Veseli grad između Dunava i neba

Štipala je košava, koja je nesmetano dobijala na brzini preko korita Dunava, sa leve na desnu obalu, dok smo izlazili iz autobusa blizu centra Bratislave. Jedan duhoviti lokalni vodič, koji nas je upoznavao sa činjenicama o Bratislavi, poveravao nam je da i pored svih preterivanja danas važi računica po kojoj glavni grad Slovačke ima 525.000 stanovnika i u uzlaznom je trendu. Naime, još će rasti.

A to sam znao i bez šaljivog vodiča. Kada se otvore stare arhive o Bratislavi iskaču zanimljivi podaci. Tek posle Prvog svetskog rata grad dobija to Slovenima milozvučno ime sastavljeno od dve obećavajuće reči - brat i slava. Dugo je on nosio nemačko ime Presburg, koji su istovremeno na mađarskom zvali Poznanj, a kod Južnih Slovena je bio poznat kao Požun. I uvek je bio važan. Na značaju su mu davale činjenice da od Praga do Brna pa dalje do Budimpešte nije bilo ni značajnijeg grada ni većeg trgovačkog središta od Bratislave.

Ne znam kako su to doživljavali oni silni konjanici iz romana Miloša Crnjanskog, ali modernim motoriziranim putnicima kroz to prostranstvo centar Slovačke deluje jako poznato, jer podseća na beogradske predele uz Dunav. Pogled sa glavne tvrđave, koja dominira gradom, izgleda kao pogled na Savu i Dunav sa Kalemegdana. Čak sa druge strane postoji nešto što bi se moglo nazvati bratislavskim Novim Beogradom. To je „Nova Bratislava“, koja se lenjo pruža preko puta glavnih državnih institucija, uključujući Skupštinu Slovačke. Bele kamene i mermerne kocke su se presijavale na zimskom suncu, a mi smo doručkovali u skupštinskom restoranu.

Za to vreme su oko staklenih zidova restorana obigravali pušači i pušačice, jer je unutra pušenje zabranjeno.

Malo ko od gostiju iz Srbije nije primetio tu sličnost između beogradskih i bratislavskih motiva.

Kada smo izlazili još jedna sličnost. Prolazili smo pored slovačke zastave koja ima raspored boja kao i srpska zastava, ali u obrnutom poretku te na njoj grb sa dvostrukim krstom koji su iz Vizantije donela braća Ćirilo i Metodije...

No, dosta istorije, ma koliko bila zanimljiva.

Na bratislavskim trgovima i ulicama u to sneno jutro počeli su da se bude stanovnici glavnog grada. Videlo se to po razvozačima mleka i hleba koji su se uzvrteli oko glavnog trga sve do one bočne ulice kroz koju se izbija na centralni gradski trg.

Turistički lokalni pratilac Mladen Husal, inače rođeni Zagrepčanin, koji je, kako kaže, fatalnim stanjem stvari, a posebno brakom trajno postao Bratislavac. Odlično poznaje svaku ulicu što nam je i demonstrirao idući unatraške po kaldrmisanim ulicama, tek sa povremenim proveravanjem je li na „dobrom putru“. Ličilo je to na onu čuvenu filmsku vožnju vezanih očiju iz filma „Ko to tamo peva“, kada Vujisić i Berček razigravaju legendarnu scenu „Vozi Miško“.

Pri tome je Zagrepčanin Mladen pokušavao i uspevao da govori ekavicom, na srpskom jeziku, što je samo po sebi izazivalo smešak i raznorazne komentare o tako sitnim, a tako velikim srpsko-hrvatskim razlikama. Recimo o srpskom sa zagrebačkim akcentom...

I smejali smo se i šalili na našim južnoslovenskim slovenskim jezicima pri tome svesni da mnogo razumemo i slovački, taj zapadnoslovenski jezik. Imena kafana, ponuda pića i muzike - sve je jasno već na uličnim oglasima.

Za to je vreme Mladen neumorno odrađivao svoj posao.

Nisu mu smetale naše šale. Naprotiv.

Pričao je o rastu grada, njegovom sve većem značaju, kada ga upozorih, jer je i dalje išao unatraške:

- Stani! - video sam čudnu, skraćenu bronzanu statuu.

Naravno, pokazalo se da je upozorenje bilo bespotrebno.

- Da, znam, zato sam vas tu i doveo. To je statua na koju uvek zaboravim, a zove se „Čovek na poslu“ ili, kako je prevodimo za zapadne turiste, „Man at work“, što i piše ovde gore - pokaza Mladen rukom i ne gledajući prema zidu susedne kuće da li je možda tabla u međuvremenu premeštena ili nestala.

A statua „Čoveka koji radi“ a zapravo predstavlja radnika koji je dopola izašao iz šahta, oslonio se na laktove i posmatra bratislavske prolaznike iz žablje perspektive.

Da li se samo odmara ili pokušava da zagleda figure lepih Slovakinja zna samo vajar. Pokazalo se kasnije na gotovo svakom uglu u centru Bratislave postoji lepa statua oko koje se okupljaju turisti i gde se sastaju domaćini. Iza jednog ugla gledala je statua paparaca kako sa fotoaparatom lovi prolaznike. U prolazu prema tržnom centru stajala je zanosna hiperrealistično izvajana devojka koja sa čežnjom iščekuje.

Boro Soleša

Izvor: Danas.rs