Kolonizacija svemira

Prvi korak u ambicioznom i skupom planu budućih istraživanja Sunčevog sistema svemirskim letilicama sa ljudskom posadom je ponovno slanje čoveka na Mesec. NASA nije iznela u javnost detalje tehničkog izvođenja i budžeta potrebnog za ovaj poduhvat, mada je u decembru prošle godine najavila izgradnju prve stalno nastanjene kolonije na Mesecu.

Ova najava kolonizacije Meseca uzbudila je ljude širom sveta, a mediji su preneli da se ljudka vrsta najzad vraća na Zemljin satelit, posle više od 30 godina čekanja.

Čovek je prvi put kročio na Mesec 20. jula 1969 godine u istorijskoj Apolo 11 misiji. Nakon Apolo 11 obavljeno je još šest misija iz Apolo programa, tokom kojih je ustanovljeno da na Mesecu nema nikakvih tragova života.

Poslednja Apolo 17 misija izvedena je u decembru 1972. godine i od tada čovek više nije posećivao Mesec. Tokom narednih decenija, bilo je više najava ponovnih ljudskih letova, ali su uvek bili jači razlozi protiv ovakvih skupih putovanja koja se mogu obaviti i automatizovanim letelicama.

Kuda?

Mesec

Sad je glavni cilj kolonizacija Zemljinog satelita. Prema planu iz decembra, završetak gradnje lunarne kolonije previđen je za 2020. godinu. Uz to, NASA je definisala pet glavnih odrednica mesečeve baze. To su: lokacija, arhitektura, personal, aktivnosti i uprava.

Lokacija: Moguće mesto sletanja ljudske posade na Mesec je Aristarhov krater, nastao kao rezultat vulkanske aktivnosti i interesantan za naučnike. Pored ovog kratera, i južni pol Meseca označen je kao kandidat za moguće mesto sletanja astronauta.

Arhitektura: Još uvek nije utvrđeno kako će izgledati prva baza na Mesecu ali postoji mnogo predloga. Glavni problemi sa kojima se suočavaju dizajneri su snadbevanje vodom, energijom i kiseonikom.

Što se tiče energije, jedna mogućnost bila bi korišćenje solarnih ćelija u kombinaciji sa atomskim reaktorima. Solarne ćelije bi se danju napajale suncem, a noću laserskim zrakom sa Zemlje. Većina metoda za izdvajanje kiseonika na Mesecu zasniva se na uzimanju kiseonika iz različitih minerala i vulkanskog materijala koji se nalaze na Mesecu u velikim količinama.

Personal: Zanimljiva pitanja su koliko personala, koje starosti i pola, i koliko dugo bi naseljavali jednu bazu.

Aktivnosti: Jedna od osnovnih funkcija prve baze na Mesecu bile bi različite naučne studije i eksperimenti. Pored toga, imajući u vidu troškove transporta gradivnog materijala sa Zemlje na Mesec, iskopavanje i prerada raspoloživih resursa predstavlja bitnu stavku. 

Uprava: Koji će zakoni važiti na Mesecu, odakle će dolaziti novčana sredstva, kako će izgledati uprava i policija? Ovo su samo neka od pitanja koja su postavljena povodom planova o izgradnji stalne kolonije.

Zašto?

Mars

Zašto NASA želi da vrati ljude na Mesec? Kritičari plana povratka na Mesec istakli su da NASA nije dala dovoljno ubedljive razloge zbog kojih bi se pristupilo ovom velikom i skupom poduhvatu. Kao jedan od glavnih argumenata spomenuto je da bi sva istraživanja na Mesecu mogli da obavljaju i roboti, što bi bilo značajno jeftinije.

Međutim, u NASA smatraju da za kolonizaciju Meseca ima više razloga dugoročnog karaktera. Na primer, istaknuto je proširenje ekonomskih aktivnosti naše planete. Zatim ukazano je na  nastavak naučnih istraživanja koja se tiču istorije Zemlje, Sunčevog sistema i svemira.

Još nekoliko uopštenih objašnjenja može se pronaći na NASA internet strani «Zašto Mesec?». To su: globalno partnerstvo između država, vraćanje svemirskih aktivnosti u centar pažnje javnosti, zatim širenje ljudske civilizacije na Mesec.

No, kao jedan od glavnih razloga obnovljenog slanja ljudi na Mesec NASA je navela pripremu za istraživanje Marsa. Kolonija na Mesecu bi omogućila da se izgradi brod, a sam Mesec bi pomogao da se za njegovo lansiranje iskoristi brzina rotacije Zemljinog satelita.

