Srpski biznismeni grcaju u dugovima

Zaduženima je pet puta teže nego pre krize, onima bez dugova duplo teže, kaže jedan krupni kapitalista.

Verujte da zaista noćima ne spavamo, ponovio je juče izjavu Zorana Drakulića, vlasnika „Ist pointa”, jedan od njegovih kolega iz redova krupnih kapitalista.

„Spreman sam da za pet miliona dolara prodam sve što imam”, anonimno kaže naš sagovornik. Njegovo preduzeće je još 1989. godine toliko vredelo, a sada se vrednost cele grupacije procenjuje na 50 do 100 miliona dolara.

"I kad bi neko hteo da kupi, pojedina preduzeća iz grupe, prodao bih i za jedan evro samo da nastave da rade. Ako je velikim firmama ovako loše, pitam se kako li je malim i srednjim preduzećima", očajan je naš sagovornik.

Kaže da je u privatnom biznisu decenijama i da gora vremena ne pamti. „U vreme sankcija oni koji su imali dugove ostali su bez dugova, a oni koji su imali para ostali su bez para”, objašnjava svoj radikalan stav.

"Bavili smo se robnom razmenom kad već drugo nismo mogli. I postojala je bar volja države da pomogne i održi proces proizvodnje. Verujete da sam svaki dan pred dilemom da li da novcem koji imam vratim dugove bankama ili da kupim sirovine za proizvodnju", žali se ovaj biznismen.

Kako kaže, pre nekoliko godina bankari su bukvalno dolazili u preduzeća i nudili povoljne zajmove za nabavku opreme i investicije. "A kad je kriza krenula počeli su da nas jure da izmirujemo obaveze, odlaganje dugovanja postalo je nemoguće, a kamate na nove pozajmice postale su mnogo veće nego pre nekoliko godina. Tako smo svi upali u probleme s dugovima", objašnjava on.

Procenjuje se da ukupan dug privrede (dinarski i devizni) na kraju maja iznosi bezmalo 20 milijardi evra. Prema podacima Kreditnog biroa, ukupno je 34.927 kompanija uzelo kredite. Čak trećina (10.690 preduzeća) kasni u otplati duže od petnaest dana, dok duže od 90 dana kasni 6.584 preduzeća.

Najveće probleme, sudeći prema Ekonomistovom istraživanju „Top 300” i pre krize imali su najveći igrači na tržištu. Tako je najveće zajmove na kraju 2008. godine oko vrata imao Miroslav Mišković vlasnik „Delta holdinga”. U stopu su ga pratila preduzeća Telekom Srbija, EPS, NIS, „Železnice Srbije”. Mišković nije bio usamljen, jer su mu društvo na listi najvećih dužnika pravili i Zoran Drakulić, vlasnik „Ist pointa”, kontroverzni biznismen Predrag Ranković Peconi, prvi čovek Inveja, Đorđije Nicović, vlasnik Irve… Na spisku prvih sto dužnika gotovo da se nalaze sva zvučna imena srpskog biznisa.

"Naša najveća greška je to što smo u vreme investicionog buma kupovali preduzeća na bazi očekivanja. Spekulisali smo da će za koju godinu to vredeti mnogo više i da ćemo samo na prodaji, bez dodatnih ulaganja, da zaradimo. Kriza nas je demantovala. Okolnosti su takve da je onome ko nema kredit sada duplo teže nego pre krize, dok je onima sa dugovima pet puta teže", uveren je ovaj privrednik.

Kao primer iznosi i svoju grešku. Kaže da je pre nekoliko godina, zbog atraktivne lokacije kupio preduzeće bez perspektive za šest miliona evra, misleći da je dobro prošao i da firma vredi bar 14 miliona. Danas ni za milion evra ne bi mogao da proda nešto što je do pre neku godinu smatrao „atraktivnom lokacijom”.

"Mnogi su tako kupovali preduzeća zbog zemljišta, ili su kupovali nekretnine jer su se nadali sigurnoj zaradi. Ti su sad u najvećem problemu. Ima i onih koji su se mnogo raširili, prihvatali se poslova koje ne znaju da rade pa su se grananjem na nekoliko biznisa i napuštajuću svoju osnovnu delatnost preinvestirali", prepričavao je ovaj privrednik iskustva svojih kolega.

Ekonomisti iz reda liberala smatraju da poreski obveznici ne treba previše da žale krupne kapitaliste koji su se zbog krize prezadužili, jer u vreme dok su dobro zarađivali građani nikakvu vajdu nisu videli od njihovog profita. Sa druge strane, profesor Pavle Petrović upozorava da u periodu finansijske nestabilnosti privatni dug vrlo lako pređe u javni i da zbog toga i to treba da nas brine.

Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, zna jedino da građani, brinuli ili ne, nemaju baš mnogo sažaljenja za tajkune jer ih ne bije glas da su na pošten način zaradili novac. "Ne uživaju ugled moralnih čistunaca, teško da čovek može da ih žali", ističe on.

A o njihovim kreditima treba da brinu isključivo banke, država bi imala razloga za bojazan samo da je nekom privatnom preduzeću bila garant u nekom poslu, dodaje Prokopijević. "Tu vlast ne bi smela da se meša. Jer, ako propadne jedna velika firma, nastaće druga. Tržište će to samo da reguliše. Sad će neki drugi biti malo jači, a neki će biti slabiji", uveren je Prokopijević.