Džoan Baez: Jedno NE za Dilana, drugo NE za Obamu

Sredinom novembra Džoan Baez primiće nagradu Američkog udruženja kompozitora, tekstopisaca i izdavača (ASCAP Centennial Award) za izvanredan doprinos, pre svega američkoj folk muzici. Ali, iskreno priznaje, ne raduje se toliko ni nagradi, ni ceremoniji dodele.

„To nije baš moja omiljena stvar. Ali razumem da je u pitanju velika čast, zato ću se pojaviti i prihvatiti nagradu“, kaže Baez u razgovoru za B92, ubrzo dodajući: „Ne merim svoj život prema nagradama.“

A i zašto bi merila život prema nagradama, kad može da ga meri i računa na toliko različitih načina. Recimo, godine za sobom, a sada ih je 73, može da pamti po protestima koje je podržavala ili inspirisala. Od stajanja uz Martina Lutera Kinga tokom Marša na Vašington, preko one majske večeri kada je dozvolila Vaclavu Havelu da joj nosi gitaru ne znajući da će ga inspirisati i voditi tokom Plišane revolucije sve do pevanja na njujorškom trgu pre koju godinu, kada je pružala podršku pokretu „Okupirajmo Vol Strit“, ponovo se detinje nadajući da stvari mogu da se promene.

Čak može, ako je baš dokona, da pamti i dekade svog života po ljubavnicima i velikim ljubavima koje je imala. Nije nimalo slučajno jedna novinarka u razgovoru sa njom primetila da je Baez verovatno jedina žena na svetu koja je videla Boba Dilana i Stiva Džobsa bez odeće, na šta joj je ova u svom stilu odgvoril: „Ali ne u isto vreme.“

A možda joj je najlakše da vreme za sobom računa po albumima koje je objavila i turnejama koje su za njima sledile. Bilo da su u pitanju pesme koje je sama pisala, ili koje su za nju pisali najveći autori popularne muzike druge polovine XX veka, sasvim je izvesno da će tog 17. novembra na dodeli ASCAP nagrada Džoan Baez stajati ravnopravno uz ostale dobitnike: Bilija Džoela, Stivija Vondera, Garta Bruksa i Stivena Sondhajma. Ipak, ona bi radije ostala kod kuće. I slikala.

„Počela sam nedavno da slikam. To je nešto novo i nešto oko čega gajim veliku strast. Toliku da se sada slikanje takmiči sa pevanjem“, oduševljeno priča o svojim portretima. Ipak, dodela nagrada nije jedini događaj koji bi preskočila i ostala kod kuće da slika. Nešto kasnije tokom razgovora otkriva nam da je ne tako davno i Bobu Dilanu rekla „ne“. Dilanu, čije je pesme prva predstavila svetu i dala mu vetar u leđa da postane ono što danas Bob Dilan jeste. Dilanu, posle čijeg je jednog telefonskog poziva u naletu emocija napisala svoju najpoznatiju autorsku pesmu „Diamonds and Rust“. I "Bob" - zvučala je neobično prijateljski dok ga tako oslovljava u razgovoru, uskoro kreće na jesenju turneju.

Džoan Baez i Bob Dilan (Foto: Wikimedia Commons)

„Ne bi me on zvao da nastupamo, zato hajde da ne brinemo o tome“, jednostavno odgovara na „šta bi bilo kad bi bilo pitanje“ o mogućim zajedičkim nastupima. „Zapravo, zvao me je jednom. Tačnije, njegov menadžment je želeo da učestvujem na nekom rođendanskom slavlju ili nekoj proslavi za Boba, sa brojnim drugim muzičarima. Ali Bob nije lak za saradnju pa sam im rekla da bih radije ostala kući i slikala. Nedavno su me pitali u jednom intervjuu, i time može da se objasni cela priča o Bobu, da li sam još uvek u kontaktu sa njim. Rekla sam da niko nikada nije bio u kontaktu sa njim. To je, eto, jedno moje spontano zapažanje.“

Kada joj raspored koncerata nije toliko gust, sve slike sa sobom nosi, voli da ih kači po hotelskim sobama i bekstejdžu, da se oseća kao kod kuće. Ukoliko ima dovoljno slobodnog vremena neretko i slika dok je na turneji. Međutim, to neće biti slučaj i sa ovom jesenjom turnejom koja Džoan Baez ponovo dovodi u naše krajeve. Razlog je jednostavan – nema dovoljno vremena za slikanje, a i kako bi kada samo u pariskoj Olimpiji planira da održi šest koncerata.

