Šta se desilo sa izgubljenom posadom Džona Frenklina na Arktiku?

Kao mesto večnog leda i snega, sever je oduvek intrigirao maštu ljudi, a priča o izgubljenoj Franklinovoj ekspediciji do Severozapadnog prolaza premošćuje praznine između folklora, forenzike, arheologije i nauke.

Čovek koji je definitivno imao hrabrosti da ga istražuje bio je cenjeni pomorski kapetan ser Džon Frenklin, koji je nestao zajedno sa svojom ekspedicijom u ledenoj pustoši Arktičkog arhipelaga. On se tamo zaputio sa svoja dva broda "Erebus" i "Teror", koji su odlično opremljeni isplovili 1845, a već do leta 1847. izgubio im se svaki trag. Zbunjeni time, Englezi su organizovali brojne akcije spasavanja Frenklina.

Prva bezuspešna je bila ona Džejmsa Klarka Rosa, koji se 1849. bez ikakvih odgovora vratio u Englesku. U godinama koje su sledile, brojni brodovi i posade su tražile Frenklina, što će bitno pridoneti upoznavanju i ucrtavanju Arktičkog arhipelaga u karte, ali i upoznavanju tamošnjih Eskima.

Prvo rasvetljavanje toga šta se dogodilo bilo je otkriće kapetana Horacija Ostina, na ostrvu Biči. Na njemu je pronašao mali logor i tri nadgrobna spomenika, gde su bili sahranjeni dva člana posade s Erebusa i ložač s Terora. Kapetan Frenklin i dalje nije pronađen, a Eskimi su ispričali da su videli članove njegove posade. Sve je to odlučio da istraži dr Džon Re, koji se sankama zaputio preko zaleđenih delova Kanade, pa je naposletku saznao da su Eskimi na jednom delu kopna kraj reke Bek pronašli tridesetak leševa.

Šokantan prizor

Dr Re je sve to i sam video - razbacana trupla bila su po šatorima, ispod čamaca i na drugim mestima gde su oni pokušavali da se sakriju od hladnoće. Po izgledu i unakaženosti njihovih tela bilo je očigledno da su pribegli i kanibalizmu. Frenklinovo telo i dalje nije pronađeno.

Sledeći je odgovore doneo Leopold Meklintok, čija je ekspedicija uz jedno telo pronašla i dnevnik koji je potvrdio da je Frenklin umro 11. juna 1847. nedugo nakon napuštanja brodova, prethodno dve godine zarobljenih ledom.

Današnja saznanja o tom događaju govore da je nakon zarobljavanja u ledu, nakon izvesnog vremena posada napustila brodove i sankama (nepotrebno pretrpanim) krenula da potraži pomoć. Ali, uprkos dobrim zalihama i veštom kapetanu, stradali su. Razlog tome leži u činjenici da su konzerve bile od legure olova i kalaja. Olovo je dospelo u hranu i otrovalo posadu uzrokujući slabost, dezorijentisanost i ludilo, koje je u krajnjoj fazi zajedno s izgladnelošću dovelo do kanibalizma. Moderne obdukcije tela sa zaleđenog severa navodno su potvrdile trovanje olovom.

Nova otkrića iz nokta - nisu poludeli zbog olova?

Prema novom istraživanju kanadskih naučnika otišla je korak dalje u analizi. Naime, oni su u časopisu Arheološke nauke napravili detaljan izveštaj tela 25-godišnjeg člana posade i polarne ekspedicije Džona Hartnela. On je služio na Teroru, a njegovi ostaci su bili mumificirani. Uz pomoć tehnologije laserske ablacije, naučnici su testirali hipotezu o trovanju olovom. Na njihovo čudo, pokazalo se da je nivo olova kod Hartnela bio u normalnom rasponu.

Zatim su koristili analizu noktiju uz pomoć izotopa kako bi procenili njegovu ishranu. Ona je pokazala da je Hartnel imao hroničan nedostatak cinka, što je pak uticalo na deficit vitamina A i oslabljeni imunitet. Naposletku, umro je od tuberkuloze i upale pluća.

“Proces gladovanja od tuberkuloze rezultirao je eksponencijalnim otpuštanjem olova iz njegovih kostiju u krv. To je dovelo do povećanja nivoa olova pred samu smrt, što objašnjava zašto su ih pređašnji naučnici našli”, objašnjava dr Dženi Kristensen i kaže da su zbog toga naučnici pogrešno zaključuli da je bila reč o nedavnom trovanju olovom kod posade.