Kosmička revolucija overena ćirilicom

Za svoje zasluge u kosmičkom programu odlikovan je nizom francuskih i evropskih medalja. Među njima su: Ordre National de Mrite, Chevalier (Orden za nacionalne zasluge viteškog reda Francuske), Srebrna medalja CNES (Francuska), Srebrna medalja Akademije vazduhoplovstva i svemira (Francuska), Medalja "Rudolf Diesel" firme MAN (Nemačka), Medalja "Klement Adler" naučnog društva SEPIN (Francuska)...

Međutim, kako Hrisafović veli, možda ne bi stigao do svih ovih priznanja da nije upoznao i zaljubio se u Fransinu, vazduhoplovnog inženjera čiji je otac bio i šef proizvodnje balističkih raketa u kompaniji "Nord aviejšn". Naime, 1969. godine Hrisafović je napustio konstruktorski biro u kome je napravio avione CAP-10 i CAP-20 i zajedno sa suprugom otišao u Brazil, gde su dobili posao u tamošnjoj velikoj fabrici aviona. Fransinin otac nije mogao da se pomiri sa činjenicom da mu je ćerka tako daleko i trudio se iz sve snage da je vrati u zemlju. Srpskog zeta je cenio, i na molbu ovog stručnjaka francuska država je pristala da "istraži" Hrisafovića, kako bi ga eventualno primila u strogo štićen svemirski program.

Nenad kroz smeh priča da je provera trajala skoro šest meseci. Francuski agenti tumarali su po Sarajevu i Beogradu ispitujući mu "deveto koleno". Kada je stiglo pozitivno mišljenje (da nije "bezbedonosna" pretnja), francuske službe su o Nenadu znale više nego on sam o sebi.

Kompletan projekat rakete "arijana 3" odobren potpisom Nenada Hrisafovića srpskom ćirilicom

- Početkom osamdesetih Francuzi su napravili veliki skok u kosmičkoj industriji i počeli izgradnju veštačkog satelita "Simfonija", koji je rađen u saradnji sa Nemačkom - priča Hrisafović. - Moja kompanija "Nord aviejšn" je ušla u sastav grupe "Aerospešl" koja se bavila kosmičkim programom i tako sam se i ja našao u svemirskoj industriji Francuske. Pozvali su me da pogledam prednacrt "Simfonije" i da im kažem svoje mišljenje. Ja sam bio iskren, odgovorivši da predložena rešenja nisu najbolja, ali mogu da se doteraju. Predložio sam svoje rešenje i dobio posao. Naš stručnjak u projektu "Simfonija" bio je odgovorni inženjer za mehanizme satelita u projektantskoj grupi. Projekat je uspeo 1973. godine i Hrisafovićev ugled je porastao. Odmah posle toga prebačen je na projekat izrade rakete "arijana" jer se ispostavilo da je Evropi potreban i "nosač" koji može da izbaci satelit.

- Radio sam kao odgovorni inženjer vazduhoplovne tehnike na poslovima proračuna i ispitivanja u oblasti aero-dinamike, aero-termike, tehničke strukture, dinamike, statike i dimenzioniranja - priča dalje Nenad. - Rad na "arijani 1 i 2" je trajao sedam godina, do 1980. U projektu je učestvovalo osam zemalja i osam različitih "škola avio-inžinjerstva". Naša nauka pokazala se kao sam vrh.

Prvi menadžer projekta "Arijana", D'Alest, kako svedoči Hrisafović, shvatio je da je izbacivanje u komos komericajalnih satelita posao budućnosti. Ideja mu je bila da "arijana" nove generacije u svemir nosi dva "tereta", što bi je činilo isplativijom za kompanije i zemlje koje žele da svoje satelite u orbiti. Amerikaci su tada radili na spejs-šatlu i nisu mnogo marili za razvoj ove tehnologije, dok su Rusi imali svoje bezbedonosne zahteve koji nisu bili prihvatljivi Zapadu. Tako se 1980. krenulo u "arijanu 3", kao poduhvat Evropske kosmičke agencije, a Nenad Hrisafović je imenovan za glavnog konstruktora.

- Tačno je da ništa nije moglo da se ugradi u "arijanu 3" bez mog potpisa - seća se Nenad dok mu na licu igra osmeh. - Na izgradnji rakete radili su stručnjaci osam evropskih zemalja, u više od 50 fabrika i sve bitno za raketu ima moju overu. Potpisano je srpskom ćirilicom.

Slika Svete Petke koju sam poneo iz roditeljskog doma i potpis srpskom ćirilicom su dve stvari kojih se u životu ne odvajam.

Hrisafović dalje priča da nije baš on bio "bog i batina u projektu 'arijana 3'". Objašnjava kako je projekat vešto menadžerski vođen i da ukoliko bi inžinjeri iz bile koje od zemalja učesnica u poslu i pokušali da izvedu neko rešenje mimo nacrta, to se rešavalo na jednostavan način. Takvo rešenje jednostavno fabrici ne bi bilo plaćeno, te su svi brzo shvatili pravila igre.

- Sećam se avgusta 1984. godine i prvog lansiranja "arijane 3" u Gijani - nastavlja sagovornik “Novosti”. - Bili su nam potrebni idealni uslovi po dnevnom svetlu kako bi tehničke kamere mogle da zableže svaki momenat lansiranja. Raketa je nosila dva prava geostacionarna satelita, a ne makete kao što se radi na probama, i bila je velika trema među kolegama. Iako su meteorolozi za taj dan objavljivali idelano vreme, oblaci ih nisu "poslušali". Odbrojavanje je otpočelo uprkos prizoru na nebu. Ali, oblaci su počeli da se sklanjaju kako je odbrojavanje odmicalo. Otprilike na tri, nebo je postalo vedro.

Raketa je odvojila bustere na 4.000 metara, zatim upalila drugi stepen na 50 kilometara i elegantno ušla u orbitu. Izbacila je satelite baš kao na simulaciji.

- Oko 240 laniranja bilo je do danas sa ogromnom pouzdanošću - nastavlja Nenad. - Dogodilo se da su mnoge kompanije koje su projektovale i planirale veštačke satelite za lansiranje američkom raketom "thor delta" stale u red za lansirnu rampu "arijane 3". Bili smo jeftiniji i pouzdani. Sa druge strane američki spejs-šatl pokazao se kao loš prilikom spuštanja satelita u orbitu, te je niz godina Evropa išla ispred Amerikanaca i Rusa u ovoj deonici kosmičke trke.

U devedesetim godinama prošlog veka Nenad Hrisafović je stekao ogroman ugled u struci. Posle "arijane 3" radio je na otklanjanju uočenih problema kod ekspolatacije na "arijani 4 i 5". Potom je u Brazilu bio predsednik kontrolne komisije za razvoj njihovog nosača satelita, rakete VLS. Kada su Kinezi upali u problem prilikom "rešavanja" trećeg stepena u razvoju rakete "long march 2", on je bio taj koji je pomogao.

Sve to preporučilo ga je za najambiciozniji evropski svemirski projekat "Hermes" (spejs-šatl), za koji zemlje EU nisu žalile pare.

Izvor: Novosti.rs