Nisam menjao srpske vlade

Mi smo se zabrinuli kada su počele da se dešavaju stvari koje su zapretile da ugroze ceo demokratski proces

CAVTAT – Vrata gosparske vile na obali otvara lično vidno „oslabljeni” Monti. Otkako je nedavno napustio Ministarstvo spoljnih poslova SAD, Vilijam Montgomeri je smršao 20 kilograma. Svestan je da je bio žrtva „srpske kulinarske zavere”. Ali, holesterol ga ipak nije uništio tokom ambasadorske karijere u Beogradu.

U izlizanim farmericama, teksas košulji i teget džemperu, on prosto leti strmim stepenicama ka terasi sa koje se pruža pogled na uvalu Cavtata, na usidreni jedrenjak „Roditelj” i na šahovnicu koja vijori na jutarnjem vetru.

Čovek koji je disciplinovao Bugarsku, razveo Hrvate od Tuđmana, a Srbe od Slobe, „diplomatski specijalac” najvišeg ranga, za koga su se čuvale najudobnije vašingtonske fotelje, sada čeka samo jedno: da konačno brodom u Cavtat stigne motocikl, specijalno naručen za njega: Hondin „noćni soko”.

– Odrekao sam se „harli dejvidsona”, iako sam ih promenio četiri ili pet. Suviše su moćni za ove puteve – kaže Montgomeri. Za balkanske prijatelje, i one druge, on je, jednostavno, Monti. Ovi prvi predviđaju da će se, kao u nekom od romana Le Karea, reinkarnirati u jednog od novih upravnika zapadnog Balkana. Ovoga puta, u kostimu biznismena, konsultanta ili lobiste. Ovi drugi veruju da je njegova karijera završena i da će na novom motociklu jezditi Jadranskom ili Ibarskom magistralom, umesto pustim autoputevima Srednje Amerike.

U njegovoj radnoj sobi, na zidu, dominiraju uramljena priznanja, potvrde o herojskih godinu dana u paklu vijetnamske džungle. Montgomeri je odlikovan Bronzanom zvezdom, drugim najvećim američkim odlikovanjem za hrabrost u borbi, Vojnom medaljom s kopčom, pa Padobranskom značkom. I Vijetnamskom, za borbu prsa u prsa. Bivša „zelena beretka” je opet u staroj formi.

Odmahuje glavom dok tvrdi da nije bio „guverner Srbije”. Sit je priča o moći. Ipak, „usamljeni rendžer” pokazuje staru fotografiju iz Bugarske, iz doba kada se lomilo jedno od najopasnijih utvrđenja iza „gvozdene zavese”. U Sofiji, demonstranti komunisti, dobro su znali ko im je došao glave. Ambiciozni „ambasador koji menja režime”.

Na jednom transparentu je pisalo: „Staljin-Tito-Montgomeri”.

Njegov brod, dugačak 8,3 metara, preko zime je na suvom, zbog vetrova. Supruga Lin, uglavnom predveče, džogira obalom Cavtata.

Pijemo „koka-kolu” bez šećera, iz čaša sa pečatom „Stejt department”.

Nije želeo da odgovori na jedno pitanje: „Kako u vašingtonskim krugovima opisujete Vojislava Koštunicu, a kako Borisa Tadića”.

Da li ste bili ključni čovek za „pad” vlade Zorana Živkovića? Da li ste zaista „ubedili” Živkovića da raspiše parlamentarne izbore? Rekli ste da je glupost da Vas je Vašington povukao, jer ste procenili da će narednu vladu formirati DS, G17 i „Otpor”?

– Cilj američke administracije je bio da Srbija i Crna Gora napreduju potpuno i što je brže moguće u demokratskoj tranziciji. To je bio naš zajednički cilj. Mi nismo imali tu vrstu konflikta s bilo kim u vašoj vladi, nismo imali nikakvu ulogu u raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, niti smo vršili bilo kakav pritisak. To je bio izbor političkih partija u Srbiji i rezultati tih izbora na srpskoj političkoj sceni nisu za nas predstavljali nikakvo iznenađenje.

