Buenos Aires, srce i duša tanga

Sedim u restoranu L’Etoile, jednoj u nizu otvorenih bašti sa gusto priljubljenim suncobranima jer je leto već uzelo zamah.

I dok čekam svoj ručak i pijuckam sok od manga, odnekud dolazi omamljujući miris francuskog peciva koji osvaja ulicu, a fasade okolnih zgrada kao i sve ostalo neodoljivo podsećaju na Pariz.

Čitav kvart odiše atmosferom opuštenosti, prolaznici su lagano odeveni i raspoloženi. Ulice su prepune sveta, mladih parova sa kolicima, dama sa punim rukama raznobojnih kesa koje potpuno nonšalantno nose svoj bogat nakit, pasa svih rasa čiji se povoci neprestano mrse oko tuđih nogu, mladih, veselih i bučnih, muškaraca u besprekornim letnjim odelima i laganim kožnim cipelama čija je boja identična kao ona na kajšu, konobara koji, sa visoko podignutim poslužavnicima, kao žongleri uspevaju da se probiju kroz ovu košnicu i stignu do gosta koji skriveno dremucka na jedva primetnom povetarcu slušajući nenametljivu i prijatnu muziku koja je namenjena samo gostima tog restorana, jer u susednom neki drugi tonovi zabavljaju neke druge goste, i niko nikome ne smeta.

Milonguero (Photo: Mirjana Stanojloviæ)

Ipak, ovo nije Pariz već njegov pandan dvanaestak hiljada kilometara južnije. Egzotične žakarande sa svojim ljubičastim cvetovima i džinovski fikusi u punom su sjaju, a sa njihovih grana, krešteći, u parovima pikiraju krupni papagaji u brišućem letu, ne dozvoljavajući objektivima da ih uhvate i izmamljujuci uzdahe turista koji su, kao i ja, prešli pola sveta da bi se našli na ovom mestu. Nedaleko odavde, prostire se nepregledna reka Rio de la Plata, koja uz pomoć svojih pritoka formira deltu širine preko 200km pre nego što će se uliti u Atlantik.

Ovo je božanstveni Buenos Aires.

Iako zauzima ogromno prostranstvo, prestonica Argentine je jedan od retkih megalopolisa koji ima moć da šarmira došljake i prvi susret sa njim predstavlja pravi kulturološki šok.

Najevropskiji od svih gradova južnoameričkog kontinenta, sa svojim širokim bulevarima, velelepnim parkovima, divnim gradjevinama i raznovrsnim kulturnim i noćnim zivotom, s pravom je nazvan Parizom Latinske Amerike.

Najveći broj doseljenika u 19. veku, došao je upravo iz Italije, Španije i Francuske. Njihova kultura i gastronomija još uvek dominiraju gradom što se moze videti u mnogobrojnim muzejima, umetničkim galerijama, teatrima i sjajnim restoranima.

U vreme intenzivnog razvoja grada angažovane su najbolje pariske arhitekte sa zadatkom da naprave grad lep i veličanstven kao Pariz. Uspeli su. Pored kolonijalne arhitekture, mnoge avenije Buenos Airesa, kao što je Alvear, projektovane su u francuskom stilu, seku se pod pravim uglom i završavaju trgovima, a krase ih maestralne gradjevine sa mnogo kovanog gvoždja, lukova i stubova, doprinoseći veličanstvenosti grada.

Plaza de Mayo (Photo: Mirjana Stanojloviæ)

Svi kvartovi su inače projektovani pod pravim uglom, pa nema zbunjujućih okuka i ulica i vrlo brzo se stekne osećaj za orijentaciju. Dovoljno je pogledati mapu na kojoj se odmah uoči avenija 9. juli za koju kažu da je najšira na svetu. Nebitno je da li je zaista tako, ali stvarno je impozantna i deluje vrlo prijatno za oko jer je oplemenjena drvoredima i travnjacima između mnogobrojnih kolovoznih traka. Ona se seče sa najvažnijim gradskim arterijama i jedini problem je što su razdaljine ogromne, pa ono što je na mapi 2cm u prirodi zahteva 2 sata pešačenja.