Kako?

Bol u leðima javlja se tokom boravka u svemiru

U zavisnosti od vrste i ciljeva misije, nove ekspedicije na Mesecu, a potom i na Marsu zahtevale bi veće letilice od onih korišćenih u Apolo programu. Naime, NASA bi trebala da sagradi takav svemirski brod koji bi mogao da transportuje veći broj članova posade, kao i veliku količinu zaliha i opreme.

Ukoliko bi se Apolo program uzeo kao model, bio bi potreban i brod za iskrcavanje, koji bi prevozio posadu i zalihu sa komandnog broda u mesečevoj orbiti na mesečevu površinu. Alternativno, svemirski brod bez ljudske posade napunjen zalihama i opremom mogao bi se spustiti na Mesec pre ljudi. Na taj način bi se komandni brod koristio samo za astronaute. 

Kao jedno od fundamentalnih pitanja javilo se i pitanje kako dugi boravak u svemiru sa psihološke i fiziološke strane utiče na ljude. Nažalost, kako svemirsko okruženje utiče na ljudski organizam još uvek nije dovoljno poznato. Ipak, može se izdvojiti nekoliko karakterističnih pojava.

Izvesno je da su astronauti tokom leta izloženi različitim vrstama radijacije. One mogu dovesti do oštećenja DNK, a time i do mutacija koje povećavaju opasnost razvijanja raka. Zatim, u beztežinskom stanju u svemiru astronauti često osećaju bol u donjem delu leđa. Tokom boravka u svemiru kosti astronauta gube kalcijum i snagu, a mišići masu. Ovo dovodi do atrofije mišića kao i do naprezanja ligamenata, naročito u donjem predelu kičme izazivajući bol u leđima.

Takođe je primećeno da u specifičnim uslovima beztežinskog stanja dolazi do uništenja crvenih krvnih zrnaca, dovodeći do privremene anemije. Svi ovi uticaji na organizam trebaju se ispitati kako bi znanje sakupljeno tokom testova i eksperimenata olakšalo položaj astronauta i minimiziralo rizik po njihovo zdravlje.

Ko?

Robotizovani «istraživaè» na Marsu

U svakom slučaju, današnja tehnologija omogućava ostvarenje sna naseljavanja ljudi na drugom nebeskom telu, a da li je čovečanstvo spremno da pruži punu podršku tom planu ostaje da se vidi. U međuvremenu, NASA već godinama istražuje mogućnosti slanja ljudi na Mars i njegove kolonizacije. Ovo putovanje je naravno mnogostruko i tehnički i ekonomski zahtevnije u odnosu na putovanje na Mesec. Sam put do Marsa i nazad trajao bi dugo, dok bi ostanak bio ograničen.

NASA je istraživanje Marsa započela još šezdesetih godina prošlog veka.

Prve svemirske letilice izgrađene radi istraživanja Marsa i Sunčevog sistema zvale su se Mariner. One su obezbedile i prve slike crvene planete izbliza. Kako je tehnologija napredovala počeli su sa slanjem letilica u orbitu Marsa na duži period.

Tokom Viking misija izvedeno je prvo uspešno sletanje na površinu Marsa sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. U ovom periodu saznalo se da Mars ima dosta sličnosti sa Zemljom, na primer vulkane, kanjone, kratere. Danas se na Marsu nalaze robotizovani «istraživači», tzv. roveri.

Dva rovera,Spirit i Opportunity, koji su se u januaru 2004. godine spustili na suprotne strane planete, do sada su sa Marsa poslali na Zemlju desetine hiljada kolor slika visoke rezolucije kao i detaljne slike stena i tla.

Za buduća istraživanja Marsa NASA planira izgradnju bespilotnih letilica koje bi letele Marsovim nebom i pravile fotografije veće teritorije. Zatim, u planu je izgradnja robota koji bi ispod površine Marsa proučavao geologiju planete, tragao za vodom i dokazima o nekadašnjem postojanju života. Donošenje primeraka kamenja i tla sa Marsa takođe predstavlja jedan od ciljeva.

Kada?

Zagrevanje pomoæu gasova „staklene bašte“

Naučnik Robert Zubrin, veliki zagovornik kolonizacije Marsa i osnivač društva «The Mars Society» , razvio je ambiciozni plan prema kome se Mars može učiniti naseljivim u narednih 1000 godina. Plan za naseljavanje Marsa sastoji se od nekoliko koraka.

