Jože Mencinger: Kriza bez pouke

Za Jožu Mencingera nema nikakve dileme. Aktuelna kriza je posledica neoliberalnog koncepta, koji se i teoretski bazira na alavosti i nezajažljivosti, tvrdi u intervjuu za NIN profesor ekonomije na Pravnom fakultetu u Ljubljani i prvi slovenački ministar ekonomije.

U stvari, kaže Mencinger, „čitava se ekonomija bazira na maksimiranju korisnosti i racionalnom ponašanju pojedinaca, a nemamo odgovor na pitanje gde je granica između maksimiranja i nezajažljivosti“.

- Evropski zvaničnici najavljuju kraj krize. Da li je to realno?

Kriza nije završena. „Lečili“ su je i sada je „leče“ smanjivanjem javnih dugova, pa i javnih sektora. No, javni dugovi su nastali, pre svega, jer su države rešavale probleme privatnih banaka. Bez intervencija država, a te intervencije su i stvorile visoke javne dugove, došlo bi do finansijskog sloma u čitavoj EU. Rešavanje problema u bankama tek je na početku. Pored povećanja Fonda za pomoć državama u nevolji na 800 milijardi evra, počinje rasprava o stvaranju novog fonda za dokapitalizaciju banaka od 100 milijardi evra, što bi bankama omogućilo nova otpisivanja nenaplativih kredita. A političarima ne preostaje drugo od najavljivanja kraja krize, mada se recesija posle blagog oživljavanja ponovo vraća.

- Pre pola godine izjavili ste da strahujete za sudbinu EU.

Strahujem i dalje. Najpre zbog neizvesnosti i haosa koji bi nastao, ako bi se EU raspala. No, u večnost EU i u „kraj istorije“ ne verujem.

- Kako će se prema vašem mišljenju rešavati problem u EU?

Stavljati u prvi plan javni dug je pogrešno. Javni dug je posledica a ne izvor problema. Veliki javni dugovi posledica su onoga što se dešavalo decenijama a to su: preraspodela bruto domaćeg proizvoda između rada i kapitala na štetu rada, seljenje industrijske proizvodnje u „Kinu“, stvaranje tražnje kreditima, naduvavanje finansijskih balona, izmišljanja novih finansijskih „proizvoda“…

Jedino u Grčkoj je stvarno došlo do bezglavog trošenja države. Samo za Olimpijske igre u 2004. potrošeno je 10 milijardi evra. U drugim zemljama EU javni dug je rezultat spasavanja iz situacije koja je stvorena različitim oblicima hazardiranja privatnog sektora, u čemu su participirale i banke.

Ono što bi EU trebala uraditi jeste preispitivanje svojih strateških usmerenja, koja su pogrešna. EU ne može povećavati konkurentnost na globalnom nivou s jeftinom radnom snagom bez socijalnih prava, niti može išta uraditi s idejama o društvu znanja. I jedno i drugo osuđeno je na neuspeh.

Uz to, finansijski sektor treba svesti na osnovnu delatnost, a to je efikasno prenošenje štednje od štediša do investitora. Mnoge nove finansijske proizvode treba proglasiti prevarama, a jedan deo igrama na sreću. Politika štednje, o kojoj govori EU, situaciju samo pogoršava.

No, na sreću, ono što EU priča ona obično ne ostvaruje. Jedan od temelja održivosti EU je upravo činjenica da se ona ne pridržava vlastitih pravila i fraza kada to ne ide. Dok to shvati, šteta je napravljena ali se zbog te fleksibilnosti kolaps ipak spreči. Upravo to radi EU s „novim paktom stabilnosti“; on će biti u stvarnosti brzo zaboravljen, ali ne bez velike štete koju će da prouzrokuje padom BDP-a.

- A Evropa u dva koloseka?

To je blaži naziv za raspad EU.

- Na čemu mora da se zasniva nova politika EU, ali i država regiona?

Evropa prvo mora shvatiti da je globalizacija za nju opasnost, a ne prilika. To je na neki način proglasila u svojoj strategiji EVROPA 2020, koja je inače tipičan birokratski papir, u kojem se kao cilj postavlja zaposlenost. Globalizacija u toj strategiji postaje problem sličan starenju stanovništva.

To mi je blizu, jer po mom mišljenju osnovni problem savremenog društva nije nedostatak proizvoda nego nedostatak rada, odnosno radnih mesta. Da bi neutralisali efekte tehnološkog napretka moramo izmišljati nove i nove usluge. No, postoje granice povećavanju udela usluga u BDP-u. EU kao celina, te je granice već prestigla.

Za mene je, dakle, spas u nekakvoj reindustrijalizaciji i deglobalizaciji na nivou EU. Male zemlje našeg regiona, pa i druge male zemlje, tu ne mogu mnogo uraditi, jer one u ekonomskom smislu reči nisu države nego su regije EU. Izgubile su, naime, sve ekonomske atribute državnosti: odlučivanje o novcu, porezima, ekonomskom sistemu i granicama.

- Skeptični ste u vezi s pitanjem stranih nvesticija i baziranja rasta na izvozu. Naši ekonomisti jedini spas vide upravo u tome.

Moje je stanovište veoma jednostavno: prodaj što moraš prodati i ništa što nije potrebno ne prodaj. Jer, kada prodaješ sve proizvodno bogatstvo, postaješ radna snaga, a ona je u sadašnje vreme nekakav repromaterijal. A pored ovog „ideološkog stava“ ima i puno ekonomskih razloga za obazrivost.

Prvo, i sam verujem, da firma koju preuzima multinacionalka postaje efikasnija, no ta efikasnost koristi vlasnicima. Drugo, posredni efekti prodaje proizvodnog bogatstva nisu samo pozitivni; naprotiv, oni su većinom negativni. Treće, sasvim je prirodno da vlasnici uzimaju profit, zbog toga i investiraju, pa nastaje velika razlika između BDP-a koji je stvoren u zemlji i BNP-a (bruto nacionalnog proizvoda) koji dobijaju stanovnici. U Irskoj ta razlika iznosi i 18 odsto BDP-a.

Četvrto, odliv kapitala (profita) iz istočne Evrope je u poslednje tri godine četiri puta veći od priliva kapitala (stranih direktnih investicija). I to je prirodno u krizi. Nemojte se previše zavaravati ni sa rastom na bazi izvoza. Na tome se zavarava čitav svet. Svi bi izvozili, ali kuda. Nije problem proizvesti, već prodati.

- Verujete li da su kreatori ekonomskih politika izvukli pouke iz krize?

Nažalost nisu.

- Kada se mogu očekivati rezultati kao pre izbijanja krize?

To ne znam, ali obično kažem da će se kriza okončati kada se na nju naviknemo kao na normalno stanje stvari.

- Kako pronaći balans između potrebe da se drastično smanjuju deficit i javni dug, a da se s druge strane podstiče rast i zapošljavanje? U Srbiji je javni dug probio granicu od 45 odsto i naši političari u tome ne vide problem.

Da je Srbija u EU ona bi sa 45 odsto javnog duga bila među najmanje zaduženim članicama. Međutim, sama brojka o veličini javnog duga se fetišizira, a ne znači mnogo.

Koliki je stvarni teret javnog duga zavisi od toga da li se radi o domaćem ili stranom dugu, kolike su kamate i privredni rast, da li su, koliko i gde zaduženi privreda, stanovništvo i banke.

Formalno, najveći javni dug, 200 odsto vrednosti BDP-a ima Japan, no Japanci dug vraćaju Japancima. Uz kamatnu stopu i rast blizu nule teret duga je samo mala preraspodela BDP-a među Japancima. Nažalost, u savremenoj privredi u kojoj je rast određen tražnjom, a ne ponudom, drastično i brzo smanjivanje deficita i podsticanje rasta i zapošljavanja se ne mogu ostvariti. Računanje da će privatni sektor porasti i zaposliti one koji bi izgubili posao u javnom sektoru je čista iluzija.