Buenos Aires (grad dobrog vazduha)je treći po veličini grad Južne Amerike sa oko 3 miliona stanovnika u užem jezgru a više od deset sa okolnim mestima koja ekonomski gravitiraju ka metropoli, i sastoji se od 47 kvartova (barrios).

Kada se kod nekog stanovnika argentinske prestonice koje zovu Portenjosi (Portenos - onaj koji je došao iz luke) raspitujete kako da stignete do odredjenog mesta, nepogrešivo će vam reći tačno koliko blokova ste donde udaljeni i usput vam dati savet koje prevozno sredstvo bi bilo najbolje rešenje za vašu destinaciju.

Buenos Aires je smešten u nepreglednoj dolini poznatoj po imenu Pampas, na istoku Argentine i leži na ušću reke Rio de la Plata, kao i Montevideo, prestonica Urugvaja, koji je na njenoj suprotnoj strani. Ovde se život odvija neprekidno svih 24 sata, i iako je srce metropole zakrčeno i bučno kao i svaki drugi urbani centar, grad pruža izuzetno prijatnu atmosferu za šetnju i obilazak.

Pored prisutne monumentalnosti u arhitekturi, grad ima i sasvim drugačije četvrti, sa malim kućama i pjacetama na kojima su milonge (ulični tango plesači) stalno prisutni, a lokalni restorani i kafeterije prepuni. Takav je kvart San Telmo, do kojeg se stiže laganom šetnjom od trga Plaza de Mayo i koji još čuva šarm kolonijalne prošlosti, neodoljivo me podsetivši na beogradski Vračar sa svojim kafanama na ćošku, kaldrmisanim ulicama i dvorištima od kojih poneka još imaju bunare.

Nedeljom je ulica La Defensa prepuna uličnih prodavaca, a u parkić Plaza Dorrego sjati se silan narod u vreme održavanja sajma antikviteta, koji podjednako privlači i Portenjose i strance.

Ovaj deo grada je inače poznat po svojim antikvarnicama, ali nedeljom je to posebna priča i predstavlja mesto za ležerno tumaranje i obilazak tezgi prepunih svakakvih drangulija među kojima se nađe i neki vredan predmet.

Bandoneon (Photo: Mirjana Stanojloviæ)

Zvuci tanga na otvorenom prate ovaj događaj do debelog mraka. Enterijeri kafanica i restorančića ostali su nepromenjeni od vremena svog nastanka i premali su da prime sve koji bi da se tu smeste i naruče parilla roštilj ili popiju bar kafu.

Preko nedelje je ovde znatno mirnije i tada se sasvim opušteno sedi po kafeima i restoranima gde često poneko zasvira bandoneon (mala harmonika) za svoju dušu. Ovo je ujedno i deo grada gde se odlazi na tango show sa profesionalnim izvođačima u neki od mnogobrojnih klubova. Celom dužinom ulice Balcarce nižu se klubovi sa vrhunskim tangom i tu na samom uglu sa ulicom Indepedencia odlučujem se za klub Almacen.

Pored snažnih evropskih uticaja, Buenos Aires je iznedrio i svoje specifične i autentične forme, na prvom mestu tango, najkompleksniji muzički i plesački žanr Argentine. Senzualan i strastan, tango izražava emocije Argentinaca, a njegova čudesna i milozvučna forma može se čuti i videti u svakom delu Buenos Airesa. Buenos Aires i tango su na toliko načina isprepletani da je tango odavno prestao da bude samo ples, tango je životni stil.

Sveprisutna tango kultura, od muzeja, restorana, kafea, barova i noćnih klubova, do filmova, literature, medija, suvenira i veoma popularnih takmičenja u plesu koja se održavaju svake godine, okupljajući učesnike iz celog sveta, govore koliko je ovaj ples neraskidiv deo života svakog Argentinca.

Njegovo poreklo datira još iz 18. veka kad je nastao kao mešavina kreolskih, kubanskih, afričkih i urugvajskih ritmova. Najpre se izvodio polutajno među najnižim slojevima i u bordelima. Iz ilegale je prvi put zvanično izašao pred sam kraj 19. veka.

U početku ismevan i karikiran, postepeno se peo uz društvenu lestvicu, sticao pristalice i konačno bio prihvaćen dvadesetih godina 20. veka, ali ne u Argentini, već u Parizu. Ubrzo potom, tango ples biva sve popularniji i u Buenos Airesu a uporedo sa njim i pevani tango, koji svoje zlatno doba doživljava sa pojavom Karlosa Gardela, koji je za kratko vreme postao nacionalni junak i to ostao do danas.