Dolazak na Balkan, koji je već imao priliku da je sluša, za nju ima posebno značenje. Prvi put u Beogradu ona je nastupila pred sam kraj osamdesetih, tačnije prve septembarske večeri 1989. godine. Četiri godine kasnije bila je jedna od prvih muzičarki sa zapada koja je održala koncert u Sarajevu. Hrvatska je imala priliku da je sluša u nekoliko navrata u skorije vreme. Baez će 18. oktobra ove godine nastupiti u Domu sindikata, pre toga će je videti publika u Ljubljani, a posle beogradskog koncerta seli se u Zagreb. „Mnogo je tu emocija, kada se vraćam na neka mesta koja su za mene bila više od običnog koncerta, bila su to svojevrsna politička obraćanja i povezivala sam se sa ljudima“, kaže ona o svom povratku u naše krajeve. „To je kao kada sam se nedavno vratila u Južnu Ameriku. Tamo sam ostavila trag i upoznala mnoge ljude tokom vremena koja nisu bila laka. Dakle, sada se vraćam u regiju koja mi je veoma značajna.“

Sa njom će na sceni biti samo dva muzičara, od kojih je jedan njen sin Gabrijel. Drugi, otkriva kroz smeh, svira sedam instrumenata.

„Zato mi nije ni potrebno više muzičara“, kaže. „Sviraću skoro sve što i u Americi sviram na nastupima. To je kombinacija novih i nekih malo starijih pesama, pesama koje ljudi žele da čuju. Pokušavam da procenim publiku, njihov temperament i odlučim šta je najbolje za njih. Volim da grešim i da budem blesava. Mislim da publika to najviše voli. Imamo slobodu da se šalimo, da se zabavljamo. Malo je teže kada govorite različitim jezicima, ali možete i tada nešto da uradite i na malo drugačiji način. Mislim da je važno da ne bude sve previše uređeno i ozbiljno.“

Ipak, na pitanje o svojoj omiljenoj grešci sa nastupa, zbunila se. „O bože, sačekajte da razmislim. Bilo je tu mnogo grešaka. Pokušavam da se setim, ali ništa mi ne pada na pamet“, priznaje i dodaje na to jedan osmeh kao univerzalni lek za ovakve situacije. Za razliku od toga, jasno se seća svojih prvih susreta sa muzikom i trenutaka kada je shvatila da njen glas nije baš sasvim običan.

„Počela sam da sviram ukulele kada sam imala trinaest godina, a da pevam sam počela u školi, sa četrnaest godina. Onda sam, čini mi se, sa šesnaest otkrila gitaru. Ali nisam mislila da imam poseban glas. To je došlo kasnije, mada sam znala da ljudi vole da slušaju moj glas“, priseća se i dodaje da nije imala plan da peva, drži koncerte i bude poznata. „Ja samo uživam u sviranju i pevanju. Nisam bila mnogo srećna u školi, a pevanje mi je donosilo zadovoljstvo, pa makar pevala i samoj sebi.“

Foto: Heinrich Klaffs / Wikimedia Commons

Ubrzo potom čula se sve glasnije, ne samo dok peva sebi samoj ili svojim prijateljima, već i dok nastupa pred brojnom publikom koja polako biva uvučena u ludilo šezdesetih i kasnijih sedamdesetih. Prvu protestnu pesmu koje se seća, mada naglašava da u to vreme niko takve pesme nije zvao protestnim već da je taj naziv došao mnogo kasnije, čula je sa nekih petnaest godina.

„Bila je to pesma o Emetu Tilu iz pedesetih godina. On je bio dečak koji je išao da poseti svoje prijatelje u Misisipiju i ubili su ga jer se obratio belkinji. Nije učinio ništa loše. Sada kada vidim, tada sam bila veoma mlada, ali sam u sebi nosila seme koje je posadila moja porodica, da budem borac, pacifista. Mislim da je ta pesma označila početak. Desilo se toliko rano pa mi se čini kao da je to oduvek tu.“

Otprilike u isto vreme tetka i njen tadašnji momak poveli su malu Džoan na koncert Pita Sigera koji je na nju toliko uticao da ga i danas navodi kao jedan od najvažnijih putokaza u svojoj karijeri.

„Pit je počeo ceo taj proces koji je povezao muziku i društvene promene. Ja sam već to imala u sebi, nosila sam to iz porodice, ali on mi je pokazao da možete to da povežete sa karijerom i radite zaista značajne stvari koje imaju smisla“, objašnjava. „To mi je bilo veoma važno, i desilo se kada sam bila veoma mlada. Tada sam slušala samo popularne radio stanice, na kojima se puštao ritam i bluz, originalna crnačka muzika. Kada sam upoznala Pita to je unelo veliku promenu u moj život. Do tada sam samo svirala ukulele, a onda sam počela da se ozbiljnije zanimam za folk muziku, za promene u društvu i za rizik...“

A onda je došao Dilan...

„A onda je došao Bob u trenutku kada mi je nedostajala muzika koja se podudarala sa vremenom, sa aktuelnom politikom, promenama u društvu. Ali i pored toga, Dilanove pesme su na neki način najzabavnije za izvođenje. Postoji nešto u njima zbog čega je zadovoljstvo izvoditi ih. U tome je njegov talenat, on ume da napiše pesmu koju vi želite da čujete ponovo i ponovo.“ Osluškujući promene koje dolaze, jer vremena su se tada zaista menjala, Baez je polako postajala jedan od glasova generacije. Tako su joj se putevi, kaže nimalo slučajno, ukrstili i sa Martinom Luterom Kingom, što ju je kasnije odvelo do pevanja pesme „We shall overcome“ pred hiljadama i hiljadama ljudi koji su podržali Kinga u Maršu na Vašington.

