Rat klasa - biznis ili ekonomskom?

Stvar je u osmehu. U ekonomskoj klasi dobićete fiksiranu grimasu umornih stjuardesa dok vam pokazuju kako da stavite masku za kiseonik. U biznis klasi, stjuardese se smeju tako iskreno da ćete poverovati da ste zaista duhoviti. Ipak, nemojte se zanositi. Jer, one se možda one smeju vama, a ne sa vama. Putnici u biznis klasi u proseku kartu plaćaju pet puta više od onih u ekonomskoj klasi – za isti avion, isto trajanje putovanja, i isti aerodrom. Pred polazak, putnici biznis klase dobijaju foaje, prostranija sedišta u avionu, a kad stignu na odredište prvi dobiju prtljag – ali da li je to sve?

Možda i jeste za putnike, ali da nema biznis klase, tradicionalne avio kompanije odavno bi propale. Po uvrnutoj logici avio saobraćaja, karte za ekonomsku klasu obično znače gubitak za avio kompaniju. Sav prihod dolazi od putnika koji putuju biznis i prvom klasom. Uzmimo karte u jednom pravcu British Airways-a od Londona (Heathrow) do Njujorka (JFK) u martu. Ekonomska klasa košta £518, a biznis £2,713. Nije ni čudo što se stjuardese smeškaju: BA zarađuje na putnicima biznis klase skoro £2,200 više.

Zbog toga kompanije poput MAXjet, Eos, i Silverjet u poslednjih nekoliko godina organizuju business-only servise. Ipak, stvari ni tu ne stoje baš ružičasto: MAXjet je već ušao u finansijski ćorsokak, a Eos i Silverjet jedva uspevaju da opstanu.

Na letu od Lutona do Njujorka (Newark) i Dubajia veliki broj mesta u Boingu 767 ostaje prazan. Ta kompanija ima ekskluzivni terminal na Lutonu, a kartu možete čekirati samo pola sata pred početak leta. Osim toga, avion je parkiran odmah pored foajea, što je osvežavajuća promena ako ste navikli da prevaljujete ogromnu distancu od čekiranja do bordinga na aerodromu Heathrow.

U foajeu Silverjet-a nema prodavnica, tako da vredi makar poneti nešto za čitanje. Kad sam poslednji put leteo do Nujorka nisam poneo ništa za čitanje, tako da sam se nalivao besplatnim čajem, a na kraju sam završio sa besplatnim primerkom časopisa Men's Health koji sam pročitao od korica do korica.

Silverjet se hvali kako u svojim avionima Boeing 767 ima ravne krevete, a da klopa stiže iz londonskog restorana Le Caprice. Povratna karta obično košta oko £ 1,000, mada su mi neki putnici rekli da su uspeli da je nađu i za £700. Ipak, činjenica je da ova biznis klasa pomalo podseća na neku takoreći "jeftinu" biznis klasu. Kreveti jesu ravni, ali stoje pod uglom. Nikako nisam uspeo da se smestim, i na kraju sam zadremao pod uglom od oko 30 stepeni ka podu. To je kao da spavate na nizbrdici.

Hrana je bila dobra, i neprekidno je stizala, pretrpavši stočić na kojem već nije bilo mesta od ekscentričnog sistema za zabavu Silverjet-a. Reč je o portabl monitoru koji se napaja kablom koji ide iz sedišta – kao neki ogroman daljinski upravljač iz 1970. Možda deluje kao da zakeram, ali za te pare su morali da mi malo bolje organizuju sedište, TV, kabl za napajanje, kabl za slušalice, hranu i piće. Nije stvar u tome da nemate dovoljno prostora, već su stvari loše dizajnirane.

Silverjet je mala kompanija i karte su jeftinije nego karte biznis klase British Airways-a, ali ona ima i ne tako nevažne propuste: stočići na kojima jedete su malo zamuzgani, a tepih kao da odavno nije usisan. To su detalji koje putnici biznis klase primećuju, i o kojima bi Silverjet morao da pobrine ako namerava da opstane.

Leteo sam i postojećom biznis klasom BA od JFK do Heathrow-a, i primetio ozbiljnu razliku između BA i Silverjet-a. Povratna karta je kod BA koštala oko £3,150, ali je i usluga bila na zadivljujućem nivou, što je bilo i za očekivati, jer mnogim ljudima su firme platile kartu, i oni su se mnogo više bavili time kakva je usluga, a manje cenom.

BA kaže da je ono što nudi – fleksibilnost; s obzirom da postoji ogroman broj polazaka, putnici mogu u poslednjem trenutku da uzmu raniji ili kasniji let. Osim toga, BA ima sopstveni terminal na aerodromu JFK sa restoranom. Sam foaje je veliki i prilično bučan – ali samo iskoračite napolje, i naći ćete se među prodavnicama.

Na letovima Boeingom 747, jedan broj sedišta Club World-a su na gornjem spratu. To znači da ćete možda imati privilegiju da se popnete stepenicama do ekskluzivne kabine. Celokupna koreografija Club World-a je tako pažljivo organizovana da niste ni svesni gužve na spratu ispod. Stjuardesa se smešila, smejala, i veselo ćaskala dok je na vešalicu kačila moju jaknu, a zatim me je poslužila šampanjcem.

Sedišta su odvojena tako da uopšte ne morate da komunicirate sa svojim susedom. Dizajnirana su kao da ih je uradila Nasa – sve pasuje, sve se uklapa, i nigde ništa ne smeta. Posle 90 minuta spavao sam ko top, ušuškan ispod prijatnog ćebeta. Probudili su me ujutro i poslužili doručak, i 90 minuta kasnije bio sam na aerodromu i čekao prtljag.

Ipak, to je bilo skupo prenoćište. Moram da priznam da sam imao utisak da su me malo prevarili. Trebalo je da ostanem budan, naručujem koktele i pogledam svaki film, ali krevet je bio previše udoban. A to je upravo ono za šta putnici biznis klase plaćaju – mogućnost da na odredište stignu odmorni i odu pravac na posao.

Independent