Vučićević: Kafa je „kriva“ za moj uspeh

Rođen sam i odrastao u Priboju na Limu. Majka mi je bila učiteljica, a otac službenik. Porodica je bila i ostala strogo patrijarhalna, ali da se razumemo, ne mislim da je to recept za uspeh. Znam da smo se stalno selili i da je cela rodbina dolazila kod nas kad god je zbog nečeg trebalo ići u grad - po posao, kod lekara, na vozački ispit. I za sve je bilo mesta u našem malom stanu. Bili smo gostoljubivi. U stvari, nismo ni znali kako je to biti negostoljubiv. Moja sadašnja porodica je drugačija. U njoj vlada visoka demokratija, što je mnogo bolje od patrijarhalnog recepta.

Živeli smo dosta skromno, pogotovu kad smo se preselili u Beograd i postali podstanari. Plate male, krediti, oskudica, ali sećam se da je uvek bilo para za knjige. Puno se čitalo. Bili smo dobri đaci i brat i ja i išli smo čak i u muzičku školu. Tako sam naučio da sviram harmoniku, ali brat je bio talenat za sve i stalno je pobeđivao na takmičenjima iz muzike, matematike, fizike. Čak je bio i šahovski prvak, pionirski, omladinski. Trenutno je selektor naše šahovske reprezentacije.

Kad sam završio nižu muzički školu, ostavio sam harmoniku, ali kad sam video koliko može tako da se zaradi, rekao sam sebi: „Čoveče, pa ti imaš to kod kuće!“ I od tad se nisam odvajao od nje. Već od dvadesete godine počeo sam da zarađujem novac. Malo pomalo počeo sam da sviram profesionalno, po splavovima, proslavama, u folkloru, ali imao sam i svoju školu harmonike. I sve to s pozajmljenom harmonikom. To je bio moj prvi mali privatni biznis. Upisao sam Ekonomski fakultet i te godine dok sam studirao i svirao bile su mi najlepše godine. Putovao sam po Evropi, Africi...

Muzičar u Americi

Ali nekako mi je ovde bilo tesno. Dva moja druga su otišla u Ameriku i ja sam otišao za njima, u Njujork. Oni su se brzo vratili, ali sam ja ostao četiri godine. U Americi sam naučio mnoge životne škole i onu najvažniju - strašno je teško zaraditi novac! Živeo sam od svoje muzike i uspeo da zaradim puno.

Svirao sam po francuskim i italijanskim klubovima i brodovima, ali sam najviše zarađivao prodajući svoje kasete sa latino muzikom i šansonama koje sam snimao profesionalno. I danas kad ih čujem odlično zvuče. Ali pre toga sam se okušao u različitim poslovima.

Prvo sam bio električar, jedno sedam dana. Sviđalo mi se da rasturam zidove bušilicom, ali sam se plašio struje i čim su to otkrili ostao sam bez posla. Onda sam radio kao pomoćnik konobara, 12 sati dnevno. Ali sam napravio strašnu grešku - pitao sam kolika će mi biti plata i to me je koštalo posla. Jedina neostvarena želja mi je ostala da budem taksista.

Vratio sam se sa 28 godina, 1990. godine, kada je ovde bilo najbolje. U vreme Ante Markovića. Vratio sam se s prvih zarađenih 100.000 dolara. Vratio sam se avionom DC10 sa zelenom kartom i „hondom sivik“. Jednostavno sam podvukao liniju ispod jedne faze života i otpočeo novu fazu. Došao sam u trenutku kada sam shvatio da je i ovde bilo moguće napravi privatan biznis.

Prvi milion

Bilo mi je veoma važno da mogu da radim nešto privatno, jer nikad sebe nisam video u državnim firmama. Svi se sećamo da je tih godina moglo da se s malim ulaganjima i s pristojnim trudom napravi uspešan posao. Što bi rekli, bilo je nemoguće ne zaraditi pare. Uvozio sam mašine za prženje kafe iz Turske, a posle sam prodavao i domaće.

Čak 700 mašina smo prodali po celoj bivšoj SFRJ, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i čak 2.000 mlinova. Međutim 1991. godine počeo je rat. A ja sam bio naivan što se toga tiče. Mislio sam da će Zapad reći „no-no“ i sprečiti buduća krvoprolića. Koliki sam bio optimista, jasno govori činjenica da sam 1991. godine izložio jednu tursku mašinu na velesajmu u Zagrebu. Nikad je više nisam video.

