Meet the Spoilers

Po završetku fakulteta gde se insistiralo na klasičnom obrazovanju i objektivnoj analizi, u komentarima svojih tekstova nalazila sam zamerke na spojlere. Urednik me upozoravao na spojlere, pisci su me proganjali preko facebook-a, određeni deo publike se žalio na spojlere. Termin spojler mladom književnom kritičaru zvuči toliko banalno da je izazivao samo bes i nepoštovanje prema svima onima koji su uopšte spojler zamerali. Jedan je otišao toliko daleko u svom neznanju da je kao primer teksta bez spojlera naveo recenziju sa konkurentskog sajta, za koju me je sramota da je nazovem recenzijom; pre bih je stavila u red prepričavanja kakvo se uči u osnovnoj školi. Pošto dvadesetpetovekovna poetika, koja je u svojoj praksi definisala mali milion pojmova, nikad nije spomenula spojler, red je da svi znaju ko su i šta su spojleri.

Spojler (eng. spoil - pokvariti) predstavlja bilo koji element u kritici ili recenziji određenog umetničkog dela koji otkriva deo sadržaja i tako utiče na njegovu finalnu recepciju. Spojler može biti element dela, dat u njegovom prikazu (to je u poslednje dve decenije često prepričavanje) što kvari uživanje u otkrivanju sadržaja i smanjuje tenziju na kraju.

U Rečniku filmske kritike navodi se da je spojler informacija koja se tiče zapleta i razvoja radnje i koja može uništiti zadovoljstvo filma. Spojler se pre svega odnosi na filmski talas nastao krajem pedesetih, naročito sa film noirom koji u sebi sadrži suspense. U filmovima "Majstora suspensa", prosto nema prostora za spojlere. Ovako definisan spojler direktno nas dovodi u područje filmske umetnosti od pedesetih pa naovamo: jesu li svi filmovi akcije, trileri i tenzije pa ako otkrijemo jedan njegov deo, možemo slobodno da ga ne gledamo? Koreni ovog problema sežu mnogo dublje.

Bob je ubica!

U književnosti, detektivski roman, čija je srž potraga, ne trpi spojlere. Za razliku od detektivskog romana, drugi žanrovi dobro ih podnose. Poznato je čak da su pisci koristili prototipove i protopriče za svoje romane, što čitalačkoj publici nije kvarilo utisak. Opšte je poznato i to da je Gustav Flober građu za Madam Bovari uzeo iz novinskih članaka, pa je opet to delo bilo best seller za svoje vreme (ma koliko užasno ovo best seller sa Floberovim imenom zvučalo). Kasnija književnost (XX veka) takođe je toliko kompleksna da bi za nju spojler značio kompletnu analizu dela, tako da bi jedan običan element zapleta činio samo delić u univerzumu knjige.

Za razliku od književnosti koja je nastavila putanjom koja je započeta još u antici, najmlađa umetnost, film, morala je sama da krči put. Da bi pridobili publiku, majstori montaže, uvideli su na koji način mogu da manipulišu mišljenjem. Rusi su mehanizme za montažu našli upravo u psihoanalizi. Kada su se montažne tehnike ustalile i javnim mišljenjem ovladalo, filmski stvaraoci nisu stali; oni su nastojali da područje neistraženog, odnosno područje ljudske psihe sve više preispituju pa teme njihovih filmova postaju poludeli doktori koji žive u odajama sopstvenog uma, poludeli studenti, vampiri i sl. Kasnije, ove teme se sve više razvijaju i uporedo sa porastom očekivanja publike, raste i potreba da se misterija otkrije do kraja. Za razliku od filmova nemačkog ekspresionizma i film noira, današnji filmovi suspens postižu uz pomoć eksplozija, što zamršenijih zločina itd. U ovakvim filmovima, gde postoji jedna linija priče, spojler itekako narušava doživljaj. Tu je nastao glavni problem - umetnost se svela na jednu jedinu (šupljikavu) priču i dovoljna je mala greška ili spojler da potpuno poremeti njenu recepciju.

