Da li je čovek već postao kiborg?

Termin “kibernetički organizam” ili skraćeno “kiborg” deo je futurističkog sveta naučne fantastike.

Skovali su ga pisci tog žanra Manfred Klajns i Nejtan Klin 1960. kako bi označili biće stvoreno od bioloških i veštačkih delova.

Međutim, prema Amber Kejs, kiborg-antropologu i osnivaču firme Geoloqi, prelaz od ljudi do kiborga odvija se upravo sada. Dovoljno je, kaže, da pogledate oko sebe.

Ona kulturu posmatra holistički i pita se koliko smo se kao ljudi promenili zbog evolucije tehnologije.

Već nekoliko decenija polje biomedicinskog inženjeringa razvija i upošljava kiborg tehnologije kako bi nam povratile naše normalne ljudske funkcije.

Elektrode za duboku stimulaciju mozga koriste se za vraćanje prirodnih pokreta, slušni aparati vraćaju sluh, razne mašine mogu vratiti vid ili motoričke funkcije.

Ranije ovog meseca dr Endi Švarc i njegov tim sa Univerziteta u Pitsburgu objavili su rad u žurnalu “Lancet” o Jani Šojerman, kvadriplegičarki koja je koristila poseban mašinski interfejs kako bi se služila robotičkom rukom koju je pokretao njen čeoni režanj.

Jasno je da se takav napredak medicinskih tehnologija uklapa u definiciju kiborga. Međutim, da li se upotreba definicije “simbiotičke fuzije čoveka i mašine” može tako široko primeniti na sve nas?

Talas razvoja personalnih elektronskih uređaja nezaustavljiv je već 50 godina i danas kao posledicu imamo ogroman izbor smartfona i tableta koje možemo videti u rukama korisnika na svakom ćošku.

Mi neprekidno konsultujemo naše uređaje, ne samo zbog snalaženja u prostoru, nego i zbog društvenih tema, porodičnih okupljanja, viđanja s prijateljima, čak i izlazaka sa potencijalnim partnerom.

Pažljivo razmišljamo o svom imidžu na Facebook-u i drugim društvenim sajtovima gde kreiramo u stvari “drugog sebe”.

To “drugo mi” ostaje onlajn čak i kada mi ugasimo smartfon ili računar.

Ova pojava pokreće neobično pitanje toga kako dvostruki život utiče na našu sposobnost samorefleksije i učestvovanja u situacijama iz stvarnog života.

Da li nas ovi uređaji koji nas svakodnevno otuđuju od drugih, mogu učiniti boljim ljudima?

Amber smatra da su telefoni u našim džepovima neka vrsta “crvotočina” koje nas povezuju na praktičan i efikasan način sa našim bližnjima. Međutim, ideja digitalne ili “ambijentalne intimnosti”, kakvom se služimo na Facebook-u, Instagram-u i Twitter-u je poslednje što većina ljudi priželjkuje od života.

Zapravo, debata o virtualnim zajednicama i vezama i dalje je vrlo živa i polarizuje čak i najbliže članove porodice.

Možda još nismo postali kiborzi? Šta vi mislite?