Podgrejano iz L.A.

Zamajavanje oko zajedničkog imenitelja. Ne zbog Dejvida Ajera koji po ko zna koji put cedi identičnu priču—bilo da je piše (Dan obuke), piše i režira (Surova vremena), ili, sad, navodno, samo režira. Već zbog onoga koga Ajer već drugi put prekraja; onog zbog koga bih Gospodare ulice—shvatih posle treće projekcije—radije čitao nego gledao. Zbog Džejmsa Elroja.

Teško je pisati o omiljenom piscu—neki se ni ne usuđuju. Čovek koji pljuje po Čendleru i Dostojevskom, samoproklamovani eksploatator ubistva rođene majke i Betoven kriminalističke proze ("štaviše, ima ljudi koji Betovena zovu 'nemački Elroj'!") mora imati jaka leđa da bi podržao takav bravado.

Ima—cigletine. Krcate: imenima, datumima, događajima; likovima koje nepokolebljiva opsesija vodi preko leševa podvodača i političkih piona, korupcije zakonskih institucija i iskvarenosti duše, sve do—ako pre toga ne popiju metak u facu—kakvog-takvog iskupljenja (i metka u facu u prologu naredne knjige, obično). U jednoj Elrojevoj rečenici svašta može da se desi—bitni likovi ginu bez najave ili pardona, jedan novinski naslov gura radnju mesecima unapred, prijatelji postaju neprijatelji, neprijatelji postaju prijatelji. Osam godina tajne istorije Los Anđelesa sabijene na petstotinak grozničavih stranica? Izvol'te. Mislite da vam za Sto godina samoće treba papir za popisivanje rodoslova latinoameričke porodice? Za Američki tabloid treba vam čitav zid i gomila crnih flomastera za praćenje beskonačnih intriga, pohranjenih detalja, pûkih slučajnosti, koje Elroj, sve do jedne, uvezuje u pripovedačku tapiseriju.

Izvuci jednu nit i sve se raspada; uspešno prekroji njegovu knjigu za platno—dobićeš holivudski film decenije. Pohrvaj se s njegovim scenarijima? Obrati se Dejvidu Ajeru, i nađi što harizmatičnije glumce da iznesu ono što škrabalo poglupi: Dan obuke vadio je Denzel Vošington; samo uz Kristijana Bejla mogla su se izdržati Surova vremena; Ajerovoj prvoj obradi Elroja—Dark Blue—pomogao je Kurt Rasel, u ključnoj ulozi poznije karijere.

"Borba između Svetlosti i Tame", podvodio nam je Kijanu Rivs Gospodare, sigurica-saundbajtom kojim je verovatno promovisao i Matriks i Konstantina. Nisu mu strane uloge onih koji se tokom te borbe kreću u sivoj zoni "između"—igrao je čak i problematičnog pandura na surferskoj dasci (baš u vreme kad je Elroj završavao svoj Losanđeleski kvartet).

Mnogi su se, zauzvrat, bavili Kijanu-enigmom, neki je čak i rešili. Ali, čoveka kome je najveći strah da će mu na pogrebnoj ploči pisati "onaj što je glumio Teda" do sada je u svim situacijama služio zbunjeni zen-pogled u daljinu. Idu mu od ruke pucanje, podmetanje dokaza, voštenje drukara telefonskim imenikom—rutina pravednika. Ali, kad treba da izbacuje prebudžene aliteracije iz usta k'o nabrijani bi-bop bubnjar iz palica ("žrtve su devojčice koje su kopali, karali, i kačili na Internet") ili da koristi rasizam kao oružje ("svima su vam oči k'o apostrofi, oblačite se k'o belci, pričate k'o crnci, vozite ista kola k'o Jevreji"), deluje kao devetogodišnjak koji čita s "idiota", a ne kao ovaploćeni elrojevski heroj kome pravila policijske procedure i sopstvena savest samo smetaju da počisti ološ. Vik Meki iz serije Prljava značka sažvakao bi ga, ispljunuo k'o slinu, smestio mu jedan u čelo još u prvom činu.

