Sport / Vladimir Novaković 13

Danska: Od dinamita do Olsenove bande

Drama iz meča sa Albanijom mogla je da košta i više. Srećom, fudbal će se nastaviti, a Humska će ovog meseca biti domaćin Danskoj, selekciji koja u Beogradu nije bila 23 i po godine, a nedugo posle prethodnog gostovanja popela se na krov Evrope ušavši na turnir na račun Jugoslavije.

Izvor:
Beta/AP

Nijednom timu za sada ne ide dobro – naše bodove odneli su sramno ponašanje dela publike i katastrofalna organizacija, Danci su izgubili od Portugala autogolom u 96. minutu, pa će i jedni i drugi morati na pobedu.

Kao i pred mečeve sa Jermenijom i Albanijom, koristimo priliku da vas detaljno upoznamo sa rivalom, prepoznatljivom po nadimku Olsenova banda (Olsen-banden, ime popularne serije u Danskoj).

Fudbal u Danskoj: Medalje i besmislice

Kada je fudbal bio mali, borio se za prostor i još uvek imao vrlo labava pravila, Danska je bila prva zemlja koja ga je prihvatila. Na tlu te nordijske kraljevine prvi put se igralo van Britanije, tamo su 1889. Formirani prvi savez (DBU) i prvo ligaško takmičenje van Ostrva (Fodboldturneringen).

Na početku XX veka oni su rutinski davali dvocifren broj golova reprezentacijama 10-20 puta većih država, kakve su Nemačka i Rusija, i osvojili dva olimpijska srebra, iza neprikosnovenih Britanaca.

Onda su čelnici tamošnjeg fudbala odlučili da njihov sport ostane amaterski i da pravo nastupa za reprezentaciju zadrže samo oni koji igraju za domaće klubove, čime su generacije najboljih danskih fudbalera lišene mogućnosti da istovremeno zarade i reprezentuju svoju zemlju. To je imalo dobre posledice po olimpijsku reprezentaciju, koja je osvojila dve olimpijske medalje posle Drugog svetskog rata, ali im je najjača selekcija patila, izborivši samo jedan plasman u polufinale EP 1964, i to pobedama nad Maltom, Albanijom i Luksemburgom (za ove poslednje bile su im potrebne tri utakmice – 3:3, 2:2, 1:0).

Priča o heroju te generacije Oleu Mesenu, strelcu svih 6 golova u tromeču sa Luksemburgom i još 5 u prethodnim rundama, najbolje opisuje suludo stanje u danskom fudbalu . Na debiju za reprezentaciju 1959. dao je 2 gola Švedskoj u remiju 4:4 na Rosundi, istom mestu gde su godinu ranije domaćini igrali finale SP sa Brazilom. Ole je u dve godine, tokom kojih su se igrale kvalifikacije za EP 1964, bio član HIK Helerupa, malog kluba iz predgrađa Kopenhagena, koji je za to vreme bio drugoligaš. Nekoliko nedelja pred završni turnir EP oni su čak ispali iz druge danske lige, iako su u svom sastavu imali najboljeg strelca reprezentacije.

Mesen je ostao u klubu i u trećoj ligi, pre nego što će u leto 1965. potpisati trogodišnji ugovor sa Spartom iz Roterdama. Samo nekoliko nedelja ranije njegov gol doneo je Dancima jedinu pobedu te decenije nad Švedskom (igrali su svake godine), ali izuzetka nije bilo – profesionalni ugovor bio je pozdrav sa reprezentacijom. U Sparti je proveo tri uspešne sezone, dao jedini gol u finalu kupa 1966, a u leto 1968. odbio pozive nekoliko velikih klubova u Holandiji i Nemačkoj da bi se vratio u Helerup i treću ligu. Tako je mogao da obuče i dres Danske, koji je nosio i kada se sledećeg leta teško povredio i završio karijeru. Sa 42 gola na 50 utakmica četvrti je strelac u istoriji Danske, a njegov prosek od 0.84 gola po meču skoro je duplo bolji od bilo koga drugog ko je igrao posle Drugog svetskog rata. Nikad u karijeri nije igrao u prvom rangu danskog fudbala.

Veliki povratak i Danish dynamite

Kasne sedamdesete donele su promenu, u danski fudbal uveden je profesionalizam, a najveći dobitnik bila je reprezentacija, koja je konačno mogla da parira rivalima. Već sredinom osamdesetih Danci su, kao njihovi preci 12 vekova ranije, uz prasak stigli na evropsku i svetsku scenu. Prelomnim trenutkom smatra se pobeda nad budućim svetskim prvacima Italijanima 3:1, 1981. godine. Bio je to prvi posleratni trijumf Danske nad nekom ekipom iz evropskog i svetskog vrha.

Polufinale EP 1984 i odličan nastup na SP 1986 bili su posledica dobrog rada niza sjajnih igrača (Lerbi, Melbi, Arnesen, Jesper i Morten Olsen, Elkjer Larsen) sa poljsko-nemačkim trenerom Sepom Pjontekom. Tadašnja selekcija dobila je nadimak Danish dynamite, a upravo tako je i igrala, dajući neretko 5 ili 6 golova ozbiljnim rivalima (SFRJ 1984, Urugvaju 1986).

Osnovu danskog fudbala oduvek su činili vrhunska tehnika i pâs igra, po čemu su se značajno razlikovali od ostalih nordijskih zemalja. U doba kada taktičkih inovacija gotovo da nije bilo, a igrači trčali i trostruko manje nego danas, Pjontekov tim imao je punu slobodu kretanja, koja je izbezumljivala rivale, jer su se bekovi i libero svako malo nalazili pred njegovim golom (videti Sivebekov treći gol protiv Irske), a napadači povlačili u sredinu da učestvuju u izgradnji napada, kao što danas često viđamo.

