Galeb Nikačević: Oduvek bio zainteresovan za mit o potrazi

Galeb Nikačević, jedan od autora filmova, gledaocima poznat po konstantnom pomeranju sopstvenih granica pred kamerama, i ove sezone nas upoznaje sa najrazličitijim temama - od muzike do ekstremnih sportova “iskustvom iz prve ruke”.

Upravo ste se vratili sa Jadranskog mora, sa snimanja filma “Pod pritiskom” gde si ronio na dah sa čovekom koji to radi ceo svoj život i koji može da roni preko 100 metara dubine. Kakvi su utisci?

- Na Jadranu sam otkrio dve stvari: koliko je ljudsko telo jedna neverovatna prirodna pojava sposobna za prilagođavanje daleko ekstremnijim uslovima života od bilo čega što bismo mogli da očekujemo, ali sam otkrio i svoju najslabiju tačku. Nikada ni u čemu nisam bio toliko jadan, loš i neuspešan kao u ronjenju na dah. Nikada se nisam osetio toliko nemoćnim i bespomoćnim kao pod vodom.

Gledaoci su imali prilike da te gledaju kako povraćaš, plačeš, kako ti probadaju kožu ručno pravljenim kukama, kako razgovaraš sa dilerima u njihovim laboratorijama… Kako je moguće da tebi uvek zapadnu ovakve teme?

- Ne zapadnu mi, biram ih sam. S jedne strane se osećam kao da je to forma u kojoj sam najbolji, ali s druge strane sam oduvek bio zainteresovan za najstariju priču u istoriji civilizacije — mit o potrazi. Otkako čovek postoji, on traga. Da li je to prostorno traganje za novom zemljom, boljom budućnošću, porodicom ili nekakvim skrivenim blagom, nije bitno.

S druge strane potraga može da bude imanentna, interiorizovana. Potraga za sobom, svojom dušom i usklađivanje sa sobom i celim svetom, kosmosom je potraga koja se obavlja unutra, u sopstvenom biću. To je ono što me tu pokreće — da saznam šta pokreće druge, da probam da doživim i promenu u sebi. Da budem bolji. U stalnoj potrazi za novom promenom.

U toj potrazi, da li postoje neke stvari na koje se nikada ne bi usudio? Gde povlačiš granicu?

- To je ono što pokušavam da otkrijem. Nije pitanje straha, već njegovog nadilaženja. I nije pitanje usuđivanja ili nekakve, tobože hrabrosti. Ne. Pitanje je otkrivanja sebe, delova sebe za koje nisi znao ni da postoje. Dimenzije koje su nove, nepoznate i upoznavanje sa njima. Nikada nije pitanje da li se nešto sme ili ne sme, već šta je moguće. To je ono što me uzbuđuje. Ne gde je granica, već kako možemo da je pređemo i da transcediramo u nešto novo.

Koje je tvoje najluđe iskustvo sa snimanja do sada?

- Ne bih znao. Ništa nije u suštini toliko ludo, ili je meni skala pomerena toliko da više ne prepoznajem šta je ludo. Ludo nekako sa sobom nosi nekakav rizik, a ja se potrudim da ga nema. U tome je fora. Ako se dobro raspitaš, saznaš šta je i kako je, koja je funkcija toga, zašto to postoji ili ukoliko se dobro obezbediš, istražiš i postaviš sve unapred, rizika nema. Posebno ako se tom temom baviš dugo, pa u nju upadneš i saživiš se sa njome. Neko bi rekao ayahuasca, neko bi rekao suspenzije, a neko susret sa proizvođačima amfetaminskih droga… Ali ja ne bih. Nije to ništa posebno, ja sam samo oslikao nešto što postoji, na sreću ili nesreću nije moje da sudim, već dugo.

No, i pored dobre pripreme, u dokumentarcima, neretko stvari mogu da pođu naopako. Da li ti se dešavalo da tokom snimanja budeš razočaran i da se pitaš da li će film uspeti?

- Da, stalno. To je obavezan segment svakog napornog rada — očajanje. Trenutak u kojem poželiš da digneš ruke, oteraš sve u tri lepe… i odeš na neki prekookeanski kruzer i fotkaš američke penzionere do kraja života.

Još uvek nisi otišao na kruzer a u Vajsu si od početka rada Vajsa u Srbiji. Koliko su se stvari promenile za ove dve godine?

- Ne znam šta se promenilo, iskreno. Na neki način se promenilo sve, a opet su sve te promene bile toliko prirodne da se osećam kao da su oduvek bile tu. Jedino što zaista primećujem je da smo na početku samo nas dvojica, glavni i odgovorni urednik i ja sedeli u jednoj praznoj sobi i imali smo samo jedan kompjuter. Sada je ceo sprat naš sa toliko zaposlenih da ne stignem sve ni da ih vidim u toku dana. Ranije sam posle 17h išao kući, sada je moj posao moj život.

Radno vreme od 9 do 5 svakako ne postoji kada si na terenu. Šta još planirate da snimite u narednom periodu?

- Do kraja godine ćemo snimati i film “Tačka pucanja”. Pokušaću da sa Gorskom službom spašavanja prođem celokupnu njihovu obuku koja traje 7 dana i da postanem član ovog udruženja. Tome se baš radujem.

Ove, domaće ali i strane dokumentarne filmovi, gledaoci će imati priliku premijerno da vide na televiziji B92 sredom od ponoći i nedeljom u 23 sata, kao i na sajtu vice.com.