“ Krunu ne diraj !!”

Tim rečima me je na put u London otpozdravio moj urednik i prijatelj, već ranije pomenuti dr. Šaranović (ko je uzaludan čitao moje tekstove iz Poljske, zna o kome se radi; ko je bio pametan i to sve lepo preskočio… ukratko jedan čika doktor koji je postao urednik na B92!!!). To što me je tako otpozdravio samo po sebi je čudno, pošto je dotični pripadnik one druge Srbije (mi normalni je zovemo pogrešne Srbije), tako da mi nije baš bila jasna poruka, kako to da zakleti republikanac brani monarhiju (koja može sama sebe da odbrani i od ET-a a kamoli od Mua), ali kako je u Srbiji sve moguće i Vuče i general Jovo K. da budu na istoj strani, ništa me ne može iznenaditi kod njih.

Na kraju krajeva u Londonu nema toliko Čeha i Poljaka, pa ne vidim čemu strah, a ionako sam pokvario odnose na relaciji B92 – Srednja Evropa, da ni Mrkin koridor 275 ne može to poraviti.

Bilo kako bilo, prvu minu mi je dr. postavio letom u 6 ujutro. Ko normalan, osim mene i Zlaje (on je snimatelj, primetićete egzotiku kod imena naših snimatelja: Vule, Crvle, Zlaja… još samo da dođu Mirko i Slavko i stvarno smo sve imali… Za utehu mi je to što je i Zlaja vrhunski snimatelj pa bar nesto od dr.-a pozitivno). Dakle toliko je sati koliko je… niko se ne smeje, samo Serbi plaču što im tetke i teče idu u Antaliju ili Šarm el Šejk, pa se spominju majke, očevi, pa Bog (on nikako ne može da bude preskočen iz neke naše psovke, mada mi nije jasno šta nam je to loše učinio), ”pa kad ćeš se vratiti… za deset dana… jaoj već mi nedostaješ”. Niko nije odustao od puta.

Nakon što sam i plombu sa zuba skinuo kako bih prošao skener, ulazimo u avion nemačke kompanije. Sve čisto, stjuard plavušan iz onog dela muškog roda koji je blizak drugoj Srbiji, tako bar drži ruke i pevuši dok govori. Vrlo uslužan, odgovara na sva pitanja ima vremena za svakoga. A u avionu Milorad Petrović koji svojoj deci Milanki i Radovanu lepo na srpskom kaže ”C gajtn flugntaht, di gajle niht aligajtner funfming. Milanka und Radovan…”, i tako to baš kako ga je Vuk Karadžić podučio…

Sleteli u Minhen. Zlaja mora da zapali cigaru, ode u konclogor za takve kao što je on, tamo se ništa ne vidi, dva metra sa jedan metar su dimenzije a njih pedeset… I još stakla providna da mi “normalni” vidimo šta ovi mučenici sebi rade… Bledoliki Zlaja i moja malenkost idemo u drugi avion, pasoš gleda pravi Nemac, iz Bangladeša, te pita šta mi hoćemo da radimo tamo. Jedva se suzdržah da kažem da idem da osvojim zlatnu medalju jer nema ko za našu Srbiju da je osvoji, ali prećutah. Te gleda vizu, gleda nas, svi prolaze i gledaju nas kao neke osuđenike, pa proverava da li je viza prava (ma jok, mi je sami štampali), pa se sažali požele nam srećan put.

Sletesmo na Hitrou… Ljudski rod ide u red gde idu ljudi, a neljudi imaju jasno napisano gde treba da idu, ili bolje reći idemo… Mi i Ameri i Japanci i još neki pripadnici azijatskog naroda. Vrlo ljubazan službenik gleda pasoš, pita razlog posete, rekoh Olimpijske igre, osmehnu se i požele nam uspešan boravak. Iza se cuje kako grla muču u redu, odlazim po kofere.

Beta/AP

Sve vreme od kada sam se probudio neki čudan osećaj me je obuzeo… Satima sam, za vreme puta, pokušavao da dokučim o čemu se tu radi, neka nervoza, pa melanholija… ne znam. A onda sam izašao iz Tube-a i bi mi odmah jasno… pa ja sam tačno petnaesti put u Londonu, od 1978. do danas sam bio tačno toliko puta (majka radila u avio kompaniji, pa free karta, pa pubertet, pa ludilo početkom devedesetih, pa ludilo posle petooktobarskih promena, sada ludlio sa Tomu i njegovi štrumfovi… mislim, stalno neko ludilo kod nas) i nakupih ja toliko dolazaka. Neobično sam vezan za ovaj grad, nije najlepši (daleko od toga), nije ni najkul, ali je očaravajući… šarmantan… sa muzejima koji su puni legalno dobijene robe i one koja je “legalno” doneta… sa ljudima koji su uvek tri veka ispred svih nas ostalih u shvatanju života i njegove vrednosti. Ako negde postoji multi-kulti život, onda je to ovde (dobro, ima i ovde odstupanja po tom pitanju, ali ostatak sveta je Teksas za London kada je o tome reč). Na kraju krajeva, ovde su Del Boj i Rodni i FK Milvol i svi zbog toga odmah u stav mirno.

(Stari šmekeri, to su oni likovi iz kraja koji su osamdesetih “palili” iz zemlje u “zezanje”, naučili su me da je prvi korak Prag (na tom koraku su ostali oni koji su me napadali kako ne razumem Čehe), pa London… i posle toga Njujork i tvoj je svet). Ja sam, pogađate, stigao do Londre… U Njuzu ću otići ako me dr. Šaranović pošalje da skačem bandži-džamp, bez žice sa Empajera… Ne vidim zbog čega će se smilovati i poslati me tamo… Ali meni je London dovoljan, i više od toga.

Zadivljeno šetam gradom, potpuno se ne sekiram što smo opet bez medalje, iako smo u nedelju očekivali još jednu… I jedna je više nego sjajna, a kamoli dve, kada imamo u vidu koliko država decenijama unazad ulaže u sport!!!

Odlazim na jedno mesto na koje uvek odlazim kada dođem u London, nema veze sa OI… Ima veze sa nekim periodom od pre više od dve decenije… kada sam nešto “duže” boravio u tom gradu.

Sutra na tu smotru zvanu OI 2012…