Za to vreme su centar odbrane i centar terena držali beskompromisni ratnici, predvođeni jedinstvenim Serenom Lerbijem (Bajern, Ajaks, PSV; prvi fudbalski superheroj autora ovog teksta), van terena finim momkom, ali na njemu pretečom Roja Kina i po načinu igre i po ponašanju prema saigračima („Fudbal nije za tihe“, rekao je posle meča u kojem je urlao na 5 godina starijeg Alana Simonsena, ranijeg igrača godine u Evropi; Danska je taj meč na Vembliju dobila), poznatom po tome što je odbijao da nosi štitnike i držao sasvim spuštene čarape.

To nije jedina stvar koju je radio on, a danas je zabranjena. Trinaestog novembra 1985. Danska je igrala u Irskoj meč koji će ih odvesti na prvo SP u istoriji, a Bajern je iste večeri gostovao Bohumu u kupu. Lerbi je počeo meč u Dablinu (vidite ga sa brojem 6), izašao pri rezultatu 3:1 u 69. minutu da bi stigao na avion (Danci posle dali i četvrti), preleteo 1185km do Dortmunda, seo u taksi sa policijskom pratnjom, kada se taksi zaglavio u gužvi izašao iz kola i otrčao poslednja tri kilometra, probijajući se kroz reku navijača ispred stadiona. Kada je shvatio da je rezerva, ozbiljno se iznervirao, ali je zaigrao u drugom poluvremenu (meč završen 1:1).

Porodica Fudbal

Prva zvezda bio je član najpoznatije fudbalske porodice u Danskoj – Mihael Laudrup. Njegov otac Fin bio je standardni reprezentativac i bitna ličnost u formiranju kluba Brendbi IF, koji će biti simbol uspona danskog fudbala. Ujak Ebe Skoudal trenirao je Benfiku i Aberdin, a na klupi Brendbija osvojio je 4 titule i 3 kupa. Sinovi Mes i Andreas igrali su u danskoj Superligi i mlađim selekcijama (Andreas je čak i dao gol kojim je Noršeland obezbedio titulu pre dve godine). Ipak, samo je mlađi brat Brajan mogao da priđe Mihaelu po kvalitetu.

Kada bi neko napravio listu igrača u kojoj bi pozitivne poene donosio kvalitet, a negativne medijska buka oko igrača, Mihael Laudrup bi sigurno bio prvi u istoriji fudbala. Tih, vredan i neprimetan, Laudrup je činio čuda na terenima gde god je igrao (Brendbi, Lacio, Juve, Barsa, Real, Ajaks), bio klupski prvak Evrope i sveta, petostruki prvak Španije, šampion Italije i Holandije, osvojio je Kup konfederacija sa Danskom. Izabran u tim SP 1998, kad je imao 34, izabran za najboljeg stranca u Primeri u poslednjoj četvrtini XX veka. Konsenzus na severu Evrope je da je on najbolji igrač u istoriji nordijskog fudbala.

Kao vezni igrač dao je 201 gol u karijeri, ali su mu dribling i asistencije bile glavno oružje, posebno one bez gledanja. Bio ključ za 4 Barsine vezane titule, prešao u Madrid i odneo pehar sa sobom, demoliravši Barsu 5:0 u prvom okršaju. Najboljim igračem u istoriji smatraju ga Klemente, Inijesta i Gvardiola, najboljim saigračem u karijeri Stoičkov, Romario i Raul, mnogi ozbiljni fudbalski stručnjaci su ga poredili sa Peleom, Maradonom i Krojfom. Danas o njegovoj igri gotovo da se i ne priča, iako je karijeru završio 1998. Pričali su kako je sa loptom mogao ono što niko nije i zamerali mu da je previše nesebičan. Bilo je uživanje gledati ga.

Mihael je napravio i solidnu trenersku karijeru, osvajajući trofeje u Brendbiju i Svonsiju, ostavio je odličan utisak u Hetafeu, a nije se proslavio u moskovskom Spartaku. O tome šta o Mihaelu Laudrupu misle svetske zvezde sa kojima je igrao pročitajte u sekciji „Quotes“.

Pet godina mlađi Brajan igrao je ofanzivnije od Mihaela, zadržavši se na poziciji drugog napadača, na kojoj su obojica počela. Veoma kvalitetan fudbaler, ali realno daleko slabiji od brata, Brajan je takođe igrao za 4 prvaka Evrope (Bajern, Milan, Čelsi, Ajaks), a najdublji trag je ostavio u Rendžersu, dok je ta ekipa bila znatno iznad današnjeg nivoa škotskog fudbala.

Verovatno je najbolji igrač u istoriji Škotske premijer lige, koju je osvojio triput, a bio je prvak i Danske i Holandije. Bio je prvak Evrope sa Milanom, osvojio Superkup Evrope sa Čelsijem, a sa Danskom bio prvak Evrope (član tima turnira) i osvajač Kupa konfederacija (igrač turnira). Kao i brat, 1998. je ušao u najbolji tim Svetskog prvenstva, na kojem je Danska igrala četvrtfinale, a on u njemu dao gol Brazilu.

Posle 1992.

Uz braću Laudrup, koji su u timu potrajali sve do SP u Francuskoj, početkom devedestih Danska je mogla da računa i na Džona Faksea Jensena, vezistu Arsenala, i Fleminga Poulsena, napadača Dortmunda. Ipak, pravi heroj cele te decenije bio je Piter Šmajhel, verovatno najbolji golman epohe. Golman Mančester Junajteda svojim odbrana ključno je doprineo tituli iz 1992. i još gotovo punu deceniju bio stub ekipe.

Kraj XX i prelazak u novi vek obeležila je serija igrača koji će nositi tim sve do početka ove decenije. Šmajhela je na golu prilično uspešno zamenio Tomas Serensen, koji možda nije bio svetska klasa, ali je bio vrlo dobar i pouzdan golman do povlačenja iz selekcije 2012 (dobro, ako zaboravimo utakmice protiv Engleske 2002 ili Japana 2010). Gotovo istovremeno pojavila su se krila Jesper Grenkjer i Denis Remedal (debitovao u prvoj Olsenovoj utakmici), plejmejker Martin Jergensen, centralni vezni Tomas Gravesen, centarfor Ebe Sand, a pre svih njih u ekipu je ušao Jon Dal Tomason, najbolji strelac u istoriji reprezentacije.