Kakogod, Tom Ladlou se budi s utokom, bez nje ne odlazi ni bič da baci u šolju (deset minuta kasnije roknuće tipa kao Gagija na kraju Kad budem mrtav i beo koji nije preduzeo tu meru predostrožnosti). Dok vozi ulicama El-Eja u standardnoj Ajerovoj sekvenci, radi se unučićima votke—klin se klinom izbija. Njegov moto? "Jebeš pojačanje." Iako je deo specijalnog narko-odreda, radi solo. On je noćna ptica grabljivica, navodeća raketa za brzopotezno istrebljenje šljama.

A ima i koga da ga navodi. Redovnu figuru u Elrojevim paklenim pripovestima—nazovimo je "crnački Dadli Smit". Baja koji vuče konce i Ladlouu čuva leđa od Unutrašnje kontrole. "Ovo je predivno, Tome!" divi se Forest Vitaker prizoru pokolja k'o nekoj Baskijatovoj slici—gajba istačkana krvlju, Korejanci rasuti po zidovima, ponosni pater familias. "Pobrinuo sam se za tebe i ranije, ima da se pobrinem i sad", skida Forest Denzela Vošingtona zabave radi, sa sve odmahivanjem vilice i klimanjem glavom. Pri tom ima šira ramena koje odsečno sleže u hodu, badass-brkove, dobroćudni osmeh zvečarke, i dovoljno pljuvačke da sparinguje sa Hjuom Lorijem—poznatijem kao Dr Haus—u najintenzivnijoj sceni filma (gde Kijanu mudro ćuti). "Učini celom odeljenju uslugu i isperi labrnju sačmom", preporučuje mu. Kad se Ladlou premišlja oko linije koju svakim danom sve više prekoračuje, ili slini u pivo pri pomisli na svoju mrtvu suprugu, tatica ga bodri sa: "Ti si vrh koplja", i postavlja večno pitanje: "Ko će da zaustavi životinje?"

Problemi. Od samog početka svi, uključujući i publiku, znaju ko koga zavlači—sem Kijanua, koji je, kao, totalno blentav, brate. Korupcija u policiji? Ma šta kažeš! Whoa! Čak i udovica bivšeg mu partnera služi kao Proročište—"Kad ćeš progledati?" pokušava ona da uznemiri anemičnu, naivnu Neo-glazuru. Kijanu zagledan u daljinu, blagi namršt, ništa ne kopča.

Ajer dobar: akcija, nasilje, pucačina. Trudi se da ispriča priču bez previše rezova, usporenih snimaka, ili drmusanja kamerom. Ajer lenjivac: na svaku Elrojevu repliku ide jedna kvazielrojevska—blago obarena, ne tvrdokuvana. "To što želiš... to što misliš da želiš"—pazi sad—"ne želiš." Ovde žene služe da glume žrtve, povijaju rane, i morališu—dok Elrojeve žene imaju cojones. Muziku predstavljaju prebasirane matrice iz CSI: Miami (isti kompozitor). Farsični govor na kraju preslikan je iz Dark Blue, a ni tamo nije bio baš najsrećniji završetak.

Ajer zastareo: od originalnog scenarija, ova priča rađena je već milion puta—u Dark Blue identično, korak po korak, samo bolje. Čak je i Forest Vitaker u 6. sezoni Prljave značke pokušavao da doaka Viku Mekiju. Ali, nije to glavna mana.

Da bi uspela, Elrojeva priča mora da postigne grandioznost Vagnerove opere da se ne bi survala u melodramatičnost. Njegove su knjige simfonije mračnih romantičara: Betovena, Bruknera, Bramsa. Prava pravcata "borba između Svetlosti i Tame", ako baš hoćete, s tim što Tama preovlađuje, dok tanka traka svetla proviruje ispod zaključanih vrata. Za tako nešto mora se puno pasulja pojesti—ili bar religiozno studirati serija The Wire—ili bar unajmiti kalibar Kristijana Bejla, a ne drvo javorovo. "Vreme je da se okrene novi list—i zatvori knjiga", lepo kaže Forest u Gospodarima.