„Radila sam sa njim i njegovim pokretom već neko vreme tada. Imala sam tu privilegiju da radim sa njim i neke manje stvari, da idem u Alabamu, Južnu Karolinu... Ali taj dan koji će se zauvek pamtiti nije moguće opisati. Nikada nisam videla tako nešto. Shvatila sam kao blagoslov i samo to što sam mogla da budem tu, a naročito što sam mogla da budem deo svega i svojom pesmom.“

Kao nepopravljivi optimista ona i dalje veruje u to da se vremena mogu promeniti, ali s godinama uviđa da je sve teže i teže zatalasati more promena. A naročito joj je teško da poveruje da bi neko od današnjih muzičara mogao da pomogne pri tom talasanju.

„Mislim da se od još od kraja rata u Vijetnamu ljudi koji naginju akciji i aktivizmu, koji imaju volju čak i da odu u zatvor ako je potrebno, da su postali tako mali i nebitni u društvu koje je utonulo u konformizam. Siromašni ljudi u ovoj zemlji ne žive dobro, ali većina ostalih ljudi ne želi da se uključuje u probleme drugih“, uviđa ona. Kaže da joj je u celoj toj priči jasno jedino to da je ceo svet izgubio kontrolu. „Povrh svega toga, tu su i klimatske promene. Ako uzmete u obzir da se možda ništa neće promeniti, i da će svemu doći kraj... To je nemoguće zamisliti. S druge strane, možda postoje muzičari danas koji su veoma dobri i koji govore stvari koje i mi ostali želimo da čujemo, ali mislim da ne postoji platforma za njih koja je postojala krajem šezdesetih i sedamdesetih. Nova muzika koja se sluša je uglavnom komercijalna.“

Džoan Baez tokom Marša na Vašington (Foto: Wikimedia Commons)

Ono što joj danas ipak najviše nedostaje, iako odbija da sebe oceni kao nostalgičnu osobu, jeste osećaj zajedništva. Primećuje da se nećemo mnogo pomeriti s mesta dok ne shvatimo da smo u svim našim problemima, koliko ih god bilo, da smo zajedno u njima. Kada su 2011. Njujork zahvatili „Okupirajmo Vol Strit“ (Occupy Wall Street) protesti, nada joj se na kratko vratila. Izašla je sa ljudima na ulicu i podržala ih svojom gitarom i glasom.

„Kada je počeo protest verovala sam da imaju dobre ideje, da bi mogli da podstaknu mnoge stvari. Mislim da nas i jesu naučili mnogo čemu. Tu je i revolucija u Srbiji, koja je bila veličanstvena, i koju su izgurali mladi ljudi sa jednim zajedničkim ciljem. To je važno jer onda i ljudi mogu da se okupe oko jednog cilja. A danas imamo doslovno stotinu različitih ciljeva i ne osećamo zajednicu na način na koji smo je osećali u ono vreme. Zbog toga je teško promeniti nešto.“ Verovala je i da će se nešto promeniti sa dolaskom Baraka Obame na vlast i sa zadovoljstvom je pristala da pred njim ponovo uzme gitaru u ruke i zapeva „We shall overcome“. Danas se pak oseća prevarenom. Ili je možda samo imala prevelika očekivanja, pita se?

„Za neko vreme dok je bio slobodan, u smislu dok nije ušao u predsedničku kancelariju, dakle kada je bio slobodan, bilo je nešto u njegovoj prirodi, u njegovim govorima, što me je podsećalo na Martina Lutera Kinga. Iskreno, mislim da je on ostao i organizovao se na ulici, mogli smo da imamo zaista važan istorijski trenutak za društvene promene.“

Prvi put za četrdeset godina, kaže, ponovo se širio osećaj zajedništva, u metrou, na ulici, na sve strane... „To je bilo neverovatno, ali nije moglo da potraje dugo nakon što je on ušao u Belu kuću. Nisam ni sama shvatila koliko je to označilo kraj svega. Mislim, i predsednik Karter je bio dobar predsednik, setimo se samo svih divnih ideja o kojima je pričao. Ali onog trenutka kada je ušao u Ovalnu sobu, nije bilo šanse da ostvari svoj san i ideje.“

Zato danas retko peva pesmu „We shall overcome“. Peva je samo ponekad, i to najčešće bude neplanirano, kada joj se u trenutku učini da je prikladno.

„Recimo, kada sam bila nedavno u Južnoj Americi, na koncertu u Argentini, u publici su bile i majke nestalih tokom Prljavog rata i represije. Jedna starija baka došla je do bine da mi preda šal na kojem su bila imena njene dece. U tom trenutku bilo je sasvim očekivano da otpevam tu pesmu, čak je i neko iz publike dobacio - Pevajte ’We shall overcome’! I to mi je delovalo kao najprirodnija stvar. Ne volim da pevam tu pesmu ako je to samo jeftini nostalgičarski trik, znate, jer je to tako značajna pesma. Kada god osetim da ta pesma ljudima daje nadu i da ih podseća na promene... Onda mi se čini kao naprirodnija stvar da je pevam.“