Dolazak Mortena Olsena na klupu, neposredno posle neuspeha na EP 2000, gde su Danci u teoriji igrali dobro, a u praksi završili turnir sa tri poraza i gol-razlikom 0:8, zaokružio je prelazak u novo doba. Olsen je vrlo brzo promenio taktiku i prešao na 4-2-3-1 ili 4-3-3, pod uticajem holandske fudbalske škole )pre reprezentacije vodio je Ajaks). Promena je bila logična, s obzirom na osobine pobrojanih fudbalera, ali je to još uvek bilo doba kada je 4-4-2 standard širom planete i malo timova se odlučivalo da odstupi od te formacije.

Danska je deceniju počela odličnim rezultatima, produživši niz plasmana na velika takmičenja na rekordnih 5. Ne samo to, i u Koreji 2002. i dve godine kasnije u Portugalu Danci su uspešno prošli kroz grupu bez poraza, ali su u prvoj fazi eliminacija doživeli ubedljive neuspehe (po 0:3 od Engleza i Čeha), i to od timova koji su gubili već u sledećoj rundi.

Danska je godinama konstantno bila između desetog i dvadesetog mesta FIFA liste, ali je neuspeh u kvalifikacijama za Nemačku 2006, kada su u izjednačenoj grupi završili ispred prvaka Evrope Grčke, ali iza Turaka i Ukrajinaca (iako sa samo 2 poraza u 12 mečeva) počeo lošu seriju. Usledila je sramota u kvalifikacijama za Euro 2008, koje su završene na četvrtom mestu u grupi, prvi put od sedamdesetih. Tim koji od osnivanja FIFA liste (1993) nije išao ispod pozicije 27, proveo je trećinu 2009. na 36. mestu, a marta te godine dosegao je najnižu poziciju: 38.

Uspon je krenuo upravo tih dana, uz tri pobede i remi protiv Portugalaca i Šveđana, koji su bili u prva dva šešira. Ostarela „Olsenova banda“ ispala je u prvoj fazi Mundijala, što je označilo početak smene generacija, pa već od borbi za EP 2012. mesto lagano preuzimaju Eriksen, Šmajhel i drugovi, koji stižu u Beograd ovog novembra.

Danci na velikim turnirima

Od debija na Mundijalima, u Meksiku 1986, Danci su odigrali 4 i propustili 4 Svetska prvenstva. Na putu ka Brazilu izmakao im je baraž iako su bili drugi u grupi, a može se reći da su najveći baksuzi u novijoj istoriji kvalifikacija. Šampionat 1990. nisu videli iz istog razloga, kao jedina od 7 drugoplasiranih evropskih ekipa (iako su imali bolji količnik od Škota), a 1994. su imali isti broj bodova i gol-razliku kao Irci, koji su otišli dalje jer su dali i primili po 4 gola više (jedini put u istoriji da je to odlučilo ko ide na turnir) – Danci su ispali iako su sa 2 primljena gola na 12 mečeva bili najbolja odbrana evropskih kvalifikacija.

Posle polufinala iz 1964. Danci su prvi put na EP zaigrali dve decenije kasnije. Od tada su propustili samo jedan od osam turnira, onaj iz 2008, posle skandala na kvalifikacionom meču sa Švedskom (Poulsen udario Rusenberga u stomak, navijač pao u teren i napao Šveđanina), zbog kojeg je DBU oštro kažnjen. Ako na putu ka SP nisu imali sreće, njihov nastup na EP 1992. došao je spletom zlosrećnih okolnosti po nas u ovim krajevima.

Od 11 turnira na kojima su učestvovali u prethodne tri decenije (primera radi, sve inkarnacije naše reprezentacije za to vreme su ih igrale šest, od ostalih rivala u grupi Portugal je igrao 10), najslavniji je svakako okončan evropskom titulom 1992, ali osvrnimo se prvo na ostale.

Na svetskim šampionatima oni su grupu prošli triput (uvek osim u Južnoj Africi) i na svakom od tih turnira privukli veliku pažnju. U Meksiku su pobedili Nemce (vicešampione sveta) i razbili Urugvaj 6:1, u Koreji su dotukli Francusku (prvaka sveta), a u Francuskoj su otišli najdalje, plasmanom u četvrtfinale (4:1 protiv ambiciozne Nigerije), u kojem su se herojski nosili sa prvacima sveta iz Brazila.

Na evropskim prvenstvima im već dugo ne ide tako dobro, pa su posle 1992. samo jednom prošli grupu (mada su, ruku na srce, imali „grupe smrti“ i 2000. i 2012. godine). Polufinale iz Francuske '84 smo dobro upamtili (5:0 protiv Veselinovićeve selekcije), a titulu iz 1992. još bolje.

Na ovom mestu moramo se dotaći i Kupa kralja Fahda, kako se u to doba (1995) zvao Kup konfederacija. Danci pola godine ranije nisu igrali na SP, ali su u tih sedam januarskih dana kao šampioni Evrope predstavljali naš kontinent i to veoma uspešno.

Pobedili su Saudijsku Arabiju, remizirali sa Meksikom, a zatim ih dobili na penale, da bi u finalu rutinski savladali Argentinu i poneli kući pehar. Od 9 odigranih turnira (1992-2013) u Evropu su titulu doneli samo Francuska (dvaput) i Danska.

Kako se dogodila 1992?

