Kapitalizam u krizi: Bar kod za harmoniju

Pohlepni bankari, enormno plaćeni direktori, anemičan rast, tvrdoglavo visoka nezaposlenost – samo su neki od uzroka nedavnih demonstracija i nezadovoljstva sve šire javnosti u razvijenom svetu prema kapitalizmu. Mnogi smatraju da kapitalistički sistem, u svim svojim varijantama, ne uspeva da ispuni obećanja, odnosno ostvari proklamovane ciljeve.

Biznisi u vodećim zemljama, u kojima je engleski maternji jezik, izaziva sumnje. Manje od polovine ispitanika u SAD i Britaniji, prema Edelmanovom barometru iz 2011, imaju poverenja da poslovni ljudi rade ispravno. To poverenje u ove dve zemlje je tek neznatno iznad nivoa u Rusiji. Dakle, postoji kriza legitimiteta i dovodi se u pitanje “licenca biznisu da deluje”. Ovaj tekst, prvi u seriji o preispitivanju kapitalizma nakon izbijanja finansijske krize 2007. godine, polazi od toga da saglasnost javnosti – što je ključni uslov za uspeh poslovanja – bledi u anglosaksonskoj zoni sa dobrim razlogom.

U srži problema je produbljivanje nejednakosti. U nedavnoj studiji Orgranizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), ukazuje se da su najbogatiji Amerikanci “prigrabili gro dobiti”. To se uglavnom odnosi i na Veliku Britaniju. U oba slučaja, većina dobiti je otišla najviše pozicioniranim menadžerima u finansijskom sektoru.

Odlučujuća godina za evrozonu

U kontinentalnoj Evropi, povećanje nejednakosti je manje izraženo i problem legitimiteta se više odnosi na način na koji se pokušava prevladati neravnoteža u evrozoni. Članice sa severa starog kontinenta su nezadovoljni time što je monetarna unija uključena u fiskalno raskalašno ponašanje, dok se od zemalja na jugu Evrope i od Irske zahteva da primene oštre mere štednje čime se povećavaju njihovi dužnički problemi.

Dok elita predvođena Nemačkom teži politici koja podrazumeva “više Evrope”, kao rešenje za pukotine u evrozoni, prilično je nejasno da li to žele i građani na starom kontinentu. Od samog početka ovog gigantskog monetarnog eksperimenta uglavnom nedostaje demokratski legitimitet.

Na obe strane Atlantika sada postoji rizik od podrivanja razumnih težnji za jednakošću šansi, a što prati povećana pretnja od političke nestabilnosti. To takođe negativno utiče i na podršku otvorenoj trgovini i slobodnom tržištu.

Beda i novac kao motivi

Problem saglasnosti kada je reč o kapitalizmu – nije uopšte nov. U stvari, on se vraća sa zabrinjavajućom učestalošću. U prvim godinama industrijske revolucije, prosečni prihod je sporo rastao i razlike u patnjama radničke populacije i životnog stila bogatih industrijalaca, izazivale su oštre kritike, kao što je Čarls Dikens opisao u romanu “Teška vremena” (1853. godine).

Čak i kada je rastao životni standard, David Rikardo i Karl Marks su brinuli da li slobodno tržište, koje je toliko hvalio Adam Smit, može da stvori prihod koji je politički prihvatljiv.

Krajem 19. veka debata se više usredsredila na etička pitanja podstaknuta nemoralnim ponašanjem američkih kapitalista u vreme spektakularnog ekonomskog rasta.

Važnost materijalnog motiva u stvaranju bogatstva, umanjuje legitimitet kapitalizma, osim ako ne postoji implicitan društveni ugovor između bogatih i ostatka društva, pri čemu se bogati uzdržavaju od razmetanja i uključuju se u filantropiju.

Kalkulacije, uzroci i troškovi

Nejednakost u prihodima je počela da se produbljava u razvijenom svetu krajem 1970-ih, prema podacima OECD. Trend je naročito izražen u SAD i Velikoj Britaniji.

Produbljivanja razlike u prihodima se pripisuje efektima globalizacije, tehnološkim promenama, regulatornim reformama na tržištu rada i produkcije, i poreskom sistemu.

Potom se proširio početkom 2000-ih na zemlje sa niskom nejednakošću, kao što su Nemačka, Danska i Švedska. Prihodi 10 odsto najbogatijih su brže rasli u odnosu na pripadnike srednje klase, nego što su najsiromašniji udaljavali od srednje klase.