Čedomir Jovanović i Beba Popović Vas nisu preterano simpatisali. Jovanović je rekao da ste tokom vanrednog stanja „komplikovali situaciju”. Da li Vas je iznenadilo kada se Beba Popović na velika vrata vratio u srpsku politiku posle atentata na Zorana Đinđića i uvođenja vanrednog stanja?

– Mi smo postali zabrinuti kada su počele da se dešavaju stvari koje su pretile da ugroze ceo demokratski proces. Na primer, nastojanja da se kontrolišu i kazne mediji koji su objavljivali nepovoljne stvari o vladi su sprovođena na način koji nije prihvatljiv u demokratskoj praksi. Ostali događaji koji su, kako smo mi verovali, diskreditovali ceo demokratski proces – kao incidenti u vezi glasanja preko leta u srpskom parlamentu – zatim, pitanja da li je bilo kvoruma ili ne... Konstantni bojkot izborne volje ljudi koji su izlazili da glasaju, a da to nije davalo rezultate, diskreditovao je takođe demokratski proces. I ja sam ljudima u vladi izrazio zabrinutost u vezi štete koja je time načinjena. Ali, uloga Bebe Popovića i Čedomira Jovanovića u tim procesima je nešto što je ostavljeno srpskom narodu, medijima, i drugim ljudima da sami odluče, kao i Demokratskoj stranci...

Iznenađuje Vas Bebina insajderska uloga?

– Mislim da mediji uvek vole kontroverzu. Bilo gde i bilo ko da iznosi takve kontroverze, mediji će postati zainteresovani. Za nas je veoma važno da se napravi veoma jak zid, odnosno barijera, između uloge vlade i uloge medija. To je za nas apsolutno bitno, jer je to jedna od osnovnih provera u balansima koje morate osigurati da bi se trasirali demokratski procesi.

Da li bi u SAD neko slično televizijsko svedočenje izazvalo ovakvu lavinu reakcija?

– U mojoj zemlji, incidenti kao Votergejt ili protivljenje ratu u Vijetnamu, ili još aktuelnije – opozicija ratu u Iraku – većinom su generisani od medija. To je zato što postoji jasna segmentacija između vlade i medija. To je važno i za Srbiju danas.

Jeste li Vi, kako se spekulisalo, sprečili hapšenje Koštunice? Da li ste uopšte imali informacije o tome?

– Ne mislim da sam igrao neku „ulogu” u bilo kakvom procesu odlučivanja ko će biti uhapšen, a ko ne.

Ako se složimo s činjenicom da niste bili običan ambasador, već aktivni učesnik u kreiranju srpske političke scene, kako Vam ona izgleda danas?

– Otkako sam došao u Srbiju, moj je cilj, po mom shvatanju važan kako za interes moje zemlje tako i za interese Srbije, uvek bio da se Srbija kreće napred što je moguće brže i da zauzme svoje mesto u Evropi – pravično mesto u Evropi i evro-atlantskim institucijama – EU, NATO, kao aktivan član OEBS-a i sličnih organizacija, da razvija jaku ekonomiju. I to su, po mom uverenju, stvari od interesa za Srbiju, ali i za moju zemlju, jer će doprineti stvarnoj stabilnosti u ovom delu sveta. I, što je bitno, uvek sam smatrao da su uloga SAD i moja uloga u najboljem interesu i SAD i Srbije. Žao mi je što Srbija proteklih godina nije postigla napredak koji sam priželjkivao, zbog čega ljudi pate, posebno mlađe generacije. Jer, imate toliko potencijala, toliko možete da doprinesete svetu. Kad pogledam ljude, pogotovo mlade ljude u Srbiji koji nemaju posao ili taksiste, koji rade po dva posla da bi skrpili kraj sa krajem, to me čini veoma tužnim, a smatram da morate načiniti napredak u oblasti politike da biste omogućili da se razvija vaša ekonomija. I to čini stvari lošim. (Sutra: Izgubio sam bitku za Kosovo)