Kvalifikacije za EURO 1992 bile su poslednje takmičenje u kojem su zajedno nastupali igrači iz cele Jugoslavije. Naša i danska selekcija su se od početka do kraja borile za prvo mesto, ubedljivo nadmašivši Severnu Irsku, Austriju i Farska ostrva. Jugoslavija je dobila svih 6 mečeva sa ostatkom grupe, a Danska ispustila samo bod u Belfastu i to će na kraju napraviti razliku. U međusobnim duelima obe ekipe slavile su kao gosti – stari Parken zatvoren je pobedom SFRJ 2:0 (Baždarević, Jarni), dok je na Marakani prvog maja 1991. Danska slavila 2:1 (Pančev – Kristensen 2).

Na kraju su rat i sankcije UN, usvojene 11 dana pred početak šampionata, zaustavile Osimov tim. Problem je samo u tome što u Švedsku ne bi ni otputovao tim koji je izborio plasman. Dok je tim bio kompletan (prvih 6 utakmica) samo jedan od 20 golova dao je neki od igrača sa prostora Srbije i Crne Gore (Binić Severnoj Irskoj), koji su se jedini spremali za Švedsku. Makedonci su dali 11 (prvi strelac kvalifikacija Pančev 10, Najdoski 1), Hrvati 6 (Prosinečki 2, Boban, Šuker, Vulić, Jarni), igrači iz BiH i Slovenci po 1 (Baždarević i Katanec).

Poslednje dve utakmice naš tim je odigrao bez otcepljenih Hrvata i dela Slovenaca, a golove Austriji i Farskim ostrvima dali su Savićević (2), Jugović i Lukić. Da je SRJ dobila pravo da nastupi u Švedskoj, tamo ne bi nastupala ni polovina fudbalera koja je iznela kvalifikacije (izvan SCG samo Najdoski, Milanič i Novak), a sa pozicije se povukao i selektor koji ih je vodio. Podsetite se detalja iz tih dana.

Sticaj okolnosti hteo je da, posle remija i poraza na startu, Danska pobedom nad Francuskom prođe kroz grupu, zatim da šokira branioce titule iz Holandije, kada je Šmajhel odbranio penal Marku van Bastenu, da bi u finalu potpuno dominirala nad aktuelnim svetskim prvacima Nemcima i golovima Džona Jensena i Kima Vilforta osvojila titulu.


Selektor Rihard Meler Nilsen i Danci su praktično bez priprema otišli na turnir u susednu zemlju, a Mihael Laudrup odbio je da se pojavi, uz obrazloženje da plasman nije izboren na terenu.

Danci i Balkanci

Od prvog susreta sa Dancima i het-trika Rajka Mitića u maju 1950. jugoslovenski tim je uspostavio potpunu dominaciju, izraženu kanonadom golova (redom 4:1, 5:1, 5:3) ranih pedesetih. Poslednji od tih mečeva igran je u polufinalu OI u Helsinkiju, a SFRJ je, kao i u prethodnoj rundi protiv Rusa, vodila i 5:1. Sledeći meč održan je u finalu OI u Rimu 1960, Galić je nastavio rapsodiju na tom turniru (7 golova, strelac na svih 5 mečeva), a Bora Kostić stavio tačku na 3:1 i zlato za Jugoslaviju, jedini seniorski trofej u istoriji naših zemalja.

Do sledećeg susreta prošle su ravno dve decenije, Danci su tek počeli da pozivaju profesionalce, ali u Ljubljani su ispustili vođstvo, a meč pod Bežigradom ostaće zapamćen po tome što je pobednički gol sa bele tačke dao Dragan Pantelić, legendarni golman niškog Radničkog. Revanša u Kopenhagenu svi se i dalje sećamo po kontri 3 na 1 i Pižonovom optrčavanju Olea Kvista, samo minut posle primljenog gola.

Posle tih 6 pobeda došlo je vreme a prvi poraz, ali kakav – na EP 1984. Obe ekipe startovale su porazima, pa je meč drugog kola na lionskom Žerlanu bio borba za opstanak na turniru. Možda bi Jugoslavija imala izglede u toj borbi da Tomislav Ivković nije primio dva neverovatna gola u prvih 15 minuta, a razgoropađeni severnjaci su onda terali do 5:0.

Sledeći okršaji vođeni su u borbi za put u Švedsku. Kopenhaški meč pripao je Jugoslovenima, koji su sačekali svoju šansu i u drugom poluvremenu zabeležili ključnu pobedu. Na Marakani dominirali su Danci, koji su pored dva Kristensenova gola imali i prečku Poulsena i zasluženo trijumfovali. Od tog trenutka srpsko-crnogorski deo Jugoslavije nije se sreo sa Dancima, ali ostali iz kraja su ih viđali često.

Najozbiljniji okršaj sa ex-YU timovima Danska je imala na EP 1996, kada su Šuker i drugovi napunili Šmajhelovu mrežu (3:0) i ostavili branioce trofeja u grupi. Po pravilu Danska ima manje uspeha od rivala sa ovih prostora, od četiri ex-YU selekcije koje je srela od raspada federacije, negativan skor ima protiv BiH (1-1-2), protiv Hrvatske (2-1-2) i Makedonije (1-1-1) ima slabiju gol-razliku, a samo protiv Slovenije dominira (4-0-0).

Indikativno je da se Danci često muče sa Balkancima kod kuće. Na Parkenu su pobeđivali Hrvatska (1:0, 2004) i Bosna i Hercegovina (2:0, 2003). Zauzvrat Danci su vrlo tvrdi kada posete ove krajeve – Bosancima su odoleli 2003, izborivši plasman na EP, Hrvatima po splitskoj buri 1997, pa ih na istom mestu dobili dve godinje kasnije, Slovence su pobedili na oba gostovanja.

Selektor: Morten Olsen

Morten Olsen ima 65 godina i verovatno će uskoro u penziju, a kada ode, nedostajaće svakome ko pažljivo prati fudbal. Inovator kao igrač i kao trener, fudbalom se bavi od osme godine, prvu karijeru okončao je tek sa 40, a odmah zatiim se preselio na klupu, pa je već punih 57 godina svakodnevno u fudbalu.