Jedino u Francuskoj, Japanu i Španiji primanja najbogatijih nisu procentualno brže rasla u odnosu na najsiromašnije.

Produbljivanja razlike u prihodima se pripisuje efektima globalizacije, tehnološkim promenama, regulatornim reformama na tržištu rada i produkcije, i poreskom sistemu koji je postao manje redistributivan.

Troškovi nejednakosti, prema OECD, uključuju gušenje vertikalne mobilnosti, odnosno napredovanja u hijerarhiji – što vodi socijalnom nezadovoljstvu i potencijalnoj političkoj nestabilnosti. To, takođe, podstiče antiglobalistička i protekcionistička osećanja.

Zašto nejednakost stalno raste

Tokom nestabilnih 1920-ih i Velike depresije u 1930-im, ponovo su dovedeni u pitanje efikasnost kao i moralna osnova kapitalizma.

Dok je F. Skot Fidžerald pisao 1920-ih u romanu “Veliki Getsbi” o moralnoj praznini uspešne faze kapitalizma – Džon Kejnz, koji je stvorio teoretsku osnovu za mešovitu ekonomiju i humaniju formu kaptializma, bio je posebno ironičan prema “individualističkom kapitalizmu”, kako ga je nazivao, i motivaciji za sticanje novca.

To pitanje je zaoštreno zbog postojanja po prvi put naizgled uspešne alternative kapitalizmu u Sovjetskom Savezu, zatim konkurentskih modela, kao što je korporativistički pristup u Nemačkoj i Italiji.

Šta je, onda, različito u sadašnjim izlivima nezadovoljstva?

​Možda je najvažnija razlika što oni nisu rezultat očaja. Demonstrantima u Zukoti parku na Menhetnu i na stepenicama katedrale Svetog Pavla u Londonu, nisu potrebne narodne kuhinje.

Oni su razapeli šatore po svom izboru, za razliku od 1930-ih kada su mnogi u SAD spavali iz nužde u “koloniji” od kartonskih kutija – Hoovervilles, kako su je nazivali.

Ne šire se redovi ispred narodnih kuhinja, jer su sve razvijene kapitalističke ekonomije, više ili manje, humanizovane kroz određene forme socijaldemokratije.

Nezaposlenost u SAD nije ni blizu stopi od 25 procenata, koliko je iznosila 1933. godine. Mada postoje izuzetno visoke stope nezaposlenosti mladih, pre svega na jugu Evrope, sada postoje više mehanizama zaštite ugroženih nego u vreme Depresije. To što se u sadašnjim protestima ne artikuliše koherentan program, očigledno je da se ključna frustracija odnosi na percepciju nepravde, a ne bede. Najveći deo razočarenja se tiče pozicije banaka. Za razliku od 1930-ih, kada je bankarstvo podrazumevalo štednju građana i pozajmljivanje – moderni bankari su se uključili u složenu trgovinu koju ni oni sami uvek ne razumeju i čija društvena korisnost nije očita za obične građane, pa čak ni poznatim osobama. Tako je lord Tarner (Turner), čelnik britanskog finansijskog regularotnog tela, izjavio da su mnogi delovi bankarskog biznisa “prerasli društveno razumnu veličinu”.

Mnogi u bankarskom sektoru su pokazali nepoštovanje prema svojim klijentima, dok je briga za štediše postala žrtva deregulacije i akcionarske revolucije. Rasprostranjeno je uverenje da ovi bankari čine zaštićenu klasu koja uživa bonuse bez obzira na učinak, dok preusmeravaju na poreske obveznike socijalizuju gubitaka bankarskog sektora kada posegne za rizičnim poduhvatima.

Ljudski kapital

To nezadovoljstvo nije u potpunosti novo. Ono podseća na neprijateljsko raspoloženje prema profiterima nakon Prvog svetskog rata. Tom prilikom Kejnz je izjavio: “Pretvoriti biznismena u profitera je udarac kapitalizmu, jer on uništava psihološku ravnotežu čime se dozvoljavanja održavanje nejednakih nagrada. Biznismen se jedino toleriše dok njegova zarada, odnosno njegove aktivnosti, u izvesnoj meri, doprinose društvu”.

Imajući to u vidu, niko ne može da bude iznenađen što se dovodi u pitanje legitimnost kapitalizma. Bilo bi pogrešno nazvati ovu formu kapitalizma “pobednik odnosi sve”, jer i privilegovani gubitnici ostvaruju dobit.

