Vijetnam za početnike (2)

(2. deo – delta Mekonga, Chau Doc, Can Tho, Ho Chi Minh City / Saigon)

Nakon severa zemlje moj je plan predviđao premeštanje na jug: dvočasovni let od Hanoja do Ho Chi Minh City-ja udaljenog nekih skoro 1,800 km, i odmah zatim nastavak puta autobusom u Kambodžu. Poseta Angkor Watu (u Kambodži) jeste nešto što veliki broj posetilaca Vietnama, ali i celog regiona, često praktikuje. Angkor je pravi magnet za turiste i tome ni ja nisam mogao da odolim – pet dana provedenih u Kambodži bili su izuzetna prilika da vidim kompleks hramova jedne nestale civilizacije, ali i upoznam Phnom Penh, glavni grad te Vietnamu susedne zemlje.

Nakon ovih pet dana usledio je povratak u Vietnam. Odlučio sam se da za to uzmem speed-boat na Mekongu – jedan od brzih čamaca koji prevoze grupe putnika sa pristaništa u Phnom Penhu do grada Chau Doca u Vietnamu, neposredno posle kambodžansko-vietnamske granice. Pasoška kontrola na kambodžanskoj strani, pa potom na vietnamskoj – obe u improvizovanim kućama na Mekongu - su protekli u najboljem redu i sa primernom efikasnošću - na vietnamskoj strani su nam čak samo grupno pokupili pasoše i vratili ih posle pola sata... I evo me opet u Vietnamu - u neku ruku osećao sam se kao da se vraćam kući...

Motori - Photo: Dimitrije Stankoviæ

E, onda je počeo jedan od najinteresantnijih i najuzbudljivijih događa na celom putu. Naime, moj hotel te večeri – hotel u kome sam imao unapred plaćenu sobu - nalazio se nekih stotinak kilometara dalje od Chau Doca - u mestu zvanom Can Tho. Trebalo je, dakle, preći to rastojanje lokalnim autobusom i taj put organizovati na licu mesta. Kada sam izlazio s broda u Chau Docu bilo je pet sati popodne, a kako mrak pada već oko šest žurio sam da što pre uhvatim autobus za Can Tho. Po izlasku iz čamca mlada Vietnamka mi je mahala odozgo iz restorana govoreći da požurim jer će biti prevoza. No ispostavilo se par minuta kasnije da mesta u tom autobusu ipak nije bilo i onda sam morao da se sam snalazim sa lokalnim prevozom. Šta da radim: u žurbi uzimam kofer i jurim na mali trg pored pristaništa... Momci na motociklu su odmah razumeli moju želju da idem u Can Tho i ponudili da me prevezu do autobuske stanice. Par kilometara, kako sam shvatio, sa koferom od 22 kg koliko je u tom trenutku moj kofer težio – kasnije se još "udebljao" - činilo mi se da je nemoguće preći na motoru (inače motor sam izabrao kao brzu varijantu u odnosu na mnogo sporiji tuk-tuk bicikl koji se nudio kao alternativa). Dakle, bio sam u očiglednom vremenskom škripcu i stoga bez mnogo razmišljanja prihvatio da me jedan od njih na motoru ipak odveze do te stanice. Jedva smo prešli par stotina metara, a moj vozač motora je stao i, očigledno osećajući nestabilnost tokom vožnje, pitao nešto jednu ženu koje je telefonirala iz radnje usput, te me vratio do minibusa sto metara nazad objašnjavajući da treba da uđem u njega. Malo čudno i teško razumljivo zašto se sve to baš tako dešavalo, ali ko bi se još bavio detaljima... U autobusu ponavljao sam: Can Tho, Can Tho, no svi su putnici govorili samo vietnamski, a moj izgovor nekako nije baš korespondirao sa njihovim izgovorom mesta u koje sam želeo da idem. Ipak, nekako su me – valjda, nadao sam se – razumeli i utovarili, kondukterka se smejala i gestikulirala, otvorila se i mala interna rasprava oko mog slučaja (o čemu nisam naravno razumeo ni reč), i autobus je krenuo. No, kako je ubrzo počeo da staje na svakih sto metara uplašio sam se da je neki lokalni, "do Zemuna". Ne, ipak nije bio lokalni bus, a kada smo se dočepali puta van grada prvo mesto u koje smo stigli bilo je na mapi u smeru Can Thoa - pao mi je kamen sa srca... Ali ipak, oko mene Vietnamci koji ne govore engleski, noć koja pada - nisam i dalje baš bio potpuno opušten... Ipak, činilo se da sigurno idem ka pravom mestu i to me postepeno smirilo. No ne zadugo...