San Telmo (Photo: Mirjana Stanojloviæ)

Vrtoglavom brzinom tango postaje važna karika argentinskog društvenog i političkog života. Izvodi se na više načina, kao orkestarska muzika, uz solo gitaru i jedan vokal, a najčešće kao sekstet, koji se sastojao od dve harmonike nazvanih bandoneon, dve violine, klavira, kontrabasa ili čela.

Pedestih godina, sa pojavom najuticajnijeg kompozitora i muzičara Astora Piacole, tango doživljava transformaciju uvođenjem avangardnijeg izraza, kao mešavine evropskih savremenih formi i američkog džeza. Piacola tako kreira legendarni argentinski tango koji ga jasno izdvaja od onog koji se izvodi u drugim zemljama sveta.

Pored Karlosa Gardela, najpoznatijeg pevača tanga, koji je odavno prerastao u legendu, Astor Piacola je bio jedan od retkih umetnika koji su potpuno bili posvećeni tangu, i on je jedini zaslužan što je ova muzička forma nastavila svoj razvoj u drugoj polovini 20. veka, pod nazivom tango nuevo.

Šta je zapravo bio tango nuevo? Pojam se odnosio na tango koji se izvodi u koncert holovima pred publikom, kao i na tango koji se pleše. Piacola eksperimentiše, uvodi nove ritmove i strukture.

Muziku koja je nekad bila sinonim i obeležje nižih slojeva i polusveta, izvodi na svetlost dana i u velikom stilu uvodi u prestižne dvorane Buenos Airesa, gde preko noći biva opšte prihvaćena. Strasna posvećenost tangu dovodi ga do saradnje sa još jednim velikim Argentincem, Horheom Luisom Borhesom, što rezultira zajedničkim nastupom u Njujorškoj filharmoniji.

Recoletta (Photo: Mirjana Stanojloviæ)

Posle mnogih turbulencija i pregrmljene diktature vojne hunte kad je bio primoran da živi u izgnanstvu, Piacola je proglašen za istaknutog građanina Buenos Airesa, najsmelijeg inovatora tanga i međunarodnog muzičkog ambasadora. Ostavio je za sobom preko 750 kompozicija za koncertne dvorane, film, pozorište i televiziju.

Tango se pleše na dva načina, kao tango milonguero i revijalni tango po kome je i poznat u svetu. Popularnost je stekao zahvaljujući revijalnom izvođenju, sa atraktivnim i jasno izraženim pokretima bez stalnog kontakta sa telom partnera.

Tango milonguero ne poseduje ovakav vizuelni efekat, umesto toga iskazuje veliku ritmičku izražajnost . Uvek se izvodi u ograničenom prostoru, partneri plešu za svoju dušu a ne za publiku. Milonge mogu da plešu na celom, ili na sasvim malom delu nekog improvizovanog podijuma, neprekidno održavajući precizan ritam i kontakt sa telom partnera, spajajući sve to u mešavinu tenzije i emocionalne relaksacije. Kreativnost žene se ogleda u tome kako reaguje na ritmičke interpretacije partnera. Stalno prisutan tango zagrljaj dočarava ljubav, i čin u kojem muškarac i žena komuniciraju o sreći i strasti.

Naći se u Buenos Airesu znači iskoristiti priliku i osetiti duh ovog fascinantnog izraza zašta postoji bezbroj mogućnosti. Podjednako je uživanje posmatrati par milonga na nekoj pjaceti u kvartu San Telmo kako zaneseno plešu, gotovo potpuno nesvesni radoznalih očiju stranaca, ili u piktoresknoj četvrti La Boca na podijumu nekog od mnogih restorana.

Tango plesača ima i na nedeljnim pijacama ali i kultnim mestima metropole kao što je najstarija kafeterija Buenos Airesa Cafe Tortoni. A onda kad se zađe duboko u noć, oživljava na stotine noćnih klubova koji prikazuju tango show sa profesionalnim izvođačima.