Ono što je sada nesumnjivo novo, jeste okrutnost sa kojom američki poslodavci otpuštaju zaposlene tako da su plate menadžera i podsticaji povezaniji sa ispunjavanjem kratkoročnih ciljeva.

Ono što je sada nesumnjivo novo, jeste okrutnost sa kojom američki poslodavci otpuštaju zaposlene tako da su plate menadžera i podsticaji povezaniji sa ispunjavanjem kratkoročnih ciljeva.

U stvari, američki radnik je najpre bio smatran ljudskim kapitalom a sada samo troškom. Međutim, ovo usko sleđenje finansijske koncepcije može da uništi vrednost koju treba na kraju da prime korisnici penzija – imajući u vidu i troškove i vreme koje je potrebno za angažovanje i prekvalifikaciju zaposlenih kada se poboljšaju ekonomske prilike.

To naglašava “problem agenta”, koji je u srži bankarske i uopšte sage upravnih odbora o bonusima. Reč je, naime, o odgovornosti menadžmenta – odnosno agenta koji deluje u ime prilično raštrkanih vlasnika uloga. Ovaj koncept je u svojoj osnovi pogrešan. Mada javnost možda nije svesna detalja slabog lanca odgovornosti, ili rastućeg broja investitora kao što su trgovci koji učestalo posluju ili hedž fondova a koji nemaju interesa za ulogu upravljanja – ona na kraju vidi ishod a koji doprinosi produbljivanju nejednakosti.

Šta da se, onda, čini? Ne radi se o tome da postoje privlačni alternativni modeli. Mada je Zapad sputan usponom Azije, malo ko želi da prihvati komunističku, kinesku mešavinu državnog vlasništva, pljačkaškog privatnog tržišta, rasprostranjenu korupciju i čak veće nejednakosti nego u SAD.

Kada je reč o čistijem autoritarnijem pristupu u Singapuru, uprkos visokom ekonomskom rastu, on počinje da gubi privlačnost među svojim građanima. Takođe, mnogi na Zapadu ne smatraju da je slobodno tržište u Hong Kongu prijatno okruženje.

Stoga je suštinsko pitanje, kao što je tvrdio Kejnz tokom 1930-ih, kako poboljšati postojeći model kapitalizma. Problem je u tome što postoji minimalna fleksibilnost u makro politici nakon krize, pre svega u SAD gde je široka, centristička politika zamenjena polarizovanom debatom koja vodi u pat poziciju. Takođe, prema Edelmanovom barometru, i u SAD i u Velikoj Britaniji veće je nepoverenje prema velikoj vladi nego prema biznisu. U međuvremenu, napori da se uvede nova regulative u bankarski sistem nije uverila mnoge eksperte da se može izbeći još veća finansijska kriza. Ako je Hajmen Minski, ekspert za krhkost finansijskih tržišta, pružio najbolji vodič za razumevanje događaja pre krize, Kejnz za upravljanje krizom – onda Mankur Olson, teoretičar institucionalne ekonomije, može sada biti posthumno svetionik kako da se upravlja njenim posledicama. Olson smatra da države nazaduju zbog lobističke moći koalicija za distribuciju, ili specijalnih interesnih grupa, čiji rastući uticaj podstiče ekonomsku neefikasnost i nejednakost.

Ekonomija poput živog mrtvaca

Kada je to pisao (1982. godine), glavne interesne grupe bile su sindikati i biznis karteli. Sada najmoćnije interesne grupe čine finansijski profesionalci na Volstritu i Londonu. Preko finansijskih kampanja i političkih donacija, oni su kupili sebi zaštitu od odgovarajuće društvene odgovornosti. Te interesne grupe i dalje predstavljaju prepreku reformama (koje je predložila Vikersova komisja u Velikoj Britaniji) u cilju smanjivanja rizika u poslovanju banaka.

Suočavanje sa takvim interesnim grupama i u SAD i u Evropi, jedan je od najvažnijih postkriznih zadataka za kreatore politike i ključno za suočavanje sa pitanjem legitimnosti sistema.

Još uvek neartikulisane pritužbe javnosti je drugi zadatak sa kojim se treba suočiti. Nije najmanja poteškoća, da preformulišemo Čerčilovu čuvenu definiciju demokratije, to što je kapitalizam najgora forma ekonomskog upravljanja ako se izuzmu sve ostale koje se povremeno oprobavaju.

Problem javnih odnosa – koji je implicitan u tom bledom odobravanju, prihvatanju (toga što političari i krupan biznis čini) – osnovni je razlog zašto se kriza legitimiteta ponavlja.