Što dobili na mostu, izgubili na ćupriji

Izlazak iz poslednje krivine pre cilja kandidati u trci za predsednika Srbije iskoristili su za gurkanje laktovima i podmetanje nogu konkurenciji (tu ne važi pravilo »o konkurenciji sve najbolje«), s tim da glavni favoriti i oni koji ih slede imaju problem narušavanja vlastitog profila izgrađenog u javnosti – pre svega kada je reč o novom ruhu koje su navukli u želji da pobede na izborima.

Prearanžiranje poznatog nastupa utiče na prijem u ciljnim grupama kojima se obraćaju. Da li se radi o zbrci unutar izbornih štabova, da li ekipe koje rade na njihovom imidžu daju baš prave savete, da li su naši predsednički kandidati previše sujetni da bi prihvatili primedbe sa strane, tek grešaka ima na pretek, a oštar tempo trke kao da im nameće neprestano nove.

Tako je Miroljub Labus u želji da upeca koji glas pride, postao neko sebi pomalo stran naprasno uključivši versko-narodnjački imperativ u svoje predstavljanje. Pitanje je da li će ikoga ubediti van onih koji su mu naklonjeni u krugu mlađih osoba, obrazovanih i orijentisanih ka Evropi, ali zato ove iste sasvim sigurno zbunjuje. Naravno, u redu je kada čovek ne želi da bude prepoznat kao bezdušni tehnokrata, menadžer ili kakav intelektualni frižider, ali koliko je ispravna njegova odluka da svoju kampanju počne baš na Preobraženje i šta bi to trebalo da znači za one koji misle da je Labus u pravu što želi da postane predsednik svih građana?

Da li je sasvim dobro razmislio pre no što je odleteo helikopterom u Hilandar, ako se ima u vidu da su posle prethodne posete izvesnog bivšeg predsednika Srbije, monasi oprali travnjak kojim je gazio. Verovatno Labusove pristalice shvataju sve to kao deo njegove taktike i spremni su da mu progledaju kroz prste, ali da će time ubediti neodlučne, ostaje pod znakom pitanja. Upravo je o nijansama reč: ljudi imaju intuiciju kada procenjuju integritet i karakter ličnosti, a detalje koji odudaraju, lako uočavaju.
Labus bi morao da svoj politički nastup usmeri na buđenje pasivnog dela biračkog tela, na one koji ne veruju u boljitak, ne čitaju novine i ne žele da »učestvuju u još jednoj prevari« jer ne očekuju poboljšanje životnih prilika ovde i sada, a ne da (im) poručuje kako želi da radi za budućnost, jer veruje da pravu dobrobit od njegovog delovanja »nećemo iskusiti ni mi ni naša deca, nego tek naši unuci« (prilikom predstavljanja na RTS-u).
To je već ozbiljna greška: lepo je ne biti demagog i ne obećavati kule i gradove za razliku od većine ostalih kandidata sklonih crno-belom
predstavljanju stvarnosti, ali takva izjava se graniči sa teškim pesimizmom. Pogotovo što i sam Labus smatra da do 2010. godine možemo da stignemo Mađarsku koja je posle dvanaestak godina tranzicije već ušla u klub 30 najbogatijih zemalja u svetu, a naše stručnjake tapšu po ramenu u važnim međunarodnim finansijskim ustanovama smatrajući da smo se već uključili na traku za preticanje drugih u regionu. Ako se radi o investiciji za budućnost, delo mora biti na videlu mnogo pre pristizanja unuka, u skladu sa onim koliko bude omogućavao kreditni potencijal čitave zemlje: niko ne očekuje da bi trebalo da uskočimo baš u »mercedesa«, ali u neko pristojno vozilo srednje klase – zašto da ne?

Dr Vojislav Koštunica igra na kartu doslednosti, predvidljivosti i sigurnosti, ali je njegova retorika počela ozbiljno da se urušava pa i da dobija nekontrolisane akcente sa upuštanjem u politički klinč – gde mu je iskipelo mnogo što šta kontraproduktivnog. Ovaj u suštini izraziti predstavnik desnog centra, i njemu primerene umerene pozicije, ponekad stavlja na nos ekstremističke naočare, ne vodeći dovoljno računa o priči kojom se obraća svojim pobornicima ali i široj javnosti.

Tako je u ciglo nekoliko dana bio prinuđen da objašnjava smisao svog patriotskog govora u Malom Zvorniku koji je dobio izrazito negativne konotacije u Bosni – i to ne samo u Federaciji, nego i u Republici Srpskoj bar prema reagovanju tamošnjeg premijera Ivanića – ali i u Sjedinjenim Državama gde se taman zatekao u državničkoj poseti. Kasnija zahvalnica američkog predsednika Buša za »nemerljiv doprinos Srbije u borbi protiv terorizma« pokazala je da u administraciji Koštuničina izjava nije shvaćena ozbiljnije od uobičajenog predizbornog preterivanja, ali, opet...

