Filip David: Bez mogućnosti izbora, nema ni slobode

Da krenemo od javne rasprave koju je danas za podne zakazao ministar Ivan Tasovac. Nedavno je više od 30 pisaca, književnih kritičara, raznih ljudi vezanih za izdavaštvo... napisalo otvoreno pismo ministru kulture gde su izneli neke predloge za redefinisanje stanja na našoj književnoj sceni. Ministar je brzo odgovorio i zakazao javnu rapravu. Vi ste jedan od potpisnika, ali nećete doći na raspravu. Zašto?

Ja jesam jedan od potpisnika i slažem se sa svim što je u tom pismu izneto, ali to je akcija, pre svega, mlađih autora, kritčara, pisaca.. i vidite u potpisima - ima 40 autora - to su autori različitih žanrova i generacija. Meni je drago da su baš mlađi pisci pokrenuli tu akciju, a mi stariji smo tu da podržimo i ja podržavam. Ti nema ništa epohalno, ništa genijalno. Tu jedino ima da da se uvedu neki kodeksi, neki standardi ponašanja, da se posao svih koji su „oko književnosti“ profesionalizuje.

Po meni je tragikomično to što je to pismo izazvalo kontroverze. Ovo je pitanje profesije, a ne politike. Ovde se sve pre ili kasnije pretvara u politiku. Pročitao sam to pismo Udruženja književnika iz Novog Sada i ne znam na osnovu čega oni misle da „neka grupa ljudi hoće da preuzme vlast“ sve za sebe? Ovo pismo je poziv svima da pokušaju da se stvar pokrenu sa mrtvog mesta.

Nekim ljudima smeta sama inicijativa. Ovde se ničemu ništa ne veruje. Uvek se nešto sumnja, da li su politički ili lični razlozi.... I to koči da se stvar pomeri sa mrtvog mesta.

Mene raduje reakcija Ivana Tasovca, koga znam kao jednog vrlo duhovitog inteligentnog čoveka i dobro je što je na tom mestu. Ali veliko je pitanje koliko će ostati tu kada se suoči sa svim ovim problemima... Jedino što mi se ne dopada je što se od te inicijative pravi neka vrsta cirkusa. To je jedna debata onda o opštim mestima. On hoće da pokaže dobru volju, ali ja mislim da to nije način. Ovo pismo upućuje na to da bi u okviru ministarstva trebalo da se nađu razičite grupe i razgovaraju.

Mi u kulturi, ja pretpostavljam da želimo da nešto popravimo, bez obzira na naša politička stajališta. Ovo (književnost, izdavaštvo) je jedan segment kulture gde se najbrže i najlakše i sa najmanje sredstava može nešto učiniti. Bar da se nešto počne. Teško je srediti kinematografiju, pozorišta, muzeje, ovo sve što treba graditi i dograditi... za to treba puno para. Za ove stvari je potrebno pre svega dobre volje, ideja, da se postavi određeni standardi.Meni se čini da dobra volja u ministarstvu postoji.

Danas je pisac prve kategorije onaj koji ne plati za štampanje knjige, onaj kome štampaju knjige – honorari se više ni ne pominju. Pisac druge kategorije je onaj koji donese knjigu i plati nešto. To je sve degradacija profesionalizma. Ne kažem da se samo od pisanja, osim retkih izuzetaka, može živeti, ali ako vi objavite priču u nekom časopisu – mora se dobiti neki honorar. Ako vi držite negde predavanje – mora se koliko-toliko platiti. Radi se o tome da se ustanove neki minimumi, za to šta pisac radi ako je profesionalac. Radi se o profesionalizaciji i ustanovljenju nekih određenih kodeksa koji se moraju poštovati, na razičitim planovima. Ali da se od toga ne pravi cirkus. Mi smo skloni tome da puno pričamo, a da se vrlo malo radi.

U takvom su položaju pisci, a u kakvom su položaju čitaoci kod nas? Pročitala sam da se jedan od izdavača žali na "krizu ukusa". Može li da se definiše nešto kao „kriza ukusa“?

Kad god pogledate izlog neke knjižare, uđete, na svakoj knjizoi piše „ovo je remek delo“, ovo je dobilo velike nagrade i to na svakoj knjizi. Vi apsolutno - pošto kritike nema – ne možete da odvojite žito od kukolja. A događa se da neke knjige vredne ne dobiju pažnju kakvu zaslužuju...

Uvek na velikim sajmovima vidimo gomilu đubreta. To su knjige – ubojice i knjige mrzitelji. Takvih knjiga uvek ima i one često dostižu velike tiraže.

Da li je mit to da puno čitamo ili je to samo u ovoj nedelji kada se održava sajam?

Teško je to proceniti, verovatno postoje neke analize... Ja procenjujem da se čita, ali bez reda. Pa se tu i tamo naleti na neku knjigu koja je izuzetna i onda ta knjiga kruži i preporučuje se. Ja mislim da se i preko stripova, zabavnih i avanturističkih dolazi do pravih knjiga. Ako vi volite čitate i ako vam je to strast, vi ćete kad-tad doći do nekih knjiga koje su i neka vrednost, klasika ili nešto što je u ovom trenutku vrhunska literatura.

Mi nemamo kulturni model. Mi lutamo. Čas ovo, čas ono, kako se promeni neka politička partija, menja se i kulturni model, a u stvari se ništa ne menja. To je naš usud. Kulturni model definiše određeni način mišljenja, način ponašanja...

U vreme Miloševića određeni broj intelektualaca se suprostavljao takvom kulturnom modelu, ali u ovom trenutku mi ne znamo šta je dominantni kulturni model. Naša najveća nesreća danas je da nema alternative. U ono vreme smo zamišljali da će doći demokrtatija, pravda, poštenje.... Mi zapravo danas više nemamo alternativu, mi nemamo taj horizont nade. Mi ne znamo šta je iza tog horizonta. Ako nemate mogućnost izbora, nemate ni slobode. Sloboda u tome što uslovi života, egzostancijalni, nisu dobri. Ja ne pišem da bih bežao od stvarnost. Ja jesam pisac fantastike, ali i tu ima neke stvarnosti...

Kada se izgubi solidarnost na vrhu, gubi se na svim drugim nivoima. Danas ovde ne možete naći 4-5 osoba koje međusobno razgovaraju... Vi osećate da te ljude iznutra nešto izjeda. Ljudi nemaju perspektivu. Vi kada otpustite nekog sa 20,30, 40... godina, on ne zna gde može da nađe posao. Generacija mog sina - većina od njih nema dan radnog staža, većina njih radi na crno, živi kod roditelja... Šta će ti ljudi raditi za 20-30 godina – kada odu u penziju? Ne postoji nikakva perspektiva da će se nešto srediti na taj način da svaki građanin ove zemlje može da mirno misli na svoju budćnost, a ne celog života da strepi.

Da li ste pratili situaciju u Novom Sadu, oko ukljanjanja umetničkog dela, za koje su neki procenili da vređa recimo verska osećanja?

Ja za to imam samo jednu reč – to je sramno. To je onaj najniži nivo koji se u kulturi može dogoditi. Imali smo to i za vreme Miloševića, pojedine izložbe su zabranjivane. To je ta matrica ponašanja i to ne bi smelo nigde da se dogodi. Ono što je još strašnije – gotovo da protesta vše nema. Naša kulturna sredina ostala je na određeni način - nema.