Olsen je kao igrač relativno kasno ušao u profesionalizam (sa 23) i postao igrač svetske klase (tek posle tridesete u Anderlehtu), ali je to nadoknadio dugovečnošću. Kao trener je već u prve dve sezone osvajao titule sa Brendbijem, a 1998. na klupi Ajaksa izborio je duplu krunu, što Luju van Galu nije uspelo u prethodnih 6 godina (Ajaks je u poslednjih 30 godina osvojio samo dve duple krune). Reprezentaciju je preuzeo 2000, i sasvim je moguće da će sa njene klupe u penziju. U njenom dresu igrao je 102 utakmice tokom 20 godina.

Njegovo nesvakidašnje igračko iskustvo predstavlja ključnu osnovu za njegovu fudbalsku filozofiju. Okolnosti su ga pomerale sa pozicije na poziciju, omogućavajući mu da iz svog ugla sagleda specifičnost igre na svakom delu terena, čak i u različitim ulogama, ali uvek u atraktivnom i napadačkom stilu.

Počeo je kao desno krilo, ali je na prelasku u seniorske dane morao da promeni poziciju, jer je njegova ekipa B1901 već imala dobrog igrača na tom mestu. Posle mnogih promena ustalio se kao plejmejker, da bi nekoliko godina kasnije promenio ulogu, a ne i mesto na terenu, pretvorivši se u defanzivnog veznog igrača, gde će provesti najveći deo karijere.

Ipak, teška povreda 1982. uticala je da ga trener Anderlehta Tomislav Ivić vrati na mesto libera, što se ispostavilo kao pun pogodak. Iako je već imao 33 Olsen je tek tada stigao na novi nivo i postao ključni faktor u velikom usponu kluba i reprezentacije. U doba kada su defanzivci pre svega bili snažni i čvrsti njegova tehnika, inteligencija i pregled igre bili su nezamisliva prednost, odlično je predviđao poteze protivnika, lako iznosio loptu i po potrebi vukao je do same ivice protivničkog šesnaesterca, praveći višak.

Anderlehtova ofsajd-zamka iz tog vremena jedna je od najčešće izučavanih, u rangu Arsenalove iz doba Džordža Grejema (rane 90-te, sjajna referenca u filmu „Full Monty – Do gole kože“). Ivićeva odbrana nije samo istrčavala da iza sebe ostavi bespomoćne rivale, već se i iznenada ustremljivala na igrača sa loptom, ostavljajući ga bez ikakvih opcija.

Rezultati nisu izostali – tri titule i Kup UEFA, a na odlasku iz kluba Olsen ih je ostavio na prvom mestu u Evropi po UEFA koeficijentu. Kasnije se u Kelnu vratio na mesto zadnjeg veznog, gde je proveo tri poslednje sezone u karijeri.

Morten je seo na klupu Brendbija u januaru 1990. i u naredne 2 godine postavio standarde, osvojivši dve vezane titule (prvu sa 11 bodova razlike, što je bilo nezamislivo u doba kada je pobeda nosila 2 boda) uz nestvarnu sezonu u Kupu UEFA – preko Ajntrahta, Leverkuzena i Torpeda BIF je stigao do polufinala i ispao od Rome golom dva minuta pred kraj revanša.

Brendbi je naredne sezone jedva izbegao finansijsku katastrofu i sa samog vrha tabele pao u sredinu, a Olsen će u Keln, gde je spasao tim ispadanja i omogućio mu malo stabilnosti u takođe teškoj finansijskoj situaciji. Sledeći posao potpuno će mu odrediti ostatak karijere – po van Galovom odlasku on je u leto 1997, preuzeo Ajaks. Osvojio je sa njim duplu krunu, ali mu je prethodnik bukvalno radio o glavi, vrbujući najbolje igrače za Barselonu. Razočarani Danac napustio je klupu amsterdamskog kluba, ali je taktičko-tehničke ideje Krojfovog kluba poneo sa sobom.

Još u to doba on je potpisao ugovor sa DBU, po kojem se obavezao da preuzme reprezetnaciju posle EP 2000, kada Bo Johanson napusti kormilo. Od leta 2000. on kontinuirano vodi dansku selekciju, menjajući često igrački kadar, ali gotovo nikad koncepciju. Odveo je tim na 4 velika takmičenja i dvaput prošao prvu fazu. U nekoliko navrata spremao se da napusti poziciju, ali je ipak ostajao

Kada vam igrači priđu i zatraže da ostanete, vreme je da se zamislite“, objasnio je promenu odluke Olsen.

Tako je stigao i do Beograda, ove novembarske večeri.

Taktika

Osnovna taktika 1986. i 2014.

Danski fudbal oduvek se, i mnogo pre zlatnog Pjontekovog doba, bazirao na vrhunskoj tehničkoj pripremi i agresivnoj napadačkoj igri, iako je defanzivna čvrstina bila Sepova ključna karakteristika. Dolazak Mortena Olsena na prelazu vekova doneo je veliku taktičku promenu – stari sistem 4-4-2 (do kraja osamdesetih 3-5-2) ustupio je mesto „ajaksovskoj“ formaciji 4-3-3 i njenoj alternativi 4-2-3-1.

Osnova te taktike je žestok pritisak na protivnika kada ima loptu i konstantni napad, uz korišćenje devet fudbalera (svi osim jednog od štopera) u raznim fazama napada. Bekovi su izuzetno ofanzivni, ali su krila zapravo posebno oružje, jer kod promene strane oni koriste prostor i tako otvaraju odbranu protivnika, uz opciju sopstvene realizacije ili asistencije.

Sve to danas deluje potpuno logično i u skladu sa modernim tendencijama širom Evrope, ali vodite računa da Olsen na ovakvom stilu insistira još od 2000, dok engleski klubovi i Nemci (ni klubovi, ni reprezentacija) nisu ni pomišljali na toliko ofanzivni pristup.