Tango show (Photo: Mirjana Stanojloviæ)

Program počinje vrlo kasno, nekad tek oko ponoći, ali ovo je grad koji ne spava, jer se u pozorišta i na večeru ionako ne kreće pre 22 sata. U klubovima se pleše atraktivan, ekstravagantan tango, uz veliki orkestar, ponekad i sa nekoliko izvođača na bandeneonu.

Ovaj mali ali moćni instrument daje tangu osobitu dramatičnost, posebno ako u repertoaru dominira muzika Astora Piacole. Portenjosi ovo veoma emotivno doživljavaju i zanimljivo je posmatrati kako se oni prepuštaju uživanju slušajući svoje omiljene pesme.

U klubu Almacel, sa grupom Beograđana prisustvujem izvrsnoj predstavi. Kada su se posle dramskog uvoda začuli prvi taktovi Piacoline pesme Balada para un loco, jedna Argentinka koja je sedela za stolom tik uz binu, tako je strasno doživela zvuke ove poznate pesme, da je ustala od stola, glasno zapevala i zaigrala, praktično preuzevši primat od pevača, što je on sa zadovoljstvom prihvatio, nastavljajući da peva sa njom u duetu, izmamivši oduševljenje u gledalištu i buran aplauz.

Iako se po klubovima izvode i kompozicije drugih autora, Piacola suvereno vlada tango scenom Buenos Airesa. U svežem sećanju mi je lepa Argentinka Maxima, koja je onog dana kad se udavala za holandskog prestolonaslednika, u sred protestantske katedrale poželela da čuje zvuke iz starog kraja.

Orkestar je zasvirao Piacolinu kompoziciju Adios Nonino, katedralu je ispunio setni zvuk bandoneona, i Maximi izmamio suze koje nije ni pokušavala da zaustavi, dokle god je trajao ovaj svečani svadbeni koncert. Svi pamtimo maestralnu ulogu Al Paćina u filmu Miris žene i nezaboravnu sekvencu sa tangom. Buenos Aires ga pruža u obilju. Zašto? Ne samo zato što je iznikao na njegovim pločnicima, tango je mnogo više od plesa, tango je tradicija, tango je filosofija, kroz tango se izražava senzibilitet i mentalitet Portenjosa i Argentinaca uopšte.

Avenida de 9 Julio (Photo: Mirjana Stanojloviæ)

I da se vratim na početak priče. Pošto su mi udovoljili i pristali da mi porciju bifteka smanje na prihvatljiviju meru, jer sa argentinskim king-size šniclama retko koji stranac može da se izbori, mogla sam da uživam i u najpoznatijem slatkišu Buenos Airesa – Crepe con Dulce de Leche, palačinkama sa nadevom koji je mešavina krema od žumanaca i karamela. Krem je prilično sladak ali specifične i interesantne arome. Uz šolju kraljevskog kapućina užitak je bio potpun.

Osim toga, društvo mi je pravio jedan ogroman argentinski mačak. Pričali smo na srpskom, nije mu smetalo. U Buenos Airesu se govori kastiljanskom varijantom španskog, koji je vrlo jasan, tečan i prijatan za uho. Ukoliko se makar malo služite španskim koristite ga bez ustručavanja jer ovde engleski ne prolazi, osim u retkim prilikama.

Imajući ovo u vidu, morate se snaći kako god znate i umete na mestima gde je potrebna komunikacija. Prodavac će radije dozvoliti da izgubi mušteriju nego što će se potruditi da nađe nekog ko će se sa njom sporazumeti. To je verovatno stvar ponosa. Rane koje je ostavio za sobom Foklandski rat (ovde nazvan Malvinski, jer Argentinci Foklandska ostrva zovu Malvinima) nisu zacelile iako je od ovog sukoba sa Englezima prošlo više od 20 godina.

Kad sam najzad odlučila da krenem, iskoristila sam šansu i kelnericu koja je govorila engleski pitala kako da dođem do avenije Santa Fe. Kao iz topa mi je odgovorila: “To je 15 blokova odavde, najbolje je da uzmete taksi, ne bi trebalo da izađe više od 12 pezosa.”

Bilo je baš onako kako mi je rekla – 15 blokova, desetak minuta vožnje, 12 pezosa. Ali, to je već druga priča.

U nastavku: Argentinska strast: polo