu’.“

Jovanović kaže da je u opel astru, koju je vozio Mirčević, seo na zadnje sedište, iza vozača.

„Krenuli smo kroz Svetogorsku u pravcu Krunske. Mislim da smo prošli kolima pored Ćuruvije, kojeg sam ugledao kroz levo staklo, i da smo se zaustavili na semaforu, kad je Mirčević stisnuo radio-vezu i javio: ’Za ovo naše dalje važi 47’, što znači da se objekat kreće u pravcu svog stana. Odgovoreno mu je: ’Ostavi to, završili smo’.“

Međutim, kada mu je sudija Snežana Jovanović predočila da u ranijem iskazu kod istražnog sudije nije bio siguran da se Mirčević nekom javio radio-stanicom i da nije pominjao odgovor, Jovanović je rekao:

„Verodostojnije je to od pre, jer tada sam sigurno bolje upamtio. Da je prokomentarisao Ćuruvijino kretanje, to jeste. U ovom trenutku mislim da je dobio odgovor, tako sad pamtim.“

Valja napomenuti da se i u optužnici citira tvrdnja Jovanovića da je Mirčević radio-vezom javio: „Važi 47“, pritom se tamo ne tvrdi da je Mirčević dobio neki odgovor. Iz samog teksta optužnice nije jasno o kojem je Jovanovićevom iskazu reč i kada je on dat.

Sudija je potom Srđanu Jovanoviću predočila da Mirčević tvrdi da toga dana nije koristio radio-vezu, da je iz toga razloga i dao, vizuelno, znak za prekid pratnje. Prethodno je Dragan Bakšunović kategorično tvrdio da je radio-veza toga dana radila. To je bila jedna od retkih stvari u koje je bio potpuno siguran. Jovanović je opovrgao i Mirčevićevu tvrdnju da se druga smena okupila kod zgrade Politike.

Advokat porodice Ćuruvija Slobodan Ružić ukazao je na to da je od mnogobrojnih pripadnika Devetog odeljenja koji su do sada svedočili, samo Svetozar Mirčević tvrdio da radio-veza nije radila 11. aprila.