"El Esekibo es nuestro“: Zašto Venecuela hoće deo Gvajane?

Gvajana Esekibo je region od oko 159.500 kvadratnih kilometara zapadno od reke Esekibo kojim trenutno upravlja i kontroliše Gvajana, ali Venecuela polaže pravo kao deo svoje teritorije.

Venecuelanci danas glasaju za ili protiv stvaranja nove venecuelanske države u regionu Esekibo. U očima venecuelanskih vlasti, to je „konsultativni“ referendum osmišljen da okonča "teritorijalni spor“ koji traje više od 200 godina.

Međutim, postoji jedan veliki problem - zemlju nad kojom Venecuela potencijalno želi da proširi svoju kontrolu međunarodna zajednica priznaje kao deo susedne Gvajane, retko naseljene zemlje od oko 800.000 ljudi.

Ovo pitanje je postalo opsesija populističkog predsednika Nikolasa Madura, koji u svojim govorima često ponavlja frazu "El Esekibo es nuestro“ (Esekibo je naš).

Između četiri druga pitanja, na referendumu se postavlja pitanje građanima da li su za "stvaranje države Esekibo i izradu ubrzanog plana za sveobuhvatnu brigu o sadašnjem i budućem stanovništvu te teritorije”.

Ishod referenduma ne dovodi u pitanje francuski dnevnik Mond, koji je u četvrtak objavio da će referendum "biti održan bez posmatrača" i da se niko nije usudio da vodi kampanju za "protiv“.

Ova situacija zabrinjava lidere Gvajane. Zvanični Karakas preti da oduzme više od polovine svoje teritorije istočnom susedu, a da oko 200.000 stanovnika Esekibo Venecuela učini državljanima.

"Dugoročne posledice ovog referenduma mogle bi da budu de fakto pripajanje Venecuele regiona koji se prostire na 160.000 kvadratnih kilometara, značajnog dela Gvajane (215.000 km²)“, kaže Annette Idler, vanredni profesor na Blavatnik School of Government u Univerzitet Oksford i specijalista za međunarodnu bezbednost.

Nafta je ključna?

Pored značajnih nalazišta zlata, dijamanata i aluminijuma, Esekibo je postao ofšor raj za naftu i gas. Otkako je Ekkon otkrio nalazišta ugljovodonika na moru, crno zlato je dalo neviđeni podsticaj ekonomiji, podižući BDP Gvajane za čak 62 procenta 2022. godine.

Pišući 2015. godine, američki latinoamerički stručnjak Hoze de Arimateja da Kruz tvrdio je da je otkriće ovih podvodnih rezervi nafte "ojačalo odlučnost Venecuele da podrži svoje teritorijalne pretenzije na region“.

Venecuelanska vlada je bila posebno ljuta zbog izbora Eksona da pregovara isključivo sa vladom Gvajane, sugerišući da je američki naftni gigant priznao suverenitet Gvajane nad ovim vodama i regionom Esekibo.

Ovaj spor datira još iz kolonijalnih vremena, kada su se Španija i Holandija takmičile za kontrolu nad tim područjem. 1814. Holandija je ustupila svoje kolonije Esekibo, Demeraru i Berbis Britaniji, koja ih je kasnije ujedinila u Britansku Gvajanu.

Venecuela je nasledila špansko pravo na region nakon njene nezavisnosti 1811. godine, ali je Britanija proširila svoju kontrolu dalje zapadno od reke Esekibo u 19. veku.

Venecuela je 1895. godine zatražila pomoć Sjedinjenih Država da reši granični spor sa Britanijom, pozivajući se na Monroovu doktrinu, koja je proglasila američki kontinent nedostupnim za evropsku intervenciju.

SAD su intervenisale i primorale Britaniju da prihvati međunarodnu arbitražu nad čitavim spornim područjem. Arbitražni sud, sazvan u Parizu 1898. godine, dodelio je veći deo teritorije Britanskoj Gvajani 1899. Međutim, Venecuela je kasnije tu odluku proglasila nevažećom, navodeći da je tribunal bio pristrasan i korumpiran britanskim uticajem.

Spor je ostao nerešen nakon što je Gvajana stekla nezavisnost od Britanije 1966. Venecuela je od tada zadržala svoje pravo na Gvajanu Esekibo, povremeno pribegavajući vojnom i diplomatskom pritisku da potvrdi svoj suverenitet nad regionom.