Promena taktike počiva na Olsenovim uverenjima, ali mu izbor zaista i nije bio težak. Sa krilima kakva je imao na raspolaganju (Denis Remedal, Jesper Grenkjer, u mlađim danima i Martin Jergensen), sa tandemom Gravesen-Tefting (ćelavi i ćelavi, zbunili su i gazde Reala), sa Tomasonom koji je mogao da igra i najisturenijeg napadača i podršku napadaču, i snažnim Ebeom Sandom pred protivničkim golom, sistem se sâm nametao.

Ključna razlika tokom prethodnih sezona odnosila se na poziciju plejmejkera/povučenog napadača (otud opcije 4-3-3 i 4-2-3-1). Tomason na toj poziciji (iza Sanda, kasnije iza Bentnera) igrao je sasvim blizu napadača, često koristeći to što najistureniji odvuče veliku pažnju odbrane, što mu je otvorilo prostor za 52 gola u dresu reprezentacije. Jergensen je sa godinama, kada više nije mogao da dribla u trku, ulazio u sredinu i dešavalo se da on igra na tom mestu, što je značilo veliku fleksibilnost po širini, ali ne i dovoljno nesporedne pomoći napadaču.

Eriksen, koji je posao preuzeo posle SP u Južnoj Africi, voli da učestvuje u ranoj fazi izgradnje napada i zato tim mnogo zavisi od priključivanja krila, jer usamljeni napadač nema mnogo izgleda. Ako još taj napadač nije Bentner (njegova suspenzija i povrede dovoljno često su pružali priliku da Olsen proveri kako to izgleda), problem ume da bude i prevelik, što je potvrdilo prvo poluvreme u Elbasanu.

Ostale pozicije funkcionišu prilično slično tokom svih ovih godina – jedan štoper (već dugo Ager) služi kao dodatna opcija u iznošenju lopte, bekovi takođe aktivno učestvuju u napadačkoj fazi, bilo preko krila, bilo ulaženjem u sredinu, uz opciju šuta. Krila i glavni napadač najviše podsećaju na Olsenove igračke dane: špic mora da igra leđima, da ima solidnu tehniku i priličnu snagu, da bude okretan u mestu, ali ne i mnogo brz i pokretljiv. Zauzvrat krila moraju da budu dobri dribleri, ali pre svega brzi igrači koji love svaku rupu u odbrani. Denis Remedal je definisao tu ulogu, postigavši 21 gol, iako u klubovima nikad nije bio ni izbliza tako dobar.

Ograničen broj vrhunskih igrača (logično, u zemlji od 5 miliona stanovnika) činio je izbore selektora lakšim – poziciju desnog beka sve vreme pokrivali su Helveg, pa Jakobsen; rotacije na sredini počele su tek povlačenje Tefftinga pa Gravesena, a tek su Bentnerove povrede naterale Olsena na mnoge eksperimente u napadu.

Stabilnost pod upravom istog selektora dovela je dotle da Danci od najmlađih selekcija (U15) pa do seniora već punu deceniju igraju iste sisteme. U tolikoj zemlji veliki procenat igrača prođe kroz mlađe selekcije državnog tima i do seniorskog doba bukvlno svaki kandidat za reprezentaciju tačno zna šta se od njega očekuje na kojoj poziciji.

Ovde možda leži i najveći problem danskog reprezentativnog fudbala – prilično je predvidiv i nedostaje mu plan B. Čim se negde pojavi problem, a u poslednje 2 godine to je efikasnost, vrlo ga je teško prevazići. Prošle kvalifikacije Danci su počeli sa 2 boda iz tri meča (Češka, Bugarska, Italija) u kojima su zbirno imali skoro 2 sata igrača više i skoro četvorostruko više udaraca na gol od rivala (protiv Čeha 22-3, rezultat je bio 0:0). Protiv Jermenije su imali 14-5 u šutevima na gol i izgubili 0:4.

Još jedna slaba strana danskog stila igre je u tome što se upravo na najjačim oružjima može napraviti kontraudar. Timovi (i u klupskom fudbalu) često puštaju Agera da povede loptu visoko, znajući da oduzimanje lopte tako visoko vodi u laku kontru. Slično je sa bekovima, čiji izleti ostavljaju prostor po boku. Kjer je tradicionalno sklon početničkim kiksevima, a mladi Hejbjerg, čije mesto u timu je zapravo ulaganje u budućnost, kriv je direktno za polovinu primljenih golova u poslednjih pola godine. Ako na to dodate neredovnu efikasnost napadača i Eriksenovu tendenciju da nekad nestane sa terena, eto jasnog recepta za neutralizaciju Danske. Srbija bi mogla da iskoristi još jedan tradicionalni danski problem – lošu organizaciju defanzivnih prekida, koji su ih uništili 2010.

Beta/AP

Olsen je kroz celu karijeru bio pristalica Krojfovog i Gvardiolinog učenja i žestoki kritičar ekstremno defanzivnog pristupa igre, a ovog proleća javno je optužio Žozea Murinja da ubija fudbal, kada je u uzastopnim mečevima sa Atletikom i Liverpulom „postavio autobus“ ispred svog gola.

To ne znači da po potrebi neće igrati čvrsto u odbrani – na EP 2012. Olsen je u „grupi smrti“ (Holandija, Portugal, Nemačka) potpuno promenio plan igre u odnosu na uobičajeni, prepustivši teritoriju, ali ne u toj meri i posed lopte. Danci su protiv tri izuzetno jaka napada zatvarali puteve ka svom golu, i u pritisak su ulazili tek u finišu mečeva sa Portugalom i Nemačkom, koje su gubili. Kvantitet je tako žrtvovan za dobijanje kvaliteta – iako su najmanje puta šutnuli na gol, bili su prvi u procentu iskorišćenosti šuta (svaki peti je bio gol), a treći po procentu lopti koje su išle u okvir (50%). U grupi iz koje im niko nije davao šanse za prolazak završili su sa jednom pobedom i dva minimalna poraza.

