Vreme je za referendum o nezavisnosti Crne Gore

"Plan Solana" nije ujedinio Srbiju i Crnu Goru na kohezivan način koji je predvideo. Umesto toga, republike su ostale zaglibljene u beskrajnom nizu rasprava, pregovora i sporova. Međe između njih naizgled sve više i više poprimaju izgled prave granice. Manje ljudi u Srbiji sada veruje u zajedničku državu nego kada je Solana u decembru 2001. stigao u Beograd da započne svoje pregovore.

Šta je pošlo loše? Pre svega, propuštajući da unapred obezbedi podršku Evropske komisije, Solana nije mogao da ispuni svoje obećanje ubrzanog pristupa Evropskoj uniji u zamenu za potpisivanje Beogradskog sporazuma. Samo nekoliko dana posle sporazuma, postalo je očigledno da među Evropljanima postoje duboke podele o tome šta u stvari Srbija i Crna Gora treba da urade da bi dobile prelaznu ocenu. Sasvim određeno, Evropska komisija odbacila je Solanin elastičniji pristup ekonomskoj harmonizaciji. Ali, oni su to učinili tek nakon što je sporazum bio postignut. Komisija je stavila do znanja da su daleko striktniji standardi ekonomskog jedinstva bili apsolutni, neizbežni zahtev.

Sumnjam da je Solanin plan ikad imao stvarnu šansu da uspe, imajući u vidu žestoko opredeljenje za nezavisnost koje postoji na strani vladajuće koalicije u Crnoj Gori. Ali, i da je imao šansi, prepreke koje je postavila Komisija EU odmah su ga osudile na neuspeh. Da su stvarni zahtevi za ekonomskom harmonizacijom u kratkom vremenskom okviru bili unapred jasni, nije verovatno da bi sporazum uopšte bio potpisan. Tvrdi stav Komisije EU ne samo da je dao obilje municije svim kritičarima sporazuma i zahtevao dalje intenzivne pregovore između republika, već je takođe oštetio kredibilitet Solane u tom pogledu. Ovo je vredno razmišljanja pošto ilustruje kako borbe za moć u okviru EU mogu izbaciti iz koloseka ozbiljnu regionalnu inicijativu, koja je dobila podršku većine zemalja EU.

Značaj ovog potencijalnog neuspeha veći je nego što bi neko mogao pomisliti. Nakon što su odigrale vodeću međunarodnu ulogu na Balkanu od leta 1995. (počevši s Holbrukovom inicijativom i zaključno sa Dejtonskim sporazumom) sve do pada Slobodana Miloševića, Sjedinjene Države dale su signal da žele da smanje svoj profil na Balkanu i dozvole Evropskoj uniji da preuzme vođstvo u poslovima (i sredstvima). Prioriteti SAD nalaze se na drugim stranama. Jedan od prvih koji su čuli ovu poruku i delovali u skladu s njom bio je Havijer Solana, koji je to video kao istorijsku priliku da EU razvije sopstvenu delotvornu spoljnu politiku pod njegovim vođstvom. Njegovi produženi pregovori sa Srbijom i Crnom Gorom bili su prvi stvarni test samostalne akcije EU. On nije uspeo, što nije dobar predznak za budućnost.

Problem u Crnoj Gori složen je i emocionalan, zbog čega do sada i nije bio rešen. U osnovi, i proindependističke partije i oni koji im se protive mogu navesti jake argumente za svoje stavove i ukazati na događaje iz istorije koji ih podržavaju. Osim toga, bez obzira na metež tokom poslednje četiri godine, ankete nikad nisu pokazale preovlađujuću većinu u korist nezavisnosti.
Da li je zaista važno ako Crna Gora postane nezavisna? Evropljani su očigledno mislili da jeste. Njihovo razmišljanje bilo je "ne možemo imati još jednu malu, siromašnu državu u Evropi". Oni su se takođe plašili da bi crnogorska nezavisnost mogla da ohrabri druge grupacije u okviru EU da zatraže sopstvenu nezavisnost. Bili su zabrinuti i zbog mogućeg uticaja na kosovsku situaciju. Konačno, zabrinjavala ih je i stabilnost u Crnoj Gori tokom i nakon referenduma o nezavisnosti.

