"Na nesreću, ceo svet sve više liči na Salem"

“Ono što me interesuje je šta se dešava kada u jednoj zajednici popuste kočnice zdravog razuma, kada one otkažu, kako se jedna mala zajednica transformiše u nešto zlo”, objasnio je Milivojević u intervjuu Tanjugu.

Inspirisan istinitim događajima s kraja 17. veka u Salemu, mestu u Masačusetsu, koje je postalo poznato po lovu na veštice i njihovom javnom suđenju, Miler je “Veštice iz Salema” pisao početkom pedesetih godina 20. veka, progovarajući o fenomenu masovne histerije koja je zahvatila američko društvo kada je u SAD pokrenuta tajna istraga velikog broja vladinih članova osumnjičenih da su špijunirali u korist komunista.

“Interesuje me kako je strah okidač koji pomera ljude ka nečemu što je masovna histerija, ludilo. Manipulacija ljudima uvek počinje preko straha. To je svevremena tema, svako društvo u svom vremenu prepozna nekakav lov na veštice i čini mi se da se i u našem vremenu i u nasem društvu lako može prepoznati mnogo toga”, rekao je Milivojević.

Primećuje da gde god da se okrenemo, možemo pronaći veštice, samo zavisi šta su interesi.

“Mislim da je danas lakše nego ikada izvlačiti razne veštice, manipulisati istinom, ljudima. Lov na veštice su sve te sumanute hipnoze gde vidite stvari koje drugi ne vide, zato što želite da ih vidite, zato što čujete stvari koje želite da čujete, izmišljate, podmećete, sve je to veštičarenje. Salem je metafora, lov na veštice je jedna metafora, kojom možemo da govorimo o svom vremenu, svom društvu, svom okruženju. Na nesreću ceo svet sve više liči na Salem, selo koje je potpuno izgubilo osećaj za bilo koje istinske vrednosti. To je postala komplikovana igra ličnih interesa koja veštičari”, ocenio je on.

Razni su strahovi i motivi, a u Srbiji ljudi se, konstatuje, plaše da ne izgube posao i minimum egzistencije i takvim ljudima je lako manipulisati.

“Imate i more drugačijih interesa, strahova i potrebe da se kontroliše društvo i manipuliše ljudima. Ceo svet izmišlja stvari koje su nepostojeće da bi došli do svojih interesa i to rade oni koji vode ovaj svet. Prosto nas prave budalom, kao da ne vidimo ono što vidimo. To je Salem”, naglasio je Milivojević.

Pozivajući se na Aristofanovu priču “Pluto”, koju je prikazao najpre u Epidaurusu, a potom u Beogradu i Novom Sadu, Milivojević kaže da je Aristofan još pre 2000 godina shvatio da je Pluto kao jedan od najmoćnijih bogova, između ostalog bog novca, verovatno slep čim pravi takve gluposti i deli nejednako novac.

“Još pre 2000 godina u Atini je bilo jasno da su stvari nejednako podeljene, neki imaju mnogo, neki nemaju ništa. Ta priča se ništa nije promenila, niti smo mi uspeli za 2000 godina da pomerimo svet i društvo ka pravednijoj podeli. Sad će kraj godine i ponovo će se pokazati da je 100 ljudi bogatije od pola planete. Naročito je to interesantno govoriti u Grčkoj koja je stradala zahvaljujući Plutu”, ocenio je Milivojević.

Često se vraća i Šekspiru, na Šekspir festivalu u Čortanovcima okuplja predstave iz čitavog sveta rađene po njegovim komadima, jer Šekspir je večna inspiracija i naš savremenik.

“Šekspir, Dostojevski, Čehov ili antika, to su stvari koje drže ovu planetu u ravnoteži. Piter Bruk, koji je tumačenjem Šekspira obeležio 20. vek, napisao je da je Šekspir kao sunce ili mesec, fenomen koji se ne može objasniti rečima. I uvek to ogledalo u kome prepoznajete i svoje vreme i ljude oko sebe. Magbet, Julija, Cezar i Ledi Magbet su oko vas samo ih treba prepoznati”, rekao je on.

Foto: Tanjug / Rade Preliæ

Milivojević boravi u Drvengradu kao član žirija trećeg Jesenjeg pozorišnog festivala koji smatra odličnom prilikom da studenti treće, četvrte godine i master studija pokažu šta znaju.

“Tačno postoji trenutak kada neko postane glumac ili postane reditelj i prosto se obradujete kada uočite taj trenutak. Scena je najdemokratskije mesto na svetu, tamo ne možete ništa sakriti. Kada je neko darovit, to se vidi, kada nije i to se vidi”, rekao je Milivojević.

Primećuje da je mladima strašno teško u vremenu i društvu koje je pogubilo sve ozbiljne kriterijume.

“To se odražava na mlade ljude, koji više ne raspoznaju šta je šta. Njima je najteže da raspoznaju i svaka budalaština se lako lepi na njih. A rezultat je pogubljenost, šta je ozbiljan način mišljenja, koje predstave, šta je tačna gluma, jer u svoj ovoj rijaliti ludosti, lako se pobrkaju stvari. Lako se uspeh stavi u prvi plan a danas do uspeha dođete preko noći. Uspeh ništa ne znači”, upozorava Milivojević.

Sprema se za “Travničku hroniku” koju treba da režira u Narodnom pozorištu.

“Sinoć sam Emiru (Kusturici) rekao kako treba uskoro da radim “Travničku hroniku, a on je rekao: Au, teško. U pravu je, težak je to posao. To je introvertan roman, teško ga je scenski oživeti, ali zato je i zanimljivo. Andrić je potpuno čudesan pisac i zaslužuje da bude uvek živ. On je naš Tolstoj ili Tomas Man. Pisac za sva vremena. Praznik je za mene kada zanm da ću se za par meseci baviti Andrićem, to je čist dar”, istakao je Milivojević.

A na pitanje kako će postaviti jedan od najznačajnijih romana srpske književnosti, kaže da bi bila mudra odluka pustiti što više Andrića da govori.

“Kada imate moćnu literaturu, njoj treba dati prostora, da se čuje taj tekst. On je toliko precizan i tačan u opisu, od one prve tišine sa kojom se sretne glavni junak do prvog zvuka koji ga uplaši. To su sve suptilne stvari o kojima treba voditi računa”, kazao je reditelj.

Na festivalu koji je Kusturica otvorio citiravši Andrićeve reči o sudaru dva sveta, Milivojević se prisetio svog rada na predstavi “Na Drini ćuprija” u Dizeldorfu i kako je sa direktorom dizeldorfskog pozorišta došao na ideju u Berlinu, u kafeu gde je Andrić često dolazio da ruča.

“Otkrio sam u Diseldorfu koliko ima našeg sveta, posebno iz Bosne. Desilo mi se da me je tri-četiri puta vozio taksista iz Bosne, taj most se nekako proteže i tamo. To nije istorijska priča iz Bosne, njihove komšije su ti ljudi. Predstava se završavala uzbudljivom scenom u kojoj devojčica na tečnom nemačkom govori da su se njeni roditelji upoznali na mostu u Višegradu. To je ono što je Andrić govorio, sve je u svetu povezano”, ispričao je Milivojević.

Milivojević na kraju razgovora zaključuje da su i “Travnička hronika” i “Veštice iz Salema” i dalje “naše teme”, kojima se treba baviti s vremena na vreme.