Da li je ubica imao ratni sindrom?

"Mnogi naši ratnici nisu na adekvatan način zbrinuti, tako da je moguće očekivati da se dešavaju takve stvari", dodao je on.

Jutros oko pet sati, u Velikoj Ivanči, Ljubiša Bogdanović (60) je vatrenim oružjem ubio šest muškaraca, šest žena i jedno dete, a potom pokušao da ubije svoju ženu i sebe.

Ljubiša Bogdanović nije imao policijski dosije i nije bio psihijatrijski bolesnik, a kako je ranije rečeno, bio je učesnik ratova devedesetih godina i nedavno je izgubio posao.

"Imali smo slučajeve da posle trideset godina, pri otvaranju šampanjca, čoveka to asocira na pucnjavu, što pokreće lanac asocijacija, koji može dovesti do nečega što nije dobro za njega ili okolinu", rekao je klinički psiholog VMA Vlajko Panović.

Uz ocenu da se još ne zna šta je motiv ubistva, dodao je da mnogi "upadnu u depresiju, iz koje se događaju i samoubistva i ubistva".

"Ima puno ljudi koji se osećaju obezvređeni - ne mislim na politiku, nego uopšte na celu društvenu klimu. Naši resursi za adaptaciju na promene nisu neiscrpni i neki ljudi 'pucaju' ", rekao je Panović.

Po njegovim rečima, mediji koji promovišu nasilje treba da naprave "kulturološki zaokret", kao i sve institucije koje se "bave čovekom, pre svega ljudskom dušom".

"Čini mi se da treba negovati ljudsku dobrotu i da mediji promovišu ono što definiše i krasi čoveka", rekao je Panović.

Nenadović isključuje ratni sindrom

Direktor Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" prof. dr Milutin Nenadović, međutim, odbacuje mogućnost da je kod počionica masakra u Velikoj Ivanči reč o ratnom, takozvanom vijetnamskom sindromu, već smatra da se najverovatnije radi o poremećaju strukture ličnosti.

"Osobe sa primarnom slaboumnošću sklone su sugestiji i imitaciji, bez obzira na broj godina, a ovde je reč o čoveku koji ima 60 godina. Danas su komunikacije veoma brze i prometne, tako da saznanja o događanjima na svim prostorima naše planeta skoro svima dostupna u najkraćem roku", naglasio je prof. Nenadović.

On je skoro isključio mogućnost da je kod Ljubiše Bogdanovića iz Velike Ivanče reč o ratnom - vijetnamskom sindromu, zbog učešća u ratnom vihoru devedesetih godina, jer je, kako naglašava, prošlo 20 godina i to je dovoljno vremena za promenu stavova i emocionalnu otupljenost za nešto doživljeno u tako dalekoj prošlosti.

On je ukazao i na brojna istraživanja koja su pokazala da duševni bolesnici po prirodi svoje bolesti nisu skloni ubistvima, već da su tome skloniji zdravi ljudi.

"Psihijatrijski pacijenti skloniji su samoubistvima od zdravih ljudi", zaključio je prof. Nenadović.

"Gubitak posla pre uzrok nego ratni sindrom"

Zoran Đurić, neuropsihijatar, rekao je za B92 da su psihijatrijske analize ograničene psihijatrijskim podacima, da su u ovom slučaju podaci oskudni.

Nekakav poremećaj zdravlja, telesnog ili psihičkog, može dovesti do gubitka psihičke ravnoteže i agresivnog ponašanja koje može prouzrokovati ovakva dela, kaže neuropsihijatar Đurić.

On je rekao da se ovde radi o osobi o kojoj nema podataka da je lečena na psihijatriji i ponovio da su ljudi koji su ga poznavali rekli da je imao suicidne osobe u svojoj porodici, da se njegov otac obesio, što može da bude dispozicija za ovakvo ponašanje.

Upitan da li to što se desilo može da bude posledica učešća u ratu ili gubitka posla, neuropsihijatar ocenjuje da je "pre mogao da utiče gubitak posla i teška ekonomska situacija, ako su ti podaci tačni".

"Ideja o nekom ratnom sindromu i trajnim promenama ličnosti, koje se nalaze kod učesnika ratova, nije za odbacivanje, ali nije za očekivanje da čovek za dvadeset godina ne ispoljava promene, a učini ovako nešto. Ovakve stvari se ne dešavaju iz vedra neba i osobe iz njegove okoline mora da su primetile neki poremećaj, čudno ponašanje“, kaže Đurić.