Čekanje se (ne) isplati

Nedoumica oko snižavanja carina ima čak i oko toga za koliko će one biti niže. Ministarstvo finansija planira da se carine postepeno ukidaju narednih šest godina. Aneks 1v Sporazuma o stabilizaciji i prodruživanju kaže da će u trenutku potpisivanja sporazuma carine biti snižene na 17 odsto, 1. januara sledeće godine na 14 odsto, a potpuno ukidanje bi se desilo tek 2013. godine.

Međutim, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja daje nešto drugačiji scenario o kome se najviše priča kada je reč o smanjenju carina i koji će se, najverovatnije, realizovati. Tako bi, od 1. januara 2009. godine, carinske stope trebalo da budu smanjene na 10 odsto za vozila proizvedena u Evropi, dok bi svi ostali automobili bili uvoženi sa stopom od 14 odsto.

Trenutno se na uvoz novih vozila kod nas zaračunava carina od 20 odsto osnovne (ulazne) vrednosti automobila. Zatim se u tu cenu uračunavaju troškovi transporta, bankarske garancije, kao i zarada prodavca, a tek tada se, na ukupnu cifru, plaća PDV od 18 odsto. Tako se krajnja cena automobila uvećava za više od 40 odsto u odnosu na ulaznu vrednost vozila.

Ovakav način naplate carinskih troškova govori u prilog onima koji tvrde da realno pojeftinjenje automobila neće biti jednako smanjenju carina, jer se nove carinske stope neće odraziti na ostale troškove koji formiraju cenu automobila, pa se kao najrealnija cifra pominje pojeftinjenje novih vozila za oko sedam odsto.

Tako se sada na automobil koji ima ulaznu cenu od oko 10.000 evra plaća 2.000 evra carine i oko 2.500 evra PDV-a, a u konačnu cenu od skoro 17.000 evra ulazi i bruto marža (špedicija, zarada trgovca, bankarske garancije, nulti servis). Procenjuje se da bi, sa duplo nižom carinom, isti automobil trebalo da košta oko 15.800 evra, odnosno oko 1.200 evra jeftinije.

Najmanju uštedu će ostvariti kupci najjeftinijh modela, onima koji se odluče za vozila srednje klase će ostati dovoljno za nešto dodatne opreme, a najviše će se „ovajditi“ bogati koji kupuju luksuzne automobile za koje se plaća i najskuplja carina. Limuzina koja sada košta 56.000 evra će se tada prodavati za nešto više od 51.000 evra, što je razlika za koju se može pazariti dobar polovnjak.

Ušteda od 1.000 pa do nekoliko hiljada evra prilikom kupovine automobila nije mala stvar, ali se postavlja pitanje da li se čekanje smanjenja carinskih stopa isplati jer većina uvoznika već sada nudi brojna sniženja i akcijske popuste.

Tako, na primer, „Kia motors“, pored popusta od 1.000 do čak 5.000 evra, svojim kupcima daje i dodatno sniženje u vrednosti goriva koje je potrebno da bi njihovi automobili prešli 15.000 kilometara. Model „pro sid“ (pro_ceed), koji u osnovnoj verziji košta 16.090 evra, sa aktuelnim sniženjima ima cenu od 13.489 evra, što je čak i veće od pojeftinjenja koje se može očekivati smanjenjem carine.

Pored toga, pojeftinjenja automobila malo znače domaćim kupcima koji preko 80 odsto vozila kupuju na kredit. U tim slučajevima će pojeftinjenje uticati na nešto niže učešće, dok će rate, zbog dugih perioda otplate, ostati skoro iste, sa razlikom od svega nekoliko evra. Međutim, kod proračuna o pojeftinjenju nekih modela treba voditi računa i o njihovom poreklu jer će se carina od 10 odsto odnositi samo na vozila proizvedena u Evropi, dok će modeli „rođeni“ na drugim kontinentima biti carinjeni stopom od 14 odsto pa je i sniženje koje treba očekivati za ova vozila manje.

Nove carinske stope će se, pored uvoza novih, primenjivati i na polovna vozila koja ispunjavaju Euro 3 normu. Situacija na tržištu polovnjaka je komplikovanija nego kod novih automobila jer je raznolikost u trgovačkim maržama veća pa je teško proceniti za koliko će oni pojeftiniti.

Međutim, ušteda je zagarantovana onima koji se odluče da sami uvezu automobil jer, pored carine i PDV-a, nemaju dodatnih troškova koje uračunavaju placevi za prodaju automobila.

Problem sa polovnjacima je i cena na koju se obračunava carina jer vrednost automobila zavisi od njegove starosti, stanja, ali i ponude i potražnje na tržištu. Znači, kada je ponuda veća, cene polovnjaka padaju, a samim tim je i iznos carine manji. Jedno od pitanja koje se nameće jeste kako će budžet podneti smanjenje carina i udar na državni „džep“. Prihod od carine na uvoz putničkih i teretnih automobila je prošle godine bio preko 140 miliona evra. Manjak u državnoj kasi posle polovljenja carinskih stopa je teško izračunati, ali se pretpostavlja da će on biti najmanje 50 miliona evra.

Hrvati su, posle potpisivanja SSP-a, ukinuli carine na vozila proizvedena u Evropi, ali su onda kupcima nametnuli „trošarine“ od 13 do čak 48 odsto. Slično je i u Sloveniji gde takozvane auto-takse imaju stopu od dva do 13 odsto.

Čini se da su najavama o smanjenju carine najviše pogođeni prodavci jer su najave o pojeftinjenjima „najurile“ potencijalne kupce.

Pored nerealnih računica o pojeftinjenjima od preko 10 odsto, uvoznicima smeta i činjenica da je smanjenje carina najavljeno nekoliko meseci unapred. Takav potez je, prema njima, sprečio normalno poslovanje i značajno uticao na pad prodaje automobila.

Međutim, čini se i da je, pričama o smanjenju carina, država sama sebi učinila „medveđu uslugu“ jer će ostati uskraćena za prihode od prodaje automobila od čije će kupovine klijenti odustati u iščekivanju pojeftinjenja.