Istraživanje Marsa uveliko je započeto, a ono ujedno predstavlja i prvi korak kolonizacije. Nakon otkrivanja minerala, zaliha leda i podesnog staništa pristupilo bi se izgradnji baza koje bi se postepeno transformisale u kolonije. Posle ovih pripremnih poteza sledio bi proces prilagođavanja atmosfere i temperature kako bi se uslovi na Marsu učinili sličnim onima na Zemlji. Ovaj proces se na engleskom zove terraforming.

Taj proces počeo bi zagrevanjem planete, a dr Zubrin predlaže tri načina kojima bi se to postiglo. Prvi predlog je da se postavi gigantsko ogledalo koje bi orbitiralo iznad Marsa i navodilo sunčeve zrake prema određenim površinama.

Drugi predlog je usmeravanje asteroida na Mars. Naime, asteroidi su jedna vrsta zamrznutih zaliha gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Udar asteroida u površinu Marsa oslobodio bi te gasove koji bi, ako je asteroid prečnika 2.5 km, podigao temperaturu Marsa za oko 20ºC.  Proračuni doktora Zubrina pokazuju da bi 40 takvih asteroida učinilo atmosferu pogodnom za život ljudi. 

Plan za zagrevanje Marsa koji se čini najizvodljivijim napravljen je na osnovu iskustva sa globalnim zagrevanjem na našoj planeti. Mars bi se mogao zagrejati hotimičnim stvaranjem i emisijom gasova izazivača efekta staklene bašte. Naučnik Zubrin je predložio gradnju fabrika na Marsu koje bi oslobađale fluormetan. Po njemu, ukoliko bi se 1000 tona ovog gasa oslobađalo po satu, za 30 godina bi se prosečna temperatura mogla podići za oko 30ºC.

Koliko?

Ljudi nisu poseæivali Mesec od 1972. godine

Drugi korak bio bi oslobađanje gasova sadržanih u tlu Marsa. Naime, pretpostavlja se da je Mars pre nekoliko milijardi godina imao mnogo gušću atmosferu. Otopljavanje postignuto u prvom koraku bi oslobodilo velike količine ugljen dioksida sadržanog u tlu. Zubrin tvrdi da bi ovi gasovi podigli temperaturu za još nekoliko stepeni u periodu od 20 godina kao i da bi značajno povećali atmosferski pritisak.

Treći korak terraforming plana bio bi masovno sađenje i uzgajanje biljki, slikovito rečeno došao bi red na pošumljavanje Marsa. Atmosferski pritisak bi do 2250. godine bio oko jedne petine Zemljinog i stanovnici Marsa bi mogli da se kreću bez svemirskih odela, ali bi im dodatni kiseonik i dalje bio potreban.

Kada površina ekvatora na Marsu dostigne stalnu temperaturu od bar 0ºC, Mars bi imao vodu u tečnom stanju i moglo bi se pristupiti sađenju i uzgajanju najpre prostih biljnih organizama.

Četvrti korak je «žetva». Naime, biljke bi započele proces pretvaranja ugljen dioksida u kiseonik, međutim ukoliko bi umrle biljke bile ostavljene da prirodno trunu, to bi dovelo do dodatnog emitovanja ugljen dioksida usporavajući proces stvaranja kiseonika. Zubrin je kao rešenje predložio plansku žetvu biljaka i otklanjanje beskorisnog materijala. On smatra da bi i genetski inženjering mogao da pripomogne ovom procesu tako što bi se sadile genetski modifikovane biljke koje bi oslobađale više kiseonika od prirodnih.

Poslednji korak za naseljavanje Marsa sastojao bi se u čekanju da prođe još 1000 godina kako bi posađene “svemirske bašte” proizvele dovoljno kiseonika za život na planeti. Za to vreme neophodno bi bilo stalno saditi i žeti kako bi se ubrzalo pretvaranje ugljen dioksida u kiseonik.

Treba imati u vidu da NASA ima mnogo konzervativniji plan o kolonizaciji Marsa od doktora Zubrina i da mnogi naučnici smatraju 1000 godina previše kratkim za takav poduhvat. Ipak, prošlost nam pokazuje da su takvi futuristički koncepti ono što često podstiče druge stvaraoce na razvoj alternativnih i realnijih koncepata koji i postignu zacrtani cilj.