Nasleđe Mortena Olsena trebalo bi da potraje i posle njegovog povlačenja, ne samo zato što u danskom timu tip i funkcija igrača imaju veću ulogu nego ime. Njegovi glavni sledbenici Morten Vighorst (sećate ga se iz Seltika, a stariji i iz meča u Humskoj 1991, kada je danska U21 selekcija pobedila jugoslovensku 6:2, a on bio glavna zvezda) i Tomas Frank već rade dobar posao.

Frank, koji je veći deo karijere proveo na čelu U15, U16 i U17 selekcija, iste ideje sada sprovodi u Brendbiju, gde se posle godina agonije formirala lepo balansirana ekipa sa nekoliko iskusnih reprezentativaca (Ager, Kalenberg), nekoliko nordijskih zvezda (Elmander, Puki, Hradecki), i nizom talentovanih momaka koje već godinama izbacuje škola kluba iz zapadnog predgrađa prestonice. U svakom trenutku na terenu su 3 do 6 igrača do 20 godina, koji konačno imaju nekog iskusnog za oslonac.

Vighorst, koji je dve godine vodio U21 selekciju, preuzeo je AGF Orhus, tradicionalnog velikana koji je proletos ispao iz lige. Između ta dva posla on je godinu dana bio asistent u Svonsiju, gde mu je šef bio Mihael Laudrup. Upravo je Laudrup, kao fudbalska ikona u svojoj zemlji, Olsenov izbor za naslednika.

U svakom slučaju Danska je tim za koji radi vreme. Sa velikim brojem talentovanih momaka koji tek prave ime u seniorskoj konkurenciji ova geeneracija bi mogla da dostigne vrhunac na SP 2018 ili EP 2020.

Zvezde

Beta/AP

Pre nego što se pozabavimo Kristijanom i ostalim imenima, pravi je trenutak da se neka reč posveti mentalitetu, kao jednoj od najvećih prednosti Danske. Danci su narod koji je čak i u današnje doba globalizma ekstremno patriotski orijentisan (dovoljno je provesti tamo pola sata ili videti ponašanje kraljevske porodice dok gledaju rukometnu reprezentaciju na OI) i u trom smislu lišen bilo kakvih inhibicija koje bi politika ili drugi faktori podele mogli da izazovu.

Za razliku od mnogih drugih selekcija, danski fudbaleri tradicionalno bolje igraju u dresu nacionalne selekcije nego za svoje klubove, trebaju li vam bolji primeri od Tomasona i Remedala iz prošle generacije, ili Niklasa Bentnera iz ove. Iako potpuni profesionalci, oni u crvenom dresu zaista pronađu dodatnih 10 posto snage i koncentracije, zbog čega se ne boje nikoga.

Zato na velikim turnirima i u takmičarskim utakmicama redovno pobeđuju na papiru jače od sebe - u poslednjih 30 godina pobeđivali su Italiju, Španiju, Francusku (2 puta), Holandiju (2 puta), Portugal (3 puta), Nemačku (2 puta), Argentinu. Od ekipa druge klase takvim skorom ne može da se pohvali niko, čak ni Hrvati.

Kristijan Eriksen je bez sumnje prvo ime modernog danskog fudbala. Momak koji će tek za tri meseca napuniti 23 u Beogradu će igrati 49. meč za reprezentaciju. Rođen na ostrvu Fin, nedaleko od Odensea, Kristijan je već sa 16 godina krenuo u Ajaks, koji poslednjih godina kontroliše skauting u Danskoj daleko najbolje (Fišer, Šene, L.Andersen, Bojlesen...). Još pre osamnaestog rođendana ušao je u prvu postavu amsterdamskog kluba i vrlo brzo postao njegov ključni igrač.

Iste godine preuzeo je kontrolu nad igrom reprezentacije i od tada nema adekvatnu zamenu. Šokantno deluje činjenica da za njim nije vladala jagma tokom leta 2013, kada je prešao u Spurse za relativno skromnih 13.5 miliona evra (Lamela je plaćen trostruko više). Eriksen je od dolaska u London nedvosmisleno najbolji igrač ekipe, iako je u poslednjih mesec dana van forme i ima problema u odnosu sa menadžerom (dobrim delom i zato što Poćetino favorizuje zemljake).

Fantastičan na lopti, odličan u kretnji bez nje, Eriksen je igrač od koga počinju sve opasne akcije i konstantno je u vrhu Premijer lige po broju sekundarnih asistencija, kada njegove lopte kroz odbranu pronalaze igrača koji samo skrene ka strelcu. Iako deluje sitno (sa 177cm bio bi među najnižima u danskoj selekciji i pre tri decenije) ne izbegava odbrambene dužnosti i ima snažan šut, a iz slobodnjaka je u evropskoj eliti.

Danijel Ager je kapiten nacionalnog tima, apsolutni ljubimac navijača i ikona danskog fudbala. Kada je u leto 2005, posle jedne cele seniorske sezone, odlazio iz Brendbija u voljeni Liverpul, obećao je da će se vratiti. Ako mu neko nije poverovao, prevario se. Devet godina kasnije postao je višak u planovima Brendana Rodžersa (koji se sada izvesno gorko kaje zbog te procene), a uprkos brojnim ponudama vratio se u Dansku pre nego što je napunio 30 godina.

Ager je beskompromisni štoper koji zna fudbal i neretko voli da povuče loptu napred. Ako mu ostavite previše prostora, nije mu problem da sa 30 metara pocepa mrežu, a zna da preti i posle prekida, što mu je donelo 12 golova u dresu reprezentacije. Problem je u tome što je posle godine na obodu prvog tima još uvek daleko od potpune fizičke spremnosti, pa se svako malo povređuje.