Kad su došle sankcije ‘92. već sam se potpuno ohladio od moje nove poslovne priče i vratio se u Ameriku. Bio sam u Južnoj i centralnoj Americi, Brazilu i Meksiku i sećam se, sedim tako u Panami u nekom hotelu i čitam u novinama da je kod nas mesečna inflacija 3,5 miliona posto!

Firma je ipak nekako opstala za sve to vreme, zahvaljujući nekolicini ljudi koji su vodili posao, a ja sam se vratio u Jugoslaviju u januaru 1994. godine. Malo pre pojave „superdinara“. Srećom, jer sam doneo kilograme novčanica po jedan dolar. Svi su mi preporučivali da to uradim jer su male novčanice vredele više. Jedva sam uspeo da ih zamenim, pošto se već pojavio „superdinar“. Oženio sam se i vratio u posao, ali ovog puta s kafom.

„Grand“ kafa i „Soko Štark“

Došao sam na ideju da snabdevam kafom brojne vlasnike mašina kojima sam te mašine nekad prodao. A onda sam počeo da na veliko uslužno pržim kafu za pržionice i prodavnice. Zatim sam odlučio da napravim sopstveni brend. Sve je počelo jedne noći kada sam nacrtao skicu za dizajn prve kesice.

Posao smo razvijali po svim pravilima menadžmenta i marketinga. Nije bilo lako jer u to vreme nije smelo mnogo da se talasa bez znanja vlasti i policije. Uložili smo u kvalitet kafe, u tehnologiju, distribuciju, marketing. I za manje od sedam godina „grand“ kafa je postala jedan od najznačajnih brendova u Srbiji. Međutim, 2003. smo procenili ukupni potencijal, veličinu domaćeg tržišta i regiona i shvatili da je to ipak mala, zatvorena priča, bez veće perspektive. I odlučili smo da kompaniju prodamo.

Odabrali smo „Droga Kolinsku“ jer je pored dobre cifre ponudila i partnerski odnos. Nijednog se momenta nisam pokajao. Odmah nakon toga kupio sam i „Soko Štark“ i pripojio i njega pod istim uslovima. Učio sam radeći. Prvi kamion koji je došao u tek izgrađenu fabriku razvalio je krovnu nastrešnicu, što je bio dokaz da nismo vodili računa o visini. To nam se nikada kasnije nije desilo, ali smo platili cenu neiskustva.

Recept za uspeh

Pročitao sam na stotine knjiga i neke sam implementirao u lični i profesionalni život. Pored knjiga Eriha Froma, na mene je najviše ostavila utisak knjiga „Sedam navika uspešnih ljudi „ Stivena Kovija. Platio sam je ‘92. samo 10 dolara, a donela mi je 10 miliona dolara! Naravno da nije dovoljno da knjigu kupite i pročitate, nego ih treba svakodnevno primenjivati.

Tu sam našao i smisao svog rada - treba prepoznati trenutak kada ste stvorili dovoljno materijalnog i kada ste u situaciji da stvorite nešto i za druge. Možda poučen sopstvenim iskustvom, jer znam kako je stvoriti nešto od nule, shvatam koliko je bitno pomoći onima koji nemaju ni da počnu a imaju želju i sposobnost da uspeju. Danas me ta ideja vodi, a na toj premisi možete bazirati razvoj čitavog društva. Zamislite da 100.000 preduzetnika u pravom momentu ima pravu pomoć. Onda ova zemlja ne treba da brine za svoju budućnost. Zaljubljen u Dunav

Nije poenta samo razvijati biznis. Neophodno je ujedno imati i privatni život i negovati porodicu. Imam suprugu i trinaestogodišnjeg sina. Volim i ribolov i nautiku. Zaljubljen sam u Dunav. Zato sam i pokrenuo projekat izgradnje velikog turističkog kompleksa na Srebrnom jezeru. Smatram da je to moj životni projekat. Master plan je završen. Na 320 hektara zemlje biće izgrađeni hoteli, golf i teniski tereni, akva park, marina. Priroda je predivna, a u blizini je i Golubačka tvrđava, Viminacijum.

Humanitarni rad

Ponosan sam na naše humanitarne projekte. Jedan sam od osnivača „Naše Srbije“, organizacije koja svake godine šalje u kampove decu bez roditelja. Pomogli smo projekat „Sigurne kuće“, kupili smo im i auto, a 17 štićenica radi kod nas u „Soko Štarku“. Između ostalog, za kardiologiju KCS kupili samo opremu u vrednosti 50.000 evra, za dečju kardiologiju isto. Za Hram svetog Save dali smo donaciju od 250.000 evra.