Zatim je Koštunica uhvaćen u raskoraku sa izjavama o uspešnosti reformi u Srbiji (superlativi u Sjedinjenim Državama, pokude o istima u zemlji). Konačno, svojom primedbom na račun stručnjaka koji vode našu zemlju ali imaju pored našeg i strani pasoš, uspeo je da u očima šireg auditorijuma zabeleži veličanstven autogol. LJudi su naime u tim rečima prepoznali popularnog srpskog ministra finansija Božidara Đelića, koji ne samo da odaje utisak radnog, poštenog i spretnog čoveka, nego i izuzetno sposobnog stručnjaka koji je posle niza paćeničkih godina uspeo da poveže niti državnog budžeta i zatvori ga za upade sa strane. Đelić nikako nije zaslužio da po kratkom postupku bude uklonjen sa jednog od osetljivijih mesta u državi i proteran iz zemlje kao uljez.

Time je Koštunica pokazao nedostatak političkog sluha, ali i posredno skrenuo pažnju na svoj najveći problem: da nije u stanju da okupi tim sastavljen od ljudi većeg formata sa jasnim planom šta će uraditi ako preuzmu vlast. Porediti njegove bezbojne birokrate koji često ne prate viziju vođe DŠ, ali su se u zamašnom broju okupili oko njega, sa jednim Đelićem koji i pored ni malo nežnog programa kojeg sprovodi budi prijatan utisak u javnosti, uvek ide na štetu ljudi iz Koštuničinog okruženja. Opet, su dakle, propusti u nijansiranju i dizajniranju ukazali na ozbiljnije teškoće nego što bi to čovek rekao na prvi pogled.

To što je nekada neprikosnoveno najpopularniji političar u Srbiji spao na tri puta manju podršku i kroz kampanju ne može značajnije da popravi svoj rejting (rame uz rame je sa Labusom), samo govori o tome koliko je njegov nastup traljav. Koštuničina odluka da se ogluši o Labusov izazov i ne izađe na TV megdan, može ga skupo koštati jer ukazuje na nedostatak hrabrosti što na našim prostorima nije baš na ceni.

I konačno, kada je reč o čoveku svakojakih ekstrema Vojislavu Šešelju, i za njega važi da je izneverio svoj put. Šešelj je bio poznat kao tip sa neverovatno prodornim političkim marketingom: neko ko vrti krajnje jednostavnu ploču sa uvek istom pričom koja se lako pamti i koju je besomučno bio u stanju da ponavlja ne žaleći truda da dospe do krajnjeg korisnika poruke. Sada je njegova kampanja gotovo neprimetna: prođe i po nekoliko dana da se uopšte ne pojavi u medijima. Doduše on se žali na blokadu, ali nije tačno da i lokalni mediji prate u stopu ljude iz vlasti, a od toga je, ne treba zaboraviti, krenuo i DOS menjajući situaciju u svoju korist. Kao da ga više zaokupljaju prateće okolnosti nego sami izbori, njegovi nekada razorni nastupi, potpuno su prešli u drugi plan.

Uopšte uzevši, dosadašnji tok kampanje za izbore doneo je veoma malo iznenađenja i veoma mala pomeranja u raspoloženju birača, bar prema sondažama agencija za ispitivanje javnog mnjenja. To još uvek ne mora biti konačno stanje stvari, ali po onome šta se dešava, možemo zaključiti da su kroz kampanju – kandidati veoma malo napredovali u odnosu na svoje početne pozicije. U pokušaju da pokažu nešto više, nisu dobili gotovo ništa, sa izuzetkom Labusa koji je napravio najmanje krupnih grešaka, a izbori će pokazati da su neki od njih izgubili – poprilično.

Ugasli stari žar

Činjenica da se pojavio kandidat građansko-liberalne orijentacije poput Miroljuba Labusa koji prema poslednjim merenjima raspoloženja birača (agencije Stratedžik marketing i Skan) predvodi trku u Srbiji – što bi do pre dve godine bilo nezamislivo – već dovoljno govori u prilog sazrevanja demokratske javnosti kod nas.

Pre smo bili osuđeni na jednu te istu priču o državi i naciji, ali sada je i levo i desno i u sredini, reč o privredi, teškoćama svakodnevice i drugim temama. Osetljivo na različite ponude i opcije, društvo se račva u više pravaca ne tražeći više vođu ali još uvek tražeći vođstvo, sklono da u jednoj sasvim drugačijoj klimi koja prati ove izbore u odnosu na prethodne, mnogo smirenije odvaže različite varijante.
Manje je važno ko će koga da nadjača i nadviče, a više ko je sposoban da pogodi zlatnu žicu u ušima potencijalnih birača.

Stoga je bilo zanimljivo gledati nastojanja Vuka Draškovića, nekada kralja ulica sa mitinga opozicije, koji se zahvaljujući vlastitim kardinalnim greškama našao na margini zbivanja, hoće li u postojećim uslovima moći da uradi nešto više. Vuk je hvatao zalet još tokom leta pojavljujući se i na trgovima i u medijima, ali prema poslednjim istraživanjima ne može da računa na neki značajniji procenat glasova (između 2,2 i 4,3 odsto u ukupnom biračkom telu). To je još jedan dokaz da je vreme zapaljivih govora prošlo i da se više ne isplati podgrevanje starog žara. Za nekada popularne političare sada važi da moraju da krenu u temeljno redizajniranje svog nastupa i priče, ukoliko žele da opstanu na političkoj sceni Srbije.