Na Mekongu - Photo: Dimitrije Stankoviæ

Naime, posle jedno sat i po vožnje kondukterka – ona ista simpatična i nasmejana – počela je da mi pokazuje da moram da izađem istovremeno mašući prema nekim autobusima koji su tu bili parkirani. Izašao sam, naravno, gledajući s pomalo straha – kako objasniti šta i gde hoću - te autobuse, a onda su me odmah okružili lokalni vozači motora objašnjavajući nešto. Shvatao sam po njihovoj gestikulaciji da više nema autobusa za Can Tho (a već je bio mrkli mrak), a jedan mi je pritom pokazivao na sat i vreme od pola osam (u tom trenutku je bilo sedam sati). Mislio sam da planira da me odvede na neki drugi autobus, tu u mestu, koji polazi u pola osam, i misleći da nemam alternativu seo sam iza njega, sa koferom od pomenutih 22 kg koji su mi nekako postavili na kolena. Krenuli smo, prvo vozeći po gradu, uz gust saobraćaj i gomilu motocikala unaokolo. No onda je moj vozač stao da sipa benzin, i potom kada smo nastavili napuštajući vrevu, ja sam odjednom - užasnut - počeo da shvatam da on zapravo planira da me preveze - do mog krajnjeg odredišta, Can Thoa do koga je – tek sam tada shvatio – objašnjavao ranije da treba 30 minuta. Bio sam uspaničen, noć, put van grada, tek povremeno poneko mesto, mi ili bolje reći ja pozadi sa onim grozno teškim koferom – šta ako se nešto, ne daj Bože, desi... Ali moj je vozač vozio dalje i dalje, nije bilo mogućnosti da ga eventualno zaustavim, a i ako ga zaustavim kako objasniti da sada treba da me vrati nazad u grad. I gde onda naći autobus? Odlučio sam da sedim, ćutim, trpim kofer i - nastavim vožnju... A to je trajalo, i trajalo. U jednom trenutku mom je vozaču usred vožnje zazvonio i mobilni – i on se, naravno, javio i komotno razgovarao, drugom rukom nonšalantno nastavljajući da vozi motor, dok sam ja pozadi sve bučnije - i na srpskom - počinjao da gunđam. Onda je i zapalio cigaretu, zašto da ne - opušteno... Moj je strah – u sudaru s njegovom nonšalancijom i, pored svega, vrlo sigurnom vožnjom – ipak polako iščezavao, ali je umesto njega počinjao da raste bes – kada ni posle 40 minuta, ni posle 50 minuta, grada nije bilo niotkuda. Vozili smo se i mračnim delovima puta, ponekad sa neravninama, prestizali smo druge motore, prestizali čak i kola, a moj je vozač vrlo ležerno nastavljao da vozi i vozi i vozi. Posle sata, sat i petnaest minuta moji su živci bili na izdisaju. Osećao sam kako raste napetost. Još 4 minuta, još 2 minuta, pokazivao mi je prstima, videći moju rastuću nervozu... Konačno počele su kuće, veće ulice, ali je Can Tho izgledao kao Njujork – nikako stići. Najzad, u centru smo, visoke zgrade - stali smo da se raspitamo za hotel. I posle svega - nakon sata i četrdeset minuta eto nas konačno pred mojim hotelom. Ne znam kojoj sam se zgradi toliko obradovao! Jedva sam sišao s motora onako kompletno ukočen, te jednog debelog i iznenađenog Engleza koji je upravo izlazio iz hotela zaustavio s molbom da nas slika – nije shvatao zašto, ali ja sam jednostavno morao da imam sliku sebe i tog mog moto-taksiste. Za uspomenu. Nisam znao pritom da li da ga poljubim što me srećno dovezao, ili da ga zadavim što me u celu ovu avanturu uopšte uvukao... Te sam večeri spavao kao jagnje, potpuno slomljen prethodnim doživljajima, ali i opušten posle piva i odlične večere na terasi izuzetno prijatnog restorana "Nam Bo".