Beta/AP

Niklas Bentner je sigurno jedna od najneobičnijih figura modernog evropskog fudbala. Sa fizičkim predispozicijama i tehničkim znanjem koje ima, Lord Bentner je mogao da postane lajt verzija Zlatana Ibrahimovića, a Arsen Venger je u njemu video tip igrača koji mu je potreban i potrošio silne godine dok konačno nije pogodio sa Žiruom.

Bentnera, međutim, koči glava – nezreo preko svake mere, on nije razvio dovoljno profesionalan stav prema igri, a šokantno zvuči da je prave gluposti počeo da pravi tek posle 24. rođendana. Zato je u poslednje dve i po godine odigrao samo 35 klupskih utakmica i dao samo 4 gola. U januaru puni 27, igra u trećoj velikoj ligi (Volfzburg) i ovo mu je realno poslednja prava šansa da se probije u evropski vrh.

Kada obuče dres reprezentacije, on se potpuno transformiše. Nije to prikazano samo u 24 gola koja je postigao, već i u kompletnom ponašanju. U Elbasanu je raznosio Albance, omogućio izjednačujući gol i šansu za pobedu, pre godinu dana je sâm izneo utakmicu sa Italijom, na EP 2012. zamalo nokautirao Portugalce, svoje omiljene mušterije. Ako mu se igra, zastrašujuće je teško zaustaviti ga, a najveća vrlina mu je što takvom igrom razigrava saigrače.

Najmanje upadljivi član ključne četvorke je Vilijam Kvist. Omiljeni igrač Mortena Olsena još iz doba kada se mučio da pronađe pravo mesto u sopstvenom klubu (FCK), Kvist podseća na selektora po svojoj raznovrsnosti (nije bio napadač i golman, sve ostale pozicije je pokrivao tokom karijere) i sposobnosti da istovremeno obavlja obe osnovne funkcije na sredini terena.

Po pravilu je među igračima sa najvećim brojem i najvećim procentom tačnosti dodavanja, nesebičan i savršeno svestan uloge na terenu, distribuira loptu bez zadržavanja do svojih tehnički jačih saigrača, kakvi ga okružuju sa svih strana. Sa druge strane se ne libi da iskoristi snagu, ali i dobro čita igru, čime doprinosi da Danska bude po pravilu neočekivano visoko na listi selekcija po broju presečenih pasova.

Kvist je celu karijeru prošao ispod radara, igrao je godinama za Kopenhagen, a tek pred kraj boravka u klubu izborio za omiljenu poziciju zadnjeg veznog. Mučio se i u narednim klubovima (Štutgart, Fulam), a sada je u Viganu, u drugom engleskom rangu. Međutim, njegov talenat ne promiče znalcima – pre godinu i po Simeone je hteo da ga dovede u Atletiko, ali je zapelo oko obeštećenja, jer su „Jorgandžije“ dotle još bile u veoma teškoj finansijskoj situaciji.

Od četiri ključna igrača Kvist je jedini za koga sa stoprocentnom sigurnošću možete da kažete da će uvek biti na visini zadatka. Sva četvorica imaju od 48-66 nastupa za Dansku, a osim u slučaju povreda igraće bar još po 4-5 godina.

Kada bude došao red na revanš na ovom mestu će verovatno biti dopisano ime Kaspera Šmajhela, koji ima gene najboljeg nordijskog golmana u istoriji a sada i nešto premijerligaškog iskustva. Šmajhel je još uvek na samo osam nastupa za državni tim, ali ima sve predispozicije da dostigne Tomasa Serensena, ako već ne svog oca.

Postava Danske

Beta/AP

golman: Šmajhel (S. Andersen)

štoper (2): Ager / Kjer / Bjeland

desni bek: Bojlesen /Simon Poulsen / Vas

levi bek: Jakobsen /Ankersen / Knudsen

centralni vezni (2): Kvist /Hejbjerg /Kalenberg /J.Poulsen / Tomsen

plejmejker: Eriksen (Kalenberg / Kron Deli)

krilo (2): Kron Deli / Vibe / Beh / N.Jergensen /Jurari / Brejtvejt / Šene / Kusk

napadač: Bentner / Kornelijus / Rasmusen

U idealnim okolnostima starteri su: Šmajhel, Ager, Kjer, Jakobsen, Bojlesen, Kvist, Hejbjerg, Eriksen, Kron Deli, Vibe, Bentner.

Komentari 13
Čitajte
Pošalji komentar

Sport

Portugal – Ronaldo i još desetorica Portugalaca

Kada se pomene Portugal većini ljudi prvo na pamet padne fudbal. Mlađe generacije fudbalsku reprezentaciju Portugala pamte kao tim od koga se uvek mnogo očekivalo, mada nisu uvek uspevali da opravdaju velike ambicije. U poslednjih dvadesetak godina kroz reprezentaciju ove iberijske države prodefilovali su asovi poput Luiša Figa, Rui Košte, Deka i Kristijana Ronalda. Ipak nije uvek bilo tako, Portugal se može okarakterisati kao najmlađa fudbalska sila.

Sportska redakcija B92 nedelja 16.11. 16:00 Komentara: 11

NCAA: Ko su novi NBA kandidati?

Počela je nova NCAA sezona, prva posle jednog od najboljih draftova u poslednje dve decenije u NBA ligi, pa su tu i nova imena o kojima će se pričati u budućnosti.

Na proleće su se NBA timovi otimali oko Endrua Viginsa, Džoela Embida, Džabarija Parkera, Arona Gordona, Dantea Eksuma, Markusa Smatra, Džulijusa Rendla, Nika Stauskasa, Darija Šarića, Jusufa Nurkića, Šabaza Nejpijera.

O njima se pričao još prošle godine u ovo vreme kada je počinjala NCAA sezone, a ko su momci o kojima se sada priča i piše.

Aleksandar Kovačević subota 15.11. 22:00 Komentara: 9