Uzimajući u obzir presedan načinjen u ranim 1990. o nezavisnosti četiri druge republike bivše Jugoslavije i broj drugih malih država koje postoje širom Evrope, ne smatram da su ovi argumenti vrlo ubedljivi. Ali, stabilnost Crne Gore i mogućnost nasilja u vezi s referendumom, bez obzira na to kakav će biti njegov rezultat, jeste legitimna briga. Veze sa Srbijom veoma su duboke i oni građani Crne Gore koji sebe identifikuju kao Srbe strastveno osećaju potrebu da održe to što ih veže.

Stoga je Solanin napor svakako bio vredan pokušaja. Ako ništa drugo, sam protok vremena mogao je dovesti do značajne promene javnog mišljenja na jednu ili drugu stranu. Moglo je doći do razjašnjenja koje bi referendum učinilo nepotrebnim ili izvesnim da će lako uspeti. To se, međutim, nije dogodilo i sada postaje jasno da je to bila skupa cena u dosadašnjem procesu. I Srbija i Crna Gora su kao rezultat toga praktično plivale u mestu više od dve godine. Niko zaista ne veruje da će se ta situacija promeniti.

Postoji i pitanje kada je, u stvari, započeo trogodišnji period posle kojeg se po uslovima sporazuma može održati referendum. Neki misle da je to mart 2002. kada je sporazum prvobitno postignut, drugi tvrde da je to bilo jednu godinu kasnije, kada je formalno ratifikovan. Ali, pitanje ostaje: zašto držati i Srbiju i Crnu Goru u ovom aranžmanu koji ne funkcioniše? Šta bi se moglo dobiti ako se sve odloži za još jednu godinu?

Zadatak međunarodne zajednice treba prvo da bude priznanje da odlaganje ovog referenduma neće doneti nikakav pozitivni rezultat. Evropska unija treba da pokaže fleksibilnost i politički pravac da bi pomogla Srbiji i Crnoj Gori da prođu kroz ovaj proces. Sada treba započeti planiranje koje će učiniti da referendum bude potpuno pošten koliko je to moguće i sa definisanim rezultatima. To bi, najverovatnije, trebalo da se dogodi u prvoj polovini sledeće godine. Među koracima, koji se moraju preduzeti, jesu sledeći:
- Svim nedavnim crnogorskim izborima prethodile su i sledile tvrdnje o nameštanju glasova. Neizbežno je da će se to ponovo dogoditi. Upravo zato treba preduzeti sve moguće korake da bi se ovakve tvrdnje svele na goli minimum. Više od bilo čega drugog, apsolutno je bitno da građani Crne Gore prihvate svaki rezultat kao pošteni izraz narodne volje. Ako se referendum doživi kao nepošten, on lako može odvesti u nasilje ili nestabilnost.
- Vladajuću koaliciju u Crnoj Gori treba snažno ohrabriti da sačini listu određenih metoda koji će sačuvati snažne odnose sa Srbijom i ako referendum bude uspešan. Na primer, nepostojanje potrebe za pasošima prilikom prelaska granice; recipročna zdravstvena zaštita; nepostojanje poreskih kazni za vlasništvo nad imovinom; recipročne mogućnosti za visoko obrazovanje; bescarinski uvoz proizvoda proizvedenih u svakoj zemlji.
- Desetogodišnji moratorijum na referendume ako ovaj bude neuspešan.
- Izjave političkih lidera Srbije i Crne Gore da će odnos dve države ostati blizak bez obzira na ishod.
- Sva pravila i procedure za referendum treba da budu predmet sporazuma glavnih partija u Crnoj Gori s podjednakim predstavništvom u svim glasačkim komisijama na obe strane.

- EU i SAD treba da se slože o paketu podrške za Crnu Goru i Srbiju bez obzira na pozitivan ili negativan rezultat referenduma.
Konačno, rekao bih takođe da ako se želi da referendum bude validan, a trebalo bi, sudbina vladajuće koalicije trebalo bi da bude direktno vezana za njegov rezultat. Jer, iz iskustva protekle dve godine apsolutno je jasno da vladajuća koalicija, koja potpuno veruje u nezavisnost Crne Gore, nije primenjivala i neće primenjivati Beogradski sporazum sa svom snagom koja je potrebna da bi mogao da uspe. Zato, ako je glavni razlog za sprovođenje referenduma to da se okonča sadašnji ćorsokak i stagnacija, jedino je razumno da u slučaju njegovog neuspeha treba da dođe i do promene Vlade u Crnoj Gori.