Sledećeg dana niko nije umro

“Laguna” je odabrala da čitaocima pokaže onu “lakšu” stranu Saramaga, pogotovo preko šarmantne, ali ne manje oštre satire kao što je “Smrt i njeni hirovi”. Napisana je pre šest godina kada je Saramago mogao sebi da dozvoli “hirove” kao ovenčani nobelovac, a bio je u poznim godinama (83), pa je mogao da se našali sa smrću.

Saramago smrt vidi kao zgodnu, zavodljivu, pomalo umornu ženu od tridesetak godina koja je jednoga dana odluči da prestane da “radi”, a to je značilo da u jednoj neimenovanoj zemlji niko više ne umre, što u početku izaziva sveopšte oduševljenje kod stanovništva.

Kao što je odlučila da se privremeno povuče, tako Smrt neočekivano odlučuje da obavesti narod da se vraća “na posao” i da je ona prethodna odluka bila greška. Međutim, svima koji su predviđeni za umiranje na vreme će poslati obaveštenje kada da je očekuju i to barem nedelju dana unapred.

Roman je dočekan kao totalni preokret kada je reč o Saramagu. Kritičar londonskog “Gardijana” upozorio je čitaoce, one koji su čitali Saramaga ranije, da će biti zaprepašćeni od prve recenice romana: “Sledećeg dana niko nije umro.”

Osim ovog, “Laguna” je objavila i roman “Putovanje jednog slona” kao i putopis o Portugaliji.

Saramago je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1998. godine, što je bio šok za našu sredinu, jer knjige ovog autora nisu do tada prevođene na srpski jezik.

Prvi kontakt ovdašnjih čitalaca sa Saramagom bio je preko prevoda njegovog romana “Baltazar i Blimunda” koji se pojavio pod naslovom “Sedam sunaca i sedam mesečina”. Tek kasnije prevedeni su i romani “Godina smrti Rikarda Reiša” i “Slepilo”.