Lekar bez granica

Na sve drugo jesu: Dragan Dabić imao je uredno izbušenu kartu do okretnice autobusa te je oštećen za osam stanica vožnje, drugo, tamo ga je čekao pacijent koji je nakon završnog tretmana skidanja čini trebalo da plati za svekoliku terapiju. Sam Karadžić bi najviše voleo da se optužnica za genocid preinači u njegovu intimnu parnicu sa Holbrukom, kontroverznim pregovaračem, koji mu je, kaže, savetovao da se povuče iz javnog života, da se odrekne počasti koje mu kao velikom književniku pripadaju, a Amerika će zauzvrat sprečiti da ga neko povlači po kojekavim sudovima za ratne zločine.

Nacija je oduševljena doktorom Dabićem, dobrim duhom kome svet služi za bezazlenu razbibrigu i vesti o njegovom žitiju sustižu jedna drugu: bodrio je „Lacio“ i „Inter“, sinovac ga vodio na sve utakmice; odlazio je redovno na Sinjsku alku a jedne se godine i takmičio jašući Čumetovog konja; Koštunica mu celivao desnicu misleći da je vladika; prerušen u prelata prisustvovao susretu našeg ambasadora sa Svetim ocem, iz sakristije je nekoliko puta krišom vragolasto rekao „Vladeta, Vladeta...“...

Predsednica parlamenta kaže da u ime SPS i svoje lično ime tuguje i traži da se ispitaju pretužne okolnosti Karažićevog hapšenja, otkad je predsednik Tadić u politiku uveo kategoriju bola i tuge, tuguje gde god ko stigne, iako nijedan državni funkcioner ne bi smeo da tuguje zato što je primenjen zakon. Velja Ilić - propao prilično na izborima, kao i njegov stariji pobratim Koštunica, ali i dalje imade par poslanika - isto je u žalosti, kaže da on i njegovi novosrbijanci znaju ko je prodao Karadžića, radikali su zbog toga što je primenjen zakon upriličili protest: nesuđeni dobrotvor nejači g. Vučić koji je u gradonačelničkoj viziji sazidao i ozelenio silna obdaništa, šeltere za maloletne beskućnike, prijatne popravne domove za mlađe maloletnike te brojna sirotišta kakva nemaju ni razvijenije zemlje, dao je besu da će na mitingu svakog novinara čuvati po dvojica telohranitelja koje će im, hteli novinari ili ne, dodeliti Srpska radikalna stranka. Radikali nisu imali dovoljno telohranitelja da brane i policiju tako da se ova branila sama koliko je mogla, Tomeku je iste noći u san došao starac, bazdio je na Nikitovićevu lozovaču koja je može biti izbakzuzirala trojni pakt SRS-DSS-SPSP. Iako se Toma zbog odbojnog istorijskog vonja odmicao sve dok leđima nije dotakao vruću tabarku svog kazana neznano kako obrevšeg se u Magistratu, pripiti glasnik mu je šapnuo: „Znaš šta! Policijom je rukovodio Ta-dić!“, o čemu je Toma isto jutro izvestio sve medije.

Da. Vispreni Vujačić nije ni predao žalbu sudu - na sve strane trijumf duha nad slepom silom - je li bravurozni blef sam smislio ili su mu pomogli Čavoški i dr Smilja, to ne zna ni Toma Nikolić.

Uglavnom će se Karadžić protiv Međunarodnog suda braniti kao protiv elementarne nepogode koja kako reče nema prava da ga napada; jedna turistička agencija već vodi turiste bogazama bivšeg ratnog komandanta koji je sa budžeta prešao na samofinansiranje i osetio gorčinu podstanarskog života, ali koji je duh i telo krepio u gostioni „Luda kuća“ te u palačinkarnici prikladnog naziva - „Pinokio“.