Zajedno sa umetnošću koja je istrošila svoje kanone, menja se i status kritike. Još je u avangardi, apsolutni autoritet, kritičar, izgubio svoj povlašćeni položaj. Kritiku sada zamenjuje recenzija. U teoretskoj terminologiji recenzija predstavlja ocenu naučnog ili umetničkog dela pre njegovog štampanja, tj. preporuku za njegovo objavljivanje. Međutim, ova definicija više ne važi, pa recenzija sada znači najpovršniji mogući prikaz jednog dela, najčešće sa delovima prepričavanja, a autor teksta obično biva neuk fan, a ne vrstan poznavalac oblasti o kojoj je reč. Sa ovim u paketu ide i internet koji je omogućio dostupnost informacija i spojler izdigao na vrednosno merilo. Da je internet omogućio svakoj osobi da podeli sa svetom polu-informacije koje poseduje pokazaće i broj komentara koji će uslediti posle ovog teksta. Širenju spojlera kako termina kritike (odnosno prikaza) doprineo je upravo internet. Na milionima stranica možete zateći spojler alarm (spoiler alert) koji u žargonu interneta znači upozorenje da će poznavanje određenih vesti i informacija uništiti doživljaj.

Anakin je Lukov otac!

Umetnička dela čiju recepciju spojler može da naruši daleko od toga da ne zaslužuju da budu visoko rangirana. Međutim, ako je svako delo takvo, onda se moramo zapitati šta se događa sa umetnošću, šta se događa sa recepcijom kada sve može da je ugrozi? Očigledno je da se umetnost više ne stvara za različitu publiku, već za jednu koja je u stanju da određeno delo valjano razume. Zbog toga preovladavaju dela sa labavo povezanim motivima, banalnim pričama i opštim likovima, koji kada se povežu u jednu celinu omogućavaju da se i onaj najgluplji oseti kao pametan. Takav čovek će u svakom trenutku osuditi spojler i njemu sa ponosom kažem, u pravu je.

Teoretičari su tokom vekova pokušavali su da pronađu pravilnu “formulu” za sastav umetničkog dela. Dugo je postojalo mišljenje da se umetničko delo sastoji iz sadržaja i forme. Ako se spojler odnosi na sadržaj jednog dela, šta je sa njegovom formom? Čak iako posedujete informacije koje su u vezi sa radnjom Ane Karenjine, to Vam nimalo neće uništiti doživljaj dela. Može se desiti da Vam to doprinese intenzivnijoj impresiji na kraju čitanja. Rimejkovi? Lice s ožiljkom (Scarface) u razmaku od pedeset godina nikome nije pokvarilo utisak. Takođe ni gledanje jednog filma nekoliko puta. Iako znam da je Anakin Skajvoker Lukov otac, mogla bih da gledam Ratove zvezda po milioniti put i svaki put će biti drugačije. Mislim da kada bi Lukas znao da se termin spojler često objašnjava upravo ovim primerom, ne bi mu bilo dobro. Način na koji je Lukas predstavio priču je vrednost koju Ratovi zvezda nose. Pravi umetnici, sigurni u svoju kreaciju neće prezati od spojlera. Ako delo ima šta da kaže na način koji dopire do publike, spojler ne može apsolutno ništa da pokvari.

U receptivnoj kritici ustalilo se mišljenje da recepcija dela zavisi od životne dobi – jedan film vam neće proizvesti isti doživljaj sa 20, 30 i 50 godina. U ovakvoj jednoj teoriji, nastaloj na temelju dugovekovnog proučavanja, internet termin kao što je spojler jednostavno ne postoji; postoji samo lični doživljaj, koji opet zavisi od individue, njenog senzibiliteta i, u krajnju ruku, znanja koje poseduje.

Očigledno je da su spojleri izmišljotina modernog doba, modernog čoveka koji nema mnogo šta da kaže i kome svaki spoljašnji element narušava ono malo doživljaja koje je sebi u stanju da priušti. Čini mi se da nije problem u novoj umetnosti koja se stvara, problem je u publici kojoj stalno nešto smeta.