Decenija od cunamija u Indoneziji

Danas je obnova uglavnom završena, a preživeli se trude da nastave život.

Tog 26. decembra 2004. godine nastradalo je više od 230.000 ljudi u 14 zemalja, a najviše u Indoneziji.

Najgore pogođen region bio je Aće, indonežanska provincija na severu ostrva Sumatra, gde je od posledica udara snažnih talasa od kojih su neki bili visoki čak 30 metara, poginulo oko 130.000 ljudi i više od pola miliona građana je raseljeno, podsećaju agencije.

Grad Banda Aće, sedište pomenute provincije, koji je potpuno uništen u toj katastrofi, danas je obnovljen.

Pomoć međunarodne zajednice bila je brza i velika. U godinama nakon cunamija ukupno je oko sedam milijardi dolara stiglo u Aće, zahvaljujući čemu je obnovljeno više od 140.000 domova, kao i više hiljada kilometara puta, brojne škole i bolnice.

Brza rekonstrukcija pomogla je da se okonča višegodišnji konflikt u Indoneziji, tako da je mirovni dogovor između pobunjenika i Džakarte sklopljen osam meseci od katastrofe.

Od 70.000 stanovnika mesta Meulabo, koje se nalazilo 150 kilometara od samog epicentra zemljotresa, poginulo je njih deset odsto, dok se 45.000 ljudi iselilo jer nije imalo gde da živi.

"Mnoge nevladine organizacije i pojedinci iz stranih zemalja i Džakarte došli su da pomognu. Bez njih, Meulabo se ne bi oporavio", kaže Alajdinsaj, predsednik distrikta Zapadni Aće za AFP.

Pošto je oblast raščišćena od ruševina i tela poginulih, ljudi koji su ostali bez domova živeli su u privremenom smeštaju dok nisu dočekali da se usele u nove kuće.

Razmere cunamija uticale su da vlada promeni način reagovanja na katastrofe tako da su procedure centralizovane i stavljene pod direktnu nadležnost predsednika zemlje.

Usvojeni zakoni omogućili su brzu izgradnju novih stambenih objekata, zgrada i škola, a 2011. godine Ujedinjene nacije su prepoznale te napore dodelivši tadašnjem indonežanskom predsedniku Susilu Bambangu Judojonu titulu "globalnog šampiona u prevenciji rizika od katastrofa".

Lekciju su dobro naučili u Banda Aćeu, gde sada svuda postoje putokazi za evakuaciju zbog cunamija, a negde su instalirane i sirene.

Muzej cunamija ne samo da čuva sećanje na žrtve i katastrofu, već može da posluži i kao prihvatni centar za eventualni nov nalet cunamija.

Međutim, uprkos zadovoljstvu zbog brze i uspešne rekonstrukcije, u javnosti su se pojavile sumnje u ispravnost odluke da se fokus obnove stavi na izgradnju novih kuća i infrastrukture.

Lilijen Fen, koji je radila za humanitarne organizacije u provinciji Aće i bila savetnica guvernera za održivi razvoj, smatra da je više trebalo učiniti na obezbeđivanju posla ljudima kako bi im se osigurala egzistencija.

Decenija je prošla, finansijska pomoć je presušila, a željena lavina investicija nije ostvarena i mnoge nove kuće zvrje prazne jer lokalno stanovništvo nema sredstava za njihovo održavanje.

"Ljudi se bore da prežive", konstatuje ona.

Čak i Kuntoro Mangkusubroto, direktor vladine agencije koja je rukovodila sanacijom u provinciji Aće, priznaje da je razočaran nedostatkom investicija i ističe da u provinciji nisu podignute ni fabrike ni plantaže.

I dok su, s jedne strane, preživeli zahvalni na materijalnoj pomoći za obnovu, s druge, većina njih se još bori sa vlastitim traumama koje se nisu povukle zajedno sa vodom.