Ploveæa pijaca - Photo: Dimitrije Stankoviæ

A sutra je – zato sam i uzeo sobu baš u Can Thou – jutro krenulo sa obilaskom "plivajuće pijace" (floting market), što je ime za trgovinu na vodi koja se obavlja iz čamaca. Do "pijace" me dovela svojim drvenim brodom sa malim motorom sredovečna Vietnamka koju je je lokalni organizator tog mog puta angažovao. Bila je simpatična, mala, očigledno priprosta, ali nasmejana, sa njihovim tipičnim konusnim slamnatim šeširom na glavi. I naravno, nije znala ni reč engleskog – ali je sporazumevanje među nama bilo odlično. Pokazivala mi je prstom na stvari unokolo, zvala me da pogledam još nešto i još nešto, povremeno čistila turbinu motora koja bi se zaplela u kese, tu i tamo i veslala, da bismo posetu pijaci započeli njenim doručkom – i mene je ponudila ali nisam baš bio preterano oran za tako nešto – kupljen od starice koja je na jednom od čamaca kuvala i imala ploveći restoran. Voće, povrće, meso, riba – sve se to prodavalo i doprinosilo opštem šarenilu i metežu. Unaokolo su zujali i turisti sa svojim fotoaparatima, i pravljenjem uspomena koje će onda razgledati negde u Bostonu ili Adelaidu... Posle skoro sata vožnje unaokolo produžili smo u kanale, rukavce Mekonga što je bila prilika da se vidi kako žive ljudi pored tolike vode: tu se prao veš u ne baš tako čistoj – zapravo, iskreno, vrlo mutnoj - vodi Mekonga, tu se kupalo, i održavala lična higijena, tu su se prali sudovi, ali ponajviše reka je služila za prevoz svega i svačega, od sitne robe do goriva, cigli, peska i kamena... Pojedini rukavci su bili jako uski, i prolazilo se kao kroz dugačke tunele obrasle tropskim biljkama: palme, banane i mnogo toga još što uopšte nisam uspevao ni da prepoznam, iako mi je moja Vietnamka pokušavala da objasni i predstavi mnogo toga unaokolo ...

Porodica na motoru - Photo: Dimitrije Stankoviæ

Povratak u Can Tho je značio još nekoliko sati slobodnog vremena. Ručak, u onom istom restoranu od sinoć, malo shoppinga na lokalnoj pijaci gde se nudila odeća po bagatelnim cenama - i već smo došli do dva popodne kada se moj put nastavljao ka Ho Chi Minh City-ju. Autobus koji sam uzeo išao je onda polako, i stajali smo dosta često (uključujući i stajanje na stanici sa ogromnim restoranom s izloženom gomilom hrane na otvorenom, jela koja su baš dobro mirisala i izgledala privlačno – nisam odoleo, naravno)... Nastavili smo dalje i onda kada je već duboko pao mrak stigli u najveći grad Vietnama, u Ho Chi Minh City, nekadašnji Sajgon, osmomilionski grad i ekonomsku, komercijalnu i finansijsku prestonicu te zemlje.

Sam ulazak u Sajgon (odsad ću ga tako zvati kratkoće radi, a inače i Vietnamci češće koriste to staro ime) odmah je pokazao da se radi o neverovatnom gradu. Ušli smo prvo i direktno na stanicu koja je bila nekih petnaestak kilometara od centra (pošto veliki međugradski autobus nije išao dalje), i onda je potom manjim autobusom krenulo putovanje ka centru, ogromnim bulevarima na kojima su jurile hiljade i hiljade motocikala i mnoštvo kola. Motocikli, međutim – to je bilo ono što je prosto ostavljalo bez reči. Tolika reka motora, tolika buka koju su stvarali, toliko sviranje sirena koje su besomučno koristili – a opet bez ijednog incidenta (ukupno sam u dvadeset dana puta video samo jedan u Kambodži) - prosto je bilo zadivljujuće kako se sve to odvija i sav taj narod na motorima valja kao nekakva reka...

Smeštaj do kog me dovezao taksi kojeg mi je našla ljubazna Vietnamka koja je – konačno – odlično govorila engleski bio je u hotelu u samom centru. U Prvom distriktu Sajgona i na par minuta od najveće zatvorene pijace u gradu. Uh, znao sam odmah da Sajgon neće biti lak...

Naredni dan je bio posvećen obilasku grada. Počeo sam sa delom grada koji se zove Dong Khoi – počeo zato jer se u njemu nalaze najlepše i najpoznatije zgrade grada i to sam hteo da vidim dok sam još bio odmoran. Gradska većnica građena je po uzoru na mnogo poznatiju i veću u Parizu, isto kao što je i zgrada Opere rađena u neoklasicističkom stilu (poput pariske opere) a bila je nekad centar okupljanja francuskog visokog društva u koloniziranom Vietnamu. Poznati Rex Hotel je opet u doba rata sa Amerikancima bio mesto boravka i okupljanja američkih novinara, slično kao i obližnji Hotel Caravelle za koji su ratni reporteri u šali govorili da zapravo i ne mora da se siđe s njegovog vrha gde se nalazi bar da bi se izveštavalo o ratu – toliko je u njemu bilo stalno prisustvo dobro informisanih ljudi. Malo dalje od većnice nalazi se katedrala Notre Dame, mnogo siromašnija replika one u Parizu, kao i zgrada Pošte, sa predivnim holom koju je projektovao Gustav Ajfel negde krajem 19. veka. Dakle, ceo ovaj kraj je bio pod izuzetno jakim uticajem Francuza i njihove arhitekture što je ostavilo neizbrisiv pečat. Nešto dalje naišao sam na dobro poznatu Palatu ujedinjenja (Reunification Hall), poznatu iz filmova o vijetnamskom ratu – sa njenog krova su odlazili ostaci američkih trupa u Vietnamu i njihove poslednje lojalne pristalice sada već davne 1975. godine. Sećao sam se pojedinih scena iz filmova, scena panike i meteža... U Sajgonu sam posetio još par pagoda, uključujući i jednu indijsku, a posetio sam i kinesku četvrt – Cholon. Gužva, radnje, život na ulicama – uostalom slično kao i u delovima Vietnama koje sam video ranije, sve slično - osim uzbudljive vožnje na moto-taksiju koja je ovde - u poređenju sa Hanojem, recimo - izgledala kao "ruski rulet". Bar meni – nenaviklom na aktivno učešće u takvom haosu... U kineskom kraju sam se našao baš u kasno popodne kada su deca završavala školu – bilo je interesantno videti stotine i stotine roditelja na motorima kako ukrcavaju svoju decu, ponekad i više njih, i onda se jedan po jedan izlazeći iz dvorišta škole uključuju u taj pakleni i naoko potpuno haotični sabraćaj, često i sa dvoje, a ponekad i troje dece na nevelikim motorima! Deca su me gledala, zvala, slala osmehe – bila je to idealna prilika da napravim mnoštvo fotografija...

Pošta, Sajgon - Photo: Dimitrije Stankoviæ

U Sajgonu sam proveo još jedno veče i jutro narednog dana. Jutro je bilo dobro vreme da odem i do najveće pijace u gradu – Ben Thanh. Na njoj se prodaje sve što Vietnamci uopšte prozvode – od hrane (pijaca ima posebni deo u kome su meso, riba, voće i povrće, ali i gomila restorana u kojima se sve to kuva na licu mesta), preko tekstila (uključujući fantastične štofove, svile, ali i verne kopije košulja, majica, pantalona koje se u Vietnamu proizvode za vodeće svetske firme), suveniri od drveta, stakla, žada, slonovače, ukrasi za kuću, nakit, cveće, i ko zna šta sve još.

Kada smo kod kupovine - cenjkanje je obavezno svuda u Vietnamu ali čovek zapravo nikada ne može biti siguran da je nešto kupio po ceni koja je blizu realne. No kako su cene (nakon cenjkanja) u principu jako niske, onda i konačna dogovorena cena ne može nikako da bude bog zna koliko viša od te neke realne - ako takva uopšte postoji. Inače, cene po kojoj se prvo nudi roba su nekada i po 3-4 puta više od krajnje cene koja se ispregovara, tako da treba odmah ponuditi mnogo, mnogo manje. Ali, opet ni to nije pravilo: dešavalo mi se i da uspem da spustim cenu za samo 10 ili 15%, dakle ništa značajno. Kao i da kupim nešto nakon dugog cenjkanja i obaranja cene, da bih par koraka dalje otkrio da se bez ikakvog cenjkanja to isto nudi po nižoj cene od one koju sam ja s naporom dogovorio... Dakle, opšteg pravila nema – osim da je cenjkanje neizbežno...

Ulièni bazar - Photo: Dimitrije Stankoviæ

I kad govorimo o cenama i Sajgonu kao ekonomskom centru: vijetnamska valuta zove se "dong". Dong je očigledno imao problema u prošlosti – i Vijetnamci s njim - jer je sadašnji kurs oko VND 26,000 za 1 EUR, dok je dolar – u ovom delu sveta paralelna valuta – negde oko VND 19,000. Orijentacije radi, dobar obrok u odličnom restoranu košta maksimalno 50-60,000 VND, oni u skromnijim restoranima su naravno jeftiniji, a o uličnom spremanju jela – gde je nekada hrana još ukusnija - da ne govorim...

Dakle, moj se boravak u Sajgonu polako bližio kraju. Prevoz do aerodroma, i eto me u avionu za Nha Trang. Idem na more, u centralni deo Vietnama, i ujedno u poslednju etapu mog obilaska ove velike zemlje...