Calexico – Garden Ruin

Ukoliko je neko već napisao (dovoljno vešto) ono što biste i vi sami, onda je inteligentnije „citirati“, nego „prepisivati“. Internet čitavu stvar čak čini i prilično duhovitom. Idite, dakle, na allmusic.com-u, ukucajte Garden Ruin i pročitajte šta je Heather Phares napisala u prvih deset redova o ovom albumu. To vam je prilično objektivna i elegantno sročena recenzija. Ko zna, možda će to nekima od vas i biti dovoljno.

Ja sam, pak, skoro pisao nekome i rekao kako mi se čini da je ovaj album ozbiljan pokazatelj da bi o Calexico mogli govoriti kao o narednim Eagles-ima. Samo delimično sam tu imao na umu da bi kompaktniji, pesmastiji, refrenastiji Calexico-rok (pop) mogao biti replika kalifornijskih radova iz sedamdesetih. Mnogo više su me pesme sa Garden Ruin podstakle da zamišljam „sunčanu obalu“ Amerike i njene južne zemlje kao ultimativnu hedonističku oazu, kao vreli pejzaž na kome je jedini poželjni artefakt iz XX veka ševrolet kabriolet koji dopušta da vam kosa viori na vetru, dok na skoro providnoj košulji zlatnim koncem izvezene kragne bledi mrlja od krvi ljudi koje možda jeste, možda niste, ubili. Ideja apsolutne slobode u Americi skoro uvek je vezana za ubistvo, a to nije izmislio Quentin Tarantino. Eagles sviraju na radiju u kabrioletu i jako prijaju u tom trenutku.

Calexico su odbacili uskosti i plitkosti zapadnog sveta i pobegli u pustinju. Znoj i prašina postali su neminovni detalji njihove ikonografije. Finale sa marijačijima (ekipa Mariachi Luz De Luna) bilo je pandan nekakvom dionizijskom veselju na kome bi strast nadvladala razum, u kome bi trenutak pobedio večnost... znate već. Njihovi albumi The Black Light (1998.) i Hot Rail (2000.) predstavljaju neke od najimpresivnijih napora belog čoveka da u sebi povampiri potragu za sopstvenom dušom koju su bezbrojne fastfood mogućnosti zapadnog života ugušile surovim hipotekama. Ali, Joey i John nisu mogli da pobede svu „belinu“ u sebi. Njihov (DVD) snimak koncerta u Londonu ironično je pokazao da „savršeno isplanirani svet“ može da pruži samo malo više od „savršeno isplaniranog koncerta“. Burns je, ipak, studirao klasičnu muziku, a Convertino je, ipak, štreberski vezan za ideju rokenrola kao medija, ali, na žalost, i kao medijuma.

Garden Ruin, kao i Feast Of Wire, kako Heather lepo primećuje, ukazuju da će povratak na „belu stranu“ (belu, civilizovaniju, betonskiju, kreditnu... zovite je kako hoćete) proći bezbolnije nego što smo mislili. To je, ipak, njihov dom. Latino uticaj je daleko manji (pomalo zamorni, bilingualni duet sa, verujem, zanosnom Barselonkom Amparo Sanchez u Roka (Danza De La Muerte)) i praktično je očigledniji u nečemu što sada već prepoznajemo kao „kaleksijevsko“, nego sam po sebi (kao u, recimo, Cruel).

Daleko su zanimljiviji „povratci korenima“. Seta, melanholija, „imitacije života“, kojima vlada neraspireni glas Joeya Burnsa prepoznaju se u delikatnim omažima Royu Orbisonu, Bobu Dylanu, Bruce Springsteenu, Sinatri (provejava kroz Lucky Dime), pa čak i Elton Johnu, pa čak i Flaming Lips (oboma u fantastičnoj Panic Open String). Iako nema ničega što plamti kao Tulsa Telephone Book, Letter To Bowie Knife razbucaće par studentskih soba nakon nekoliko piva.

Vrhunci su, (ne)očekivano slast i za srce i za um. Finale All Systems Red sloj po sloj ukida tipičan Calexico zvuk (kantri-pop pop-lavljen meksikanom) pretvarajući pesmu u bučnu, ispovednu epopeju koja bi Kevinu Shieldsu mogla da otvori uši. Sasvim drugačiji „dom za vešanje“ priređuje Nom De Plume kroz koju Joey šapuće podjednako zlokobno kao William S Burroughs u svojim romanima, sve dok refren (na francuskom) ne donose samo privremeni smiraj- mala noćna mora traje tek nešto više od 2 minuta.

Još jedan album, ili još jedan film, i Calexico će sasvim istisnuti Eagles iz slike o beskrajnoj, sunčanoj Americi sa drumovima oivičenim gušterima i narcisoidnim mitovima o sebi samoj. Istisnuće, zapravo, samu tu sliku i napraviti neku novu. Gradovi su, ionako, odavno pustinje. Veliki gušteri su savijeni oko seksi zglobova i imaju štiklu na mestu gde im je nekada bio rep. Marijači će viriti sa terasa čija su stakla ohlađena erkondišnom. A na ulici krupne kapi znoja slivaće se niz krupne silikonske grudi. U kabrioletu koji stoji na raskrsnici dvoje ljudi zaljubljeno će milovati svoje uzije. Radio u kolima odavno je ukraden, ali zato će sa prikačenog I-poda treštati Panic Open String.

7 od 10 za film Garden Ruin. Tri * za scenario.

Ukoliko vam se album nije dopao nema smisla da trošite pare ili vreme za download na:

The Eagles - Desperado (1973, Asylum)

Iron & Wine - In The Reins (2005, Touch & Go)

Love - Forever Changes (1967, Elektra)

Lee Hazlewood - Trouble Is A Lonesome Town (1963, Smells Like)