Dve istorije nimfomanije

Pisao je o svojim problematičnim pacijentkinjama i njihovom lečenju, čak i u američkom Žurnalu medicinskih nauka.

Prvi njegov slučaj je Margaret Marfi, mlada irska imigrantkinja, koja je rodila dvoje vanbračne dece, tražila je od njega tražila pomoć zbog stalnog peckanja u uretri i krvarenja iz materice.

Ona je takođe imala probleme sa mokrenjem, a njeni simptomi su delovali kao klasična urinarna infekcija.

Međutim, bilo je i drugih uzroka njenih problema. Lekari su otkrili nekoliko vrlo sumnjivih objekata u njenoj mokraćnoj bešici: nekoliko ukosnica i čitavu rolnu žice od bakra.

Ispostavilo se da je žena masturbirala i imala neki neobičan fetiš vezan za stimulaciju urinarnog trakta.

Nije prestajala bez obzira što je usled svojih samotnjačkih avantura nekoliko puta završila u bolnici. Čak je poricala da je ono što je sebi radila imalo bilo kakve veze sa masturbacijom.

Međutim, dr Storera nije bilo lako zavarati i shvatio je da je reč o nimfomaniji.

„Iako ona poriče, siguran sam da masturbira. Njeni maniri jasno upućuju na tu naviku. Njen izraz lica je prilično razvratan“.

U prilog Storerovoj ideji išla je i činjenica da je u njenoj vagini pronađen čak i čep od plute.

Nažalost, pampur, koji je na silu ubačen uz pomoć francuskog ključa, je bilo veoma teško izvaditi.

„Pampur se nalazio veoma duboko u vagini. Mnogo truda mi je trebalo da bih ga izbacio iz ležišta. Sada se nalazi u mom vlasništvu i dovoljno je veliki da zapuši veliku teglu“.

Megi su smestili u bolnicu za duševno obolele.

Ipak, otpustili su je iz azila posle nekoliko dana, a kada se ponovo pojavila kod lekara, imala je srebrnu kašiku u utrobi, koja je toliko užasnula dr Storera, da je rešio da je više ne leči.

Drugi slučaj koji se pominje u njegovim studijama, bio je nešto „smerniji“. Gospođa B bila je 24-godišnja udata žena koja je razmišljala „o stvarima koje ne priliče jednoj dami“ uglavnom u prisustvu muškaraca.

To ju je plašilo. Takođe, volela je da vodi ljubav sa svojim mužem – mnogo! Mnogo više nego što se smatralo normalnim za ženu.

Toliko je uživala u seksu da je nekoliko puta ostajala bez svesti tokom čina. To nije plašilo njenog muža ni najmanje.

Međutim, gospođa B bila je u nešto boljem stanju nego Margaret Marfi. Ona nije koristila „predmete“ ili masturbirala, samo je suviše volela seks.

Ipak, da je nastavila da upražnjava toliko seksa, sigurno bi bila hospitalizovana.

Zato je lekar prepisao sledeću terapiju:

1. Udaljavanje od muža

2. Meso u ishrani samo jednom dnevno

3. Potpuna eliminacija svih alkoholnih pića

4. Izbegavanje romana ili bilo kakvih ljubavnih štiva

5. Jastuci i dušeci napunjeni dlakom, moraju da se zamene perjanim

6. Kupanje hladnom vodom ujutru i uveče

7. Klistiranje hladnom vodom svake noći

8. Nanošenje rastvora od boraksa na vaginu

9. Tinkture valerijane i bunike

Budući da je apstinencija u slučaju gospođe B bila nemoguća, barem dok je u blizini svog muža, morala je da napusti grad na neko vreme.

„Pošto je slučaj bio nešto zahvalniji kada je reč o mentalnim simptomima i muž i žena naučeni su umerenosti“.

Ove istorije slučaja pokazuju koliko su se društvene norme promenile, a istovremeno ostale iste. Naša današnja merila o „normalnom ponašanju žene“ potpuno su drugačija od Viktorijanskih pravila.

Nekada su ljudi brinuli ako su žene suviše zainteresovane za seks, a danas brinu ako ih seks ne interesuje.

Ipak, neke od terapija ženske seksualne disfunkcije su gotovo podjednako čudne kao i slanje žene u ludnicu zbog masturbacije.

Recimo, u filmu Orgasm.Inc, žena koja uspeva da doživi samo klitorisni orgazam podvrgava se posebnoj operaciji, koja joj omogućava da postiže vrhunac tokom seksa i „bez ruku“.

Bilo bi divno kada bi ljudi naučili da cene individualnost kada je reč o ženskoj seksualnsti.

Savremeni Zapadni svet je konstantno preispituje. Valjda je nekada u praistoriji čovek shvatio da je ekonomski korisno staviti pod kontrolu žensku seksualnost.

Sada farmaceutske kompanije zarađuju milijarde na ženskoj seksualnoj disfunkciji, a političari dobijaju izbore na osnovu svog stava prema abortusu.

Veliki kulturni pokreti uglavnom su se zasnivali na pomeranju granica toga šta sme, a šta ne sme da se radi u spavaćoj sobi.

Seks je nešto kao labavi društveni kanon. Koliko god se trudili da ga stavimo pod kontrolu, toliko on više izmiče.

Jedno rešenje je tolerancija, a drugo je da se konačno rešimo potrebe da uopšte držimo prirodne stvari pod kontrolom, što bi ujedno donelo i toleranciju.

To i nije tako nerealan cilj. Ili možda jeste?

Foto: Nutdanai Apikhomboonwaroot